Uskoro će godinu dana od velikog protesta koji je održan u Beogradu u martu prošle godine. Tada su prisutni građani i građanke svedočili jakom, neuobičajenom zvuku koji se čuo tokom odavanja pošte nastradalima u padu nadstešnice. Posumnjalo se na upotrebu zvučnog topa, ali je to vlast oštro demantovala. U pojedinim medijima ovaj događaj je osporavan upotrebom proverenog mehanizma – propagandom. 

„Lažljivi blokaderi, zar vas nimalo nije sramota?! Ovo su simptomi nakon uporebe zvučnog topa – pametnom dovoljno!”

Ovako je u danima nakon skupa u Beogradu glasio jedan od naslova na portalu Informer. Iza senzacionalističkih reči krije se propaganda i jasan cilj – oblikovanje poželjnog mišljenja u javnosti. Zašto je ovaj naslov primer propagande objašnjava Danka Ninković Slavnić, vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. 

„Postoji diskreditacija na mnogo nivoa. Prvo, oni koji kažu da je upotrebljen zvučni top nazivaju se lažljivi. Pri tom, u tom trenutku nema dovoljno informacija i ne zna se da li je to laž. Zatim, postoji pozivanje na moral, rečima „zar vas nije sramota”. To su odlike populističkog govora. Reči “pametnom dovoljno” ukazuju na to da druga strana nije pametna i da im ne treba verovati” – objašnjava Danka Ninković Slavnić. 

U naslovima koji su bili vezani za temu zvučnog topa, mediji naklonjeni režimu često su koristili termine „raskrinkavanje”, „šokantno” „laž”, „sramota”. Sve ove reči imaju izražen emotivni naboj, kao i moralnu osudu. Često se kao sagovornici pojavljuju i stručnjaci čije kvalifikacije nisu baš jasne. Jedan od primera je i ovaj naslov. 

Danka Ninković Slavnić kaže da se radi o bivšem zaposlenom u Nacionalnoj vazduhoplovnoj i svemirskoj administraciji (NASA). Iz teksta nije moguće zaključiti da li je i koliko stručan i na osnovu čega donosi zaključak. 

„To je kao da sada mene pitate da komentarišem neku oblast kojom sam se bavila pre dvadeset godina” – ističe ona. 

Podele i propaganda idu ruku pod ruku 

Propagandom se vešto manipuliše ljudima. Različitim metodama utiče se na mišljenje, stavove i ponašanje. Cilj je pridobiti što više pristalica. 

Iako nije nužno loša, nakon iskustva Drugog svetskog rata, dobila je pežorativno značenje, jer su dešavanja pokazala da ima veliku moć nad ljudima i da ih može ubediti da urade stvari koje inače ne bi. Sreće se i u ekonomiji, posebno kod reklamiranja i prodaje proizvoda, ali se uglavnom vezuje za medije i politiku. 

U zamku propagande ljudi upadnu zbog skrivenih mehanizama koje nije lako prepoznati. 

„Neki od tih mehanizama su prisutni u svakodnevnom komuniciranju. Recimo selekcija. Svaki put kada komuniciraju, mediji moraju selektovati šta će reći, a šta neće. To može biti u skladu sa široko prihvaćenim principima novinarske profesije, a nekada sa ubeđivačkim namerama. Znači namerno se vrši selekcija koja protežira jedno viđenje ili jednu vrstu aktera” – objašnjava Ninković Slavnić. 

Izbor reči je jako važan. Kada se neka reč često koristi, postaje navika i ljudi ne dovode u pitanje istinitost mišljenja koje ona formira. Primeri su reči “ćaci” i “blokaderi” koje diskredituju celu grupu na koju se odnose, upućuju da su svi isti, zanemarujući bilo kakve razlike unutar grupe. 

Uvođenje određenih reči u javni govor ima jasan cilj – da se one ne preispituju, već da ih ljudi ili određena grupa prihvate kao neupitne i tačne, iako to nisu. 

Propaganda se vrši i kroz selekciju sagovornika i sagovornica. Privid objektivnosti gradi se kroz reči stručnjaka, analitičara, eksperata i komentatora. Danka Ninković Slavnić navodi da se u domaćim medijima često sagovornici potpisuju kao profesori na fakultetu, što oni zaista i jesu, ali su ujedno i članovi neke političke partije. 

„Gledaoci mogu da pomisle da sagovornik govori sa neutralne, ekspertske pozicije, dok on ustvari govori sa pozicije koja je u interesu njegove političke partije” – dodaje ova profesorka.

Diskreditovati drugu stranu – omiljeni je metod onih koji vrše propagandu. U podeljenim društvima dve suprotstavljene strane nikada nisu jednako vredne. Kao jedino ispravna prikazuje se ona strana koja ima moć ili vlast. Druga je uvek kriva i loša. Stvara se pojednostavljena slika dobrog i lošeg, crnog i belog. Između ne postoji. Ili si patriota ili strani plaćenik i domaći izdajnik. 

„Ovo je jedan vrlo opasan mehanizam, jer se nešto što je različito automatski tretira kao neprijatelj. Recimo, postojanje opozicionih partija je tekovina demokratije, one su važne da bi upravljanje državom bilo kvalitetnije, da bismo imali kritiku, drugačije mišljenje. Od tih partija se neretko prave neprijatelji, a ne politički konkurenti” – kaže Ninković Slavnić.

Primećuje da je proteklih godinu dana od propagandnih metoda u Srbiji bila jako izražena selektivnost. Bilo je događaja koji u pojedinim medijima uopšte nisu bili vest. Takođe, postojala je i stalna kampanja vređanja i targetiranja ljudi koji su javno izražavali nezadovoljstvo. Pri tom, nisu se osporavali njihovi argumenti već oni kao ličnost. 

Nije to ništa novo, saglasan je i Boris Kojčinović, student komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Vlast u Srbiji već godinama svoju moć temelji isključivo na propagandi, kaže 

„Vladaju na podelama. To je sistem koji insistira na nacionalizmu, na radikalnim odnosima prema pojedincima. Međutim, sve se to pakuje u drugačije poruke koje su građanima prihvatljivije i preko kojih prelaze. Propaganda je prisutna i u odnosu prema studentskom pokretu koji se predstavlja kao grupa koja želi da sruši državu” – kaže Kojčinović. 

Donekle je, dodaje, ova propaganda i uspela, pa i izazvala reakciju studentskog pokreta. Želeći da pokažu svoju spremnost da rade isključivo u interesu države, određenim postupcima, studenti su kod jednog dela javnosti stvorili utisak opredeljenosti ka desnoj političkoj ideologiji. 

„Desilo se to da svi ljudi koji imaju problem sa tim skretanjem u desno, koji su liberalniji, da oni pomisle „pa nama ne treba nova desnica” – dodaje Boris. 

Niko nije otporan na propagandu

U teoriji postoji efekat „treće osobe”. Ljudi uvek veruju da mediji, propaganda, reklame utiču na druge osobe, a ne na njih same. A zapravo, propagandi su podložni baš svi, bez obzira na godine, pa i stepen obrazovanja. To treba imati na umu kada se olako iznosi stav da su starije generacije podložnije uticaju propagande. 

Boris Kojčinović kaže da je svestan da ni on, koji se bavi izučavanjem propagande, nije imun na različite mehanizme koji utiču na formiranje mišljenja i stava. Takođe, primećuje kako je propaganda ostvarila svoj cilj i od politike napravila nepoželjnu i prljavu delatnost. 

Rečenice „svi su isti” ili „mene politika ne interesuje” jesu dokaz delovanja propagande. To je, kaže Boris, uticalo i na ponašanje studentskog pokreta u proteklih godinu dana i dovelo do ograđivanja od opozicionih političkih partija. Veruje da je to, pre svega, bio pokušaj da se građanima pokaže jasna namera pokreta da ne pripadaju ni jednoj ideologiji. 

Međutim, zbog propagande izostala je potrebna reakcija i podrška mladima i studentima koji su i danas u egzilu i pod optužbom za rušenje ustavnog poretka i državnog uređenja.

„Da smo tada znali i bili spremni da stanemo iza tih ljudi, od kojih su neki bili u zatvoru, a neki su i sada van države, verujem da se i neka kasnija hapšenja ne bi desila” – kaže Boris Kojčinović. 

Što su društva polarizovanija, to je izraženija podela na „njih i nas”. Na tome propaganda i opstaje, jer nema sredine, samo krajnosti. 

Danka Ninković Slavnić kaže da stalno postoje očekivanja da se pojedinci svrstaju na jednu ili drugu stranu. Takav odnos, takođe, kod ljudi može izazvati reakciju povlačenja i nezainteresovanosti za politiku i dešavanja u društvu. 

„To je nije dobro. Imati politički stav i podržavati neku partiju je pravo svakog od nas” – dodaje profesorka. 

Podele i informacije koje se ubrzano smenjuju, kao različita mišljenja plasirana putem medija, dovela su do zasićenja vestima. Pre dve godine objavljeno je istraživanje „Digital News Report” koje je radio Rojters Institut. Istraživanje je pokazalo da četiri od deset osoba izbegava praćenje vesti. Ovo može biti i jedan od razloga zašto propaganda deluje, jer kada ljudi, koji inače ne prate vesti, čuju informaciju, prihvate je, ne dovodeći u pitanje istinitost.

„Drugi razlog zašto propaganda uspeva može biti stalno ponavljanje iste stvari ili stava koji se plasiraju kroz dominantne medije. Sredstva informisanja nam stvaraju pogled na svet, jer ljudi o mnogim događajima ne mogu da saznaju iz prve ruke. Kada dobijaju uvek iste informacije, bez obzira koliko one imale pogrešnih premisa, ljudi su skloni da ih vremenom prihvate” – pojašnjava Danka Ninković Slavnić. 

Ona ukazuje i na fenomen „kognitivne disonance” koji se ljudi trude da izbegnu, jer ne žele različite informacije i stavove. Trudeći se da izbegnu takve situacije, mnogi će se zadovoljiti jednim izvorom, ne tražeći proveru i potvrdu za ono što su čuli. Drugi će pratiti samo one medije koji potvrđuju njihove, već ranije formirane stavove.

„Imate i treći način kako ljudi rade. Pokušavaju da se izbore sa svim tim haosom, da  pokupe informacije iz različitih izvora i pokušaju da ih izbalansiraju. Zato ni publiku ne možemo posmatrati kao koherentne građane koji se svi ponašaju na isti način” – navodi profesorka. 

Kada se razlike prihvate kao normalan deo demokratskog društva, to može biti dobar ključ za manju polarizaciju. Ipak, pravac u kojem se kreću društvene i političke prilike u svetu ne uliva nadu da će se podele smanjiti. Naprotiv. 

„Trudim se da budem optimista, ali ono što me čini dodatno pesimističnom su globalni trendovi koji su vrlo negativni. Društva su polarizovana, vođe populiste, ne postoji odgovornost, ljudi sve manje veruju institucijama. Pokušavam da smislim nešto pozitivno, ali…” – obeshrabreno kaže Danka Ninković Slavnić. 

Instant rešenje ne postoji, kaže i student Boris Kojčinović. Medijsko opismenjavanje građana i građanki je zadatak države, a to, dodaje, ovoj i ovakvoj vlasti nije u interesu. „Da bismo uopšte došli do toga da imamo vlast koja će prepoznati značaj, pa da bude voljna da se time bavi, nama treba promena. Politička smena trenutnog rukovodstva ne donosi ništa, ako se ne usmerimo na to da ispravimo stvari koje su oni pogrešno radili” – zaključuje Boris Kojčinović.  

(Storyteller, foto: Magločistač)