Februar je mesec u kojem se, već više od trideset godina, oni koji ne pristaju na skrivenu istoriju i lažnu priču o raspadu Jugoslavije sećaju zločina u Štrpcima i završetka opsade Sarajeva. Tačnije, 27. februara ove godine navršile su se 33 godine od kada su pripadnici Vojske Republike Srpske na železničkoj stanici u Štrpcima, iz voza na relaciji Beograd-Bar izveli dvadeset putnika po osnovu imena koja su pisala u njihovim ličnim kartama, a potom ih ubili. Među njima je bilo osamnaest Bošnjaka, jedan Hrvat i jedna neidentifikovana osoba. Žrtve su bile iz Prijepolja, Priboja, Beograda i Podgorice. Najstarija žrtva imala je 59, a najmlađa 16 godina. Pre trideset godina, 29. februara 1996. godine, okončana je opsada Sarajeva koja je trajala 44 meseca i bila najduža opsada jednog glavnog grada u modernoj istoriji.

Prema dostupnim istorijskim podacima, „grad je bio pod stalnom artiljerijskom paljbom Vojske Republike Srpske, odsečen od sveta, što je rezultiralo smrću više od 11.000 ljudi i teškim razaranjem urbane strukture. Na grad je ispaljivano prosečno 329 projektila dnevno, s ukupno 50.000 tona artiljerijske municije. Vojska Republike Srpske držala je grad pod opsadom s okolnih brda. Građani su preživljavali bez struje, vode i grejanja, svakodnevno izloženi snajperskoj vatri. Tunel spasa, dug oko 800 metara, širok oko jednog i visok oko 1,5 metara, iskopan je 1993. godine ispod piste sarajevskog aerodroma i predstavljao je jedinu vezu opkoljenog grada sa spoljnim svetom. Tunel je omogućavao dopremanje hrane, lekova i druge robe u opkoljeni grad, a kroz njega su evakuisani ranjenici.(…) Građani su često ubijani dok su čekali u redovima za vodu, hleb ili se kretali ulicama“ (Beta).

Tokom svih proteklih trideset godina, oni koji su samima sebi dodelili pravo promotera „jedine istine“ imali su i imaće uvek iste, groteskno glasne argumente koji dolaze upravo iz paralelne, pseudo-istorije. Govorili su i govoriće da “nije sve baš tako“, problematizovaće očiglednosti do apsurda i ubeđivaće ne samo svoju neposrednu okolinu nego i mnogo šire – u autentičnu rodoljubivost svojih ubeđenja, u njihovu čistotu, pravičnost i, naravno, bezgrešnost. I, ovaj poseban soj ljudi, biće u stanju da vas agresivno prezre ukoliko se usudite da dovedete u pitanje njihove aksiomatske tvrdnje. Gotovo po pravilu, bili su i ostali skloni da prihvate mišljenje servirano iz jednog centra moći, potom ga dodatno razrade u detaljima i pojedinostima, dodajući svoj sloj na ideološko-propagandni skup funkcionalizovanih predstava o prošlosti.

I gotovo po pravilu, biće skloni da se dobrovoljno potčinjavaju svim ciklusima autoritarnosti i pokušajima da se društvo u kojem žive, bez suvišnih pitanja, povinuje snovima tiranina, autokrata i represivnih ideoloških demijurga. Nikada neće priznati da imaju duboko ukorenjene predrasudne stavove, neće prezati da silom materijalizuju svoje ideološke naloge i imaće izrazito selektivnu, upravo ideološki predodređenu empatiju. Toj kategoriji pripadaju promoteri ratnih zločina i zločinaca, uporni branitelji opsesije „velikom Srbijom“ devedesetih i njenim prirodnim produžetkom – „srpskim svetom“ dvehiljaditih. Za njih se istorija zapravo nije dogodila, postoji samo kontinuum njihovih zanosa, žanrovski određenih pripadanjem ideologiji krvi i tla. Prema ovoj verziji paralelne istorije, Sarajevo nikada i nije bilo pod opsadom, Vukovar nije razrušen, Dubrovnik je kolateralno bombardovan, a jeziva nepočinstva u Srebrenici, Prijedoru, Višegradu, Štrpcima, Suvoj Reci i mnogim drugim unesrećenim gradovima i mestima samo su deo opštih ratnih koreografija u kojima je uvek najbitnije pitanje „a šta su oni radili nama?“…

Ovakva, duboko ukorenjena ubeđenja i nikada sasvim dekonstruisane ideološke matrice s kraja osamdesetih i devedesetih, omogućila su, nažalost, povratak političkog zla u Srbiji koje traje već četrnaest godina. Iako aktuelni režim u Srbiji ima sklonost da bude svojevrsna ideološka hidra koja u svojim redovima ima i leve i desne, i „građaniste“ i nacionaliste, glavno vezivno tkivo masovne hipnoze i mobilizacije ostalo je utemeljeno upravo u radikalskoj politici devedesetih, koja se, između ostalog, tako jasno manifestovala i u pomenutim iskliznućima iz humanosti.

Ova činjenica, ni u političkoj sadašnjosti ni u političkoj budućnosti, ne bi smela da bude ni olako shvaćena ni ignorisana, jer se upavo u ovakvom utemeljenju krije nemogućnost konačnog oslobađanja od autoritarne deformacije društva i države, koja, s kratkim prekidom traje već gotovo četrdeset godina. Drugim rečima, sa starim ideološkim matricama koje su utemeljene u autoritarnosti, sili i destruktivnosti, sloboda je, onako kako je zamišlja većina građana- nemoguća.

Jer, dokle god se sloboda misli isključivo u terminima „mi“/“oni“, prijatelji/neprijatelji, „naše“/“njihovo“, horizont svake individualne egzistencije ostaće pritisnut i podređen nekim „višim razlogom“, nekim novim Levijatanom, koji će i dalje poništavati svaku pojedinačnost. Upravo suprotno, mogućnost oslobađanja jednog društva direktno je uslovljeno prevladavanjem kolektivističkih ideoloških matrica i uspostavljanjem pravne zaštite svakog pojedinog građanina, od uzurpacije u ime bilo čega što je izvan osnovnih ljudskih prava. Odlučujući preokret, dakle, nastaje kada slobodu od nekoga preformulišemo u – slobodu za svakoga, pojedinačno.

(Antena M, foto: Autonomija)