Nešto se ne osećam dobro u svojoj koži ovih dana. Ne, nije lumbago, mada me i to muči ovog vlažnog novembra. Duša mi pati. Kao da me neko stalno nadzire, kao da me proverava šta činim, o čemu razmišljam. Kao da u uglu svoje sobe postoji malecka skrivena kamera, koja prati moje pokrete dok tipkam na računaru tokom svojih svakodnevnih aktivnosti.

Naime, to jeste moja aktivnost, moj glavni i sporedni posao, moja rabota kojom hleb zarađujem, a i strasni hobi: piskaranje.

U poslednje vreme me, međutim, obuzima osećaj da nešto ne radim dobro. Zastanem kod pojedinih rečenica, uplašenim pogledom tražim tajnu kameru: da li sam ovo dobro napisao, nisam li prekršio pravila? Javlja mi se da se u nekoj tajnoj prostoriji strogi kritičari mršte i kažu: pa zar se sme ovako pisati?

Znam da je to glupost, jer, zaboga, nismo u 1984. već u 2012. godini, ali meni i nehotice pada na pamet Orvelov Veliki Brat koji sve posmatra i sve vidi.

A ovaj osećaj me muči otkad sam pročitao izjavu savetnice za informisanje Mađarskog nacionalnog saveta (MNS) prema kojoj će uskoro započeti sa radom Stručni savet za nadzor mađarskih medija u Vojvodini.

Ako sam dobro razumeo gospođu savetnicu – naime postao sam malo nervozan nakon što sam pročitao tekst, a kad sam nervozan, ona ne mogu baš da se koncentrišem – budući Stručni savet će imati za zadatak da u skladu sa osnovnim načelima medijske strategije pažljivo prati prvenstveno situaciju u medijima čiji je osnivač MNS, da pravi izveštaje i da ukaže na eventualne anomalije. A nadzor se, naravno, odnosi i na sadržaj, mada je gospođa savetnica požurila da doda da se „to neće dešavati u meri u kojoj se poneki pribojavaju“. Dakle to telo neće imati ulogu cenzora, tvrdi osoba koja je u MNS-u odgovorna za medije a da bi umirila široku javnost, već će samo posmatrati medijske kuće i između ostalog registrovati i uslove u kojima novinari rade. Naravno, malko će obratiti pažnju i na medijske sadržaje.

Ne znam kako na ovo reaguju drugi žurnalisti, možda se i raduju nadzoru, možda se i raduju tome da se konačno neko bavi njima. Ali mene vrag nikako da ostavi na miru. Možda je to zbog mojih godina, možda zato što su moji nervi izraubovani u autoritarnom režimu, u doba kada su Drugovi iz Komiteta takođe veoma brinuli o dešavanjima u medijima i neprestano držali na oku „medijske sadržaje“.

Sećam se još kakve su skandale pravili nakon pojedinih ideoloških promašaja, a ponekad i od dvosmislenih štamparskih grešaka. Velika je frka bila kad smo hteli da smenimo glavnog urednika, kumrovačkog kadra. Hteli smo da iskoristimo lakomislenost Osnivača koji je produženje mandata glavnog urednika – u duhu samoupravljačke kvazi-demokratije – uslovio pristankom Redakcije.

A mi smo bili dovoljno hrabri da odlučimo da ćemo o njegovom radu odluku doneti tajnim glasanjem, jer bi glasanje dizanjem ruku unapred isključilo mogućnost iskrenog izražavanja mišljenja. Naime, bilo nam je dosta toga da pod vođstvom ovog pouzdanog partijskog kadra naš list glorifikuje Večitog Predsednika čak i više nego većinski naodi u njihovoj štampi. Hteli smo drugačije novine, čitljivije.

I stvorio se skandal, toliki da je odzvanjao ceo Pokrajinski komitet! Odmah se na licu mesta stvorila nadležna mađarska Drugarica da spreči ovu opasnu kontrarevolucionarnu aktivnost, tj. tajno glasanje. U međuvremenu nam je održala predavanje o karakteru napredne socijalističke demokratije i o njenim razlikama u odnosu na kapitalističku demokratiju u odumiranju. Pa je tako na kraju izostalo tajno glasanje, mandat partijskog kadrovika je produžen, a naš mali demokratski pokušaj je sasečen u korenu.

I tako, od tada obuzme nervoza čim se pomene nadzor nad medijima ili „poštovanje duha smernica“. Čak i ako to ne rade državni organi, ne radi Komitet, već „naši“, „naš“ Nacionalni savet koji je navodno dobio mandat za ovakvo disciplinovanje. Ja se, doduše, ne sećam da sam i ja glasao za to, ali pamćenje me ne služi kao nekad.

A nervira me i ako hoće da nadziru samo „s merom“. Moja seljačka logika mi, naime, kaže da se medijski sadržaji – dakle, članci, reportaže, komentari, kolumne – ili nadziru, ili ne nadziru.

Ili-ili, nema srednjoputaškog rešenja, baš kao kod pitanja da li je devojka nevina. Osnovni kriterijum treba da je verodostojnost (kad već u vremena ova, u kojima je upitno i preživljavanje redakcija i slabo plaćenih medijskih težaka nije pristojno pominjati slobodu štampe), a i u kojoj meri dotični medij uspeva da zainteresuje svoju publiku preko svog novinara.

Moje skromno mišljenje je da verodostojnošću i hrabrim kritičkim pristupom možemo da učinimo sto puta više za našu malu zajednicu, nego poštovanjem bilo kakvih smernica.

Ne može se rad novinara malo nadzirati, jer onda to više nije novinarstvo, nije istraživačko novinarstvo, nije kritika društva, nije objektivno informisanje, nego je najamni posao. Pa je to tako i ako se inače savršeno uklapa u medijsku strategiju MNS-a: „u mađarskom duhu, izgrađuje zajednicu, ojačava karakter javnog servisa“.

Nakon rasprava o medijima koje su se odvijale proteklih meseci, naivno sam mislio da su se revnosni medijski stručnjaci Nacionalnog saveta povukli u sebe i da više ne nameću novinarski kolektivizam, čije plodove pre svega u vreme izbornih kampanja ubiru zainteresovane partije. Na žalost, prevario sam se. Čini se da poneki ne mogu da se oslobode opsesije da treba da disciplinuju medije koji su dospeli pod njihov uticaj. Naravno, ne u meri da to nalikuje cenzuri, već samo malo.

A dovoljno je da samo malo uplaše nesrećno škrabalo, koje je već ionako prestravljeno ako piše o nekoj osetljivijoj temi, da slučajno ne nagazi nekoga. Bolje ti je da ne talasaš – kaže sam sebi. Baš si ti krenuo da se junačiš, kad je toliko nezaposlenih novinara?

E, pa zbog ovoga sam nemiran u poslednje vreme. Požurio sam da se izjadam, pre nego Veliki Brat…, ma šta ja govorim?!, Stručno Telo započne sa delovanjem i zapazi moju bolešljivu sklonost ka subverziji. I odmah pribeleži ukornu recku u moj dosije.

Bela J. Garai (Vajdaság Ma)