Verujem da će mnogi koji čitaju ovaj tekst, prepoznati osećaj. Reč je o osećaju u kojem se smenjuju najpre neverica (nemoguće je da se to događa ovde i nama, pa nismo Belorusija), potom uznemireno čuđenje (kako je moguće da smo ovo dozvolili i došli dovde), potom snažna rezignacija (ne, ovo ovako ne može, mi smo ipak evropska država) i najzad – buntovnički bes (ovako dalje nema smisla živeti i ovo neće proći). Sve ove senzacije događaju se onda kada postane jasno da se i država i sve njene institucije, nekim nevidljivim, a podrazumevajućim i neupitnim autokratskim dekretom – otuđuju od njenih građana.

U to da je vaša država postala veliki simulakrum uveravate se onda kada jasno vidite da u njoj postoje samo ostaci pravne države, a caruje nekažnjivost režimski podobnih i iskoristljivih. Onda kada se mediji pretvaraju u crno-propagandne servise i mašinerije za proizvodnju spinova, a retki preostali slobodni gase ili tek održavaju u životu. Onda kada se iz obrazovnog sistema odstranjuju najbolji, onda kada režim policijskoj torturi podvrgava pobunjene studente i građane, onda kada institucije postanu ljušture za servisiranje potreba režima, od ideoloških do finansijskih. I onda kada svaki grad ima svoju hordu batinaša, kao formacija pokretnog ćacilenda spremnih da, dok policija „gleda na drugu stranu“, brane svaki režimski skup ili ulaz u svaki javni prostor čiji su prav(n)i vlasnici – građani.

Tako se cela država pretvara u sopstvenu lažnu sliku, u privid, utvaru ili grotesku koja zamenjuje stvarnost. Vremenom, ta utvarna slika postaje stvarnija čak i od prvobitne zamisli svog tvorca i njegovih poslušnika. Poput Bodrijarovog simulakruma, ona postaje pervertirana slika koja supstituiše stvarnost, čije je opstajanje u funkcionalnoj iluziji samoj sebi sebi svrha. Cilj ove velike obmane je da kopija postane toliko stvarna i toliko dominantna da ono što čini esenciju državnosti (pravni poredak, institucije, javni interes, budni građani) više nije bitno, budući da je preoblikovano do apsurda.

Pitanje ko može da bude srećan i zadovoljan životom u simulakrumu, tako, postaje retoričko. Biće to, dakle, isti oni koji su ovaj privid gradili od 2012. godine i u njemu stvorili povlašćene pseudo-građane, svih profesija, starosnih i socijalnih grupa. Svečanosti u otetim institucijama postajaće sve „državotvornije“, publika će biti sve stranačkija, policija će biti sve više politički instrumentalizovana, a batinaši, ta domaća verzija poznatih tituški, sve više besni, sve manje kontrolisani, sve češće među nama. U autoritarizovanom simulakrumu u Srbiji (sve sličnosti u regionu – nisu slučajne) sada je već u potpunosti uspostavljena inscenirana verzija demokratije i kontrolisana javna sfera, kojoj više, izvesno, nije potreban ni privid pluralizma, budući da je čvrsto konstruisana slika vođe koji „brani“ državu od neprijatelja spolja i iznutra, odr(a)žava stabilnost i sprečava haos.

U simulakrum-državi, međutim, jedino je represija koja traje nedmosmisleno stvarna. Kao i ona krvava mrlja na asfaltu ispred Srpskog narodnog pozorišta 16. februara 2026.. Profesorka Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Marija Lesjak precizno je opisala sliku – bivši i sadašnji kriminalci tukli su studente i građane dok je policija stajala „nepomična i nema“, a pojedine kolege s Univerziteta su ulazile na svečanost obeležavanja 200 godina od osnivanja Matice srpske, ne obazirući se na nasilje nad njihovim studentima. U izjavi koju je, dan posle svečanosti dala za portal Moj Novi Sad, izgovorila je ono što će u danima koji su pred nama biti potrebno da se ponavlja: „(…) Ovaj sistem ipak ne počiva na jednom čoveku. Njega održavaju oni koji ćute, koji pristaju, koji svojim položajima i potpisima daju legitimitet politici koja uništava institucije i sve pred sobom“.

Profesorka je zapravo podsetila na uznemirujuću činjenicu da svaki veliki politički simulakrum počinje i završava kapitulacijom ljudskosti. Baš onako kako je, krajem devedesetih, pisao Filip David: „Nastavljamo, naizgled, da živimo kao što smo živeli, nalazeći uvek opravdanje za svoje nemešanje, za ćutnju, odsutnost: u razgovoru s prijateljima, sa samim sobom, nalazimo opravdanje u tome da je svet oduvek tako ustrojen, da slabi trpe, a jaki tlače, da je mudrost u gledanju svog posla, u odsutnosti, neprimetnosti i nevidljivosti. (…) Majušno čudovište rođeno iz ove tobožnje mudrosti, koje je zapravo istovremeno i kukavičluk i komformizam, raste kako raste nasilje, nepravda i mržnja u okruženju: u svakodnevnom životu, u ideologiji, politici, dok na kraju iz tog filozofskog stava „stoj, gledaj i ne mešaj se“ ne naraste pravo čudovište koje proguta čitavog čoveka“.

Nema, dakle, nikakve sumnje da je simulakrum-država politički projekat aktuelnog režima u Srbiji. Kao što nema nikakve sumnje da je za sprovođenje ovog projekta potreban i jedan deo „građana“ koji će tako strukturisanu fantaziju, stvarnosnu utvaru, doživljavati kao realnost. Oni, zapravo, predstavljaju uslov mogućnosti njenog važenja. To su lice i naličje velikog simulakruma. Ovaj dualizam funkcioniše samo zajedno, u potpunoj međuzavisnosti. Dekonstrukcija takvog simbiotskog para moguća je ukoliko čuvenu Dekartovu sentencu: „Mislim, dakle jesam“ dopunimo sa: „Mislim, dakle jesam – građanin“.

(Antena M)