Kada mi je Amer Bahtijar predložio ovu temu, delovala mi je veoma zanimljivo jer je to nešto o čemu čitam čitavog života. Onda sam, u sledećoj fazi razmišljanja, došao do zaključka da bi ovo moglo da bude i najkraće predavanje na svetu. Naime, u totalitarnim sistemima gotovo je nemoguće baviti se novinarstvom jer je novinarstvo u njima proterano, uhapšeno ili pobijeno. U diktaturama je situacija nešto manje loša, ali je i dalje dramatična. Kako je nedavno rekla jedna beloruska novinarka novinari u Belorusiji imaju dva izbora: ili zatvor ili egzil.

I tu bi, u principu, ovo predavanje moglo da se završi da nema određenih detalja koji su, po mom mišljenju, važni za nas danas – pre svega za Srbiju, ali i za ceo region. Pokušaću, zato, kroz nekoliko teza da prođem kroz ovu temu.

Novinarstvo je zakleti prirodni neprijatelj svakog totalitarnog sistema, svake diktature i svakog režima koji pokušava da uspostavi apsolutnu kontrolu nad društvom. Razlog je jednostavan: novinarstvo je jedan od oblika traganja za istinom. A istina u takvim sistemima nema pravo na postojanje.

Primer nacističke Nemačke

Ako krenemo od početka, recimo od nacističke Nemačke, nakon Hitlerovog dolaska na vlast početkom 1933. godine vrlo brzo dolazi do gušenja slobode medija i do potpunog preuzimanja kontrole nad sredstvima informisanja. Jozef Gebels, ministar propagande, shvatio je koliki je značaj radija, koji se tada masovno širio. U samo nekoliko godina kupljeno je, ako se ne varam, oko 16 miliona radio-aparata širom Nemačke. Oni koji nisu imali radio u kući mogli su da slušaju Hitlerove govore i nacističku propagandu preko šest hiljada zvučnika postavljenih na javnim mestima širom Trećeg rajha.

Organizovana su i obavezna javna slušanja – ljudi nisu mogli da napuste radno mesto dok se ne završi Hitlerov govor. Međutim, ubrzo se ispostavilo da je čista propaganda ljudima dosadna, pa su ti govori počeli da se kombinuju sa muzikom – Betovenom, Vagnerom – tako da je pred početak rata čak dve trećine radio-programa činila muzika. Osim radija, Gebels se usredsredio i na štampane medije. Nemačka je imala izuzetno razgranat sistem dnevnih novina, nedeljnika i časopisa – bilo ih je nekoliko hiljada. Odmah po dolasku nacista na vlast ukinuto je oko 200 socijaldemokratskih i 35 komunističkih listova, a zatim su doneti zakoni koji su sistematski gušili slobodno novinarstvo.

Izdavač i glavni urednik postali su lično odgovorni za svaku kritiku nacizma u sopstvenom mediju. Ubrzo je došlo do okrupnjavanja medijskog prostora: Jevrejima je oduzimana imovina, uključujući i štampane medije. Sindikalni i levičarski listovi su ukinuti, a socijaldemokratski i komunistički novinari nisu samo ostajali bez posla – mnogi su završavali u zatvorima i logorima. U roku od dve godine oko 1.300 novinara dobilo je otkaze, bilo proterano ili zatvoreno – bilo kao Jevreji, bilo kao takozvani marksistički novinari, pri čemu je taj pojam bio vrlo rastegljiv.

Vrlo brzo nacisti su preuzeli više od 80 odsto štampanih medija. Uvedeno je licenciranje novinara – niko nije mogao da se bavi tim poslom ako nije član Nemačkog udruženja novinara, koje su kontrolisali nacisti. Novinari su prolazili političke i rasne provere, čime je svaki prostor za slobodan glas praktično zatvoren. Postoje i svedočanstva da je Gebels lično, po svom nahođenju, brisao ljude sa spiska novinara. Ako mu se, recimo, nije dopala muzička kritika – ako je neko hvalio kompozitora kog on nije voleo – taj čovek bi Gebelsovom odlukom jednostavno prestajao da bude novinar.

Nacistička štampa, predvođena Völkischer Beobachterom i Der Stürmerom Juliusa Štrajhera, pripremala je teren za Holokaust demonizujući i dehumanizujući Jevreje, prikazujući ih kao štetočine i podljude. Zbog toga je Julius Štrajher posle rata završio pred Nirnberškim sudom i osuđen je, praktično, za podsticanje genocida – što je jedna od prvih presuda te vrste. Izjednačen je sa ljudima koji su direktno naređivali masovna ubistva i pogubljen 1946. godine.

Da li su propagandisti novinari?

Iz ove perspektive postavlja se pitanje da li se ljudi koji su učestvovali u nacističkoj propagandi uopšte mogu smatrati novinarima. To je pitanje koje se i danas postavlja kod nas. Na primer, da li Dragan J. Vučićević, urednik i vlasnik Informera, može da se smatra novinarom? Da li ljudi iz tabloida, iz Večernjih novosti, mogu da se smatraju novinarima?

To je škakljivo pitanje. Jedna od urednica i novinarki Večernjih novosti nedavno je pravosnažno kažnjena zbog klevete i vređanja advokata Zdenka Tomanovića i izrečena joj je zabrana uredničkog rada na godinu dana. Može i dalje da bude novinarka, ali ne i urednica. NUNS je reagovao i usprotivio se toj zabrani, tada se ponovo otvorila rasprava: da li su ti ljudi uopšte novinari.

Moglo bi se napraviti poređenje sa kuvarima. Čovek koji je završio ugostiteljsku školu, smer za kuvara, i koji sprema hranu – on očigledno jeste kuvar. Ali ako taj isti čovek počne da sipa otrov u jela koja sprema i da ih služi gostima koji od toga masovno umiru postavlja se pitanje: da li je on i dalje kuvar ili je trovač?

Isto važi i za ljude koji rade u medijima. Danas se to najviše vezuje za režim Aleksandra Vučića, ali to nije nova pojava. Mnogo je važnije ono što se dešavalo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su pripremani ratovi i zločini u okviru jedne vrste diktature koju je sprovodio Slobodan Milošević. Da li se ti ljudi mogu smatrati novinarima ili je, po mom mišljenju, prema njima trebalo sprovesti lustraciju ili neku vrstu pravosudnog gonjenja ukoliko su se ogrešili o zakon?

Preuzimanje medija u Srbiji

Kada govorimo o brzini preuzimanja medija, često se misli da je u nacističkoj Nemačkoj to bilo izuzetno brzo. Hitler je došao na vlast 30. januara 1933. a već do oktobra iste godine medijska scena bila je praktično očišćena, a veliki broj novinara izbrisan, otpušten, uhapšen ili proteran. Međutim, u srpskom slučaju to je išlo još brže. Kada je Slobodan Milošević došao na vlast u septembru 1987. godine, posle Osme sednice, prva stvar koju je uradio bila je smena glavnih urednika u gotovo svim medijima. Na njihova mesta postavljao je svoje ljude – u Politici, u Dugi, na televiziji, gde god je mogao.

To mu je bilo znatno lakše jer je Jugoslavija tada bila jednopartijska država, u kojoj je većina medija ionako bila pod kontrolom partije. U nekoliko poteza uspeo je da preuzme kontrolu nad najvećim delom medijskog prostora. Tek kasnije su se razvili neki nezavisni i slobodni mediji koji su mogli da kritički govore o onome što se dešavalo u Srbiji i o ratovima koje je Srbija vodila.

U nacističkoj Nemačkoj postojale su tek male, gotovo beznačajne oaze otpora. Danas se one memorijalizuju – u Berlinu i drugim gradovima postoje paneli i izložbe posvećeni sitnim ilegalnim listovima i pamfletima koje su štampali ostaci političkog otpora, u veoma malim tiražima. Kao najveći uspeh tog otpora navodi se emigrantski časopis Socijalistička akcija, koji su objavljivali socijaldemokrati u egzilu u Čehoslovačkoj i koji je, prema nekim podacima, između 1933. i 1935. godine, podeljen u oko dva miliona primeraka. Taj otpor je bio vrlo mali u poređenju sa masovnom propagandom koja je brzo zavladala čitavom Nemačkom.

Istina posle totalitarizma

Istina o koncentracionim logorima i o svemu što se tada događalo stigla je u javnost mnogo kasnije – pre svega kroz svedočanstva preživelih. Ljudi poput Prima Levija, Žana Amerija i mnogi drugi pisali su o svojim iskustvima kroz književne tekstove, dokumentarnu prozu i esejistiku. Hana Arent u Izvorima totalitarizma piše da su nacisti računali na to da ljudi neće verovati žrtvama. Računali su na to da će pomeriti granice realnosti toliko daleko da će istina delovati neverovatno. I zaista, sistem koncentracionih logora i danas mnogima deluje nadrealno, zbog čega postoje i oni koji ga poriču – isto kao što se poriču i zločini iz devedesetih.

Ono što je meni posebno zanimljivo jeste lakoća sa kojom novinarstvo u takvim sistemima poklekne. To nije slučaj samo u Nemačkoj, već i u Srbiji i u mnogim drugim zemljama. Ostaje veoma mali broj ljudi koji su spremni da pruže otpor.

Mogu da navedem primer iz ličnog iskustva. Petar Luković, moj bivši urednik, radio je u Dugi kada je Milošević došao na vlast. Tada je postavljen novi urednik i svi novinari dobili su zadatak da napišu pohvalan tekst o novoj garnituri i o Miloševiću. Svi su to uradili. Ne mogu sada da se setim svih imena, ali gotovo niko nije odbio. Luković je bio jedan od retkih koji jeste. U toj situaciji on je, vrlo pragmatično, fingirao bolest, otišao kod lekara, dobio bolovanje i na tom bolovanju ostao gotovo dve godine.

To vreme iskoristio je da napiše knjigu Bolja prošlost, o muzičkoj sceni Jugoslavije od ranog posleratnog perioda do kraja osamdesetih. Kasnije je prešao u nedeljnik Vreme, koje je tada već bilo osnovano i predstavljalo jednu od važnih tačaka otpora Miloševićevom režimu.

To bi bio jedan oblik novinarstva u diktaturi.

Staljinizam i potpuna kontrola medija

Nešto slično onome što se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj dešavalo se i u Sovjetskom Savezu za vreme Staljina. Došlo je do potpune kontrole nad medijima, koji su služili isključivo propagandi. Prostora za kritičke glasove gotovo da nije bilo jer su ljudi rizikovali da završe u Gulagu ukoliko bi govorili ili pisali istinu o onome što se zaista dešava.

Ne pripadam onima koji zagovaraju tezu o „dva ista totalitarizma“. Sa nacizmom je situacija jasna – zločin je u samoj srži tog sistema. Staljinizam, po mom mišljenju, predstavlja iskrivljenje jedne osnovne levičarske ideje i nema mnogo veze sa njenim izvornim temeljima. Ipak, posledice su bile zastrašujuće slične: milioni ljudi prošli su kroz logore bez ikakve krivice.

Tu se dogodila jedna zanimljiva stvar: kao da je književnost preuzela ulogu novinarstva. Nastala je ogromna literatura o staljinističkim represalijama, a veliki deo te literature danas se smatra klasičnim književnim delima.

Književnost kao svedočanstvo

Jedno od najpoznatijih dela te vrste jesu Priče sa Kolime Varlama Šalamova. Šalamov je bio pisac osuđen zbog takozvane antisovjetske agitacije – o tome šta je sve moglo da se podvede pod taj pojam govoriću malo kasnije. Proveo je više od sedamnaest godina po logorima i jedva preživeo. O tom iskustvu napisao je knjigu koja je, naravno, najpre objavljena u inostranstvu, a u Rusiji se pojavila tek u vreme Gorbačova.

Drugo ključno delo je Arhipelag Gulag Aleksandra Solženjicina. I on je posle Drugog svetskog rata proveo izvesno vreme u logoru, ali je Arhipelag Gulag pisan drugačije. Šalamov piše isključivo iz ličnog iskustva, dok Solženjicin radi nešto što bismo danas mogli nazvati istraživačkim novinarstvom u nemogućim uslovima.

Solženjicin je razgovarao sa više od dve stotine bivših logoraša i na osnovu njihovih svedočenja napisao istoriju represivnog tretmana logoraša u Sovjetskom Savezu – od hapšenja, preko suđenja, do života i smrti u logorima. Sam je govorio da Arhipelag Gulag smatra pre svega novinarskim i istorijskim delom, za razliku od, recimo, Jednog dana u životu Ivana Denisoviča, koji je književna proza.

Važne su i memoarske knjige Karla Štajnera 7.000 dana u Sibiru, zatim dva toma memoara Nadežde Mandeljštam – Strah i nada i Sećanja i razmišljanja. Nadeždine knjige govore ne samo o sudbini njenog muža, pesnika Osipa Mandeljštama, već i o čitavoj književnoj i intelektualnoj sceni Sovjetskog Saveza koja je, u velikoj meri, poklekla pod pritiskom režima. Josif Brodski je u jednom eseju napisao da ta dva toma Nadežde Mandeljštam predstavljaju neku vrstu Strašnog suda nad sovjetskom epohom.

Dokument, a ne fikcija

Iako se ove knjige danas tretiraju kao književnost, njihova suština je dokumentarna. Solženjicin je pisao istorijsko i publicističko delo, Nadežda Mandeljštam i Karlo Štajner pisali su memoare. Ono što je najbliže čistoj književnoj prozi jesu Šalamovljeve Priče sa Kolime, ali čak ni tu nema ničeg izmišljenog. Svi likovi su stvarni, svi događaji su se zaista desili. Ti tekstovi mogu da se koriste kao istorijski izvori. U tom smislu, čini mi se da se oni mogu posmatrati i kao oblik novinarstva – samo izuzetno dobro napisanog.

Publicistika, shvaćena u tom širem smislu, omogućava nam da na osnovu navedenih tekstova rekonstruišemo čitavu sliku jednog vremena.

Tamizdat i samizdat

U staljinističko vreme postojala su samo dva načina da se objave nepodobni tekstovi. Jedan je bio takozvani tamizdat, a drugi samizdat. Tamizdat je, kako sama reč kaže, podrazumevao objavljivanje u inostranstvu. Autori su nekako uspevali da prošvercuju rukopise preko granice – često preko studenata slavistike ili ljudi koji su putovali na Zapad. Ti tekstovi bi zatim izlazili u Parizu, Njujorku ili drugim zapadnim centrima. Vrlo često su autori morali da potpišu izjave da se delo objavljuje bez njihove saglasnosti kako bi se smanjio rizik od represije prema onima koji su ostali u Sovjetskom Savezu. Tako su, između ostalog, i Priče sa Kolime prvi put objavljene u Parizu.

Samizdat je bio drugačija, unutrašnja forma otpora. To nisu bile zvanično objavljene knjige, niti legalni časopisi. Postojala je čitava mreža samizdatskih publikacija, uglavnom književnih, ali je bilo i informativnih listova novinarskog tipa. Najpoznatiji među njima bio je Hronika tekućih događaja, koja je izlazila od 1964. do 1982. godine. U njoj su objavljivane informacije o hapšenjima, suđenjima, političkim progonima i kršenju ljudskih prava u Sovjetskom Savezu.

Kako su se tekstovi umnožavali

Samizdat je izrađivan u krajnje primitivnim uslovima. Tekstovi su se kucali na pisaćim mašinama ili pisali rukom. Zbog nestašice papira koristilo se sve što je moglo da posluži – čak i papir za uvijanje cigareta. Ruski pisac i esejista Aleksandar Genis zapisao je da je njegovo najuzbudljivije čitalačko iskustvo bilo kada je sa porodicom čitao Arhipelag Gulag ispisan na papirićima za cigarete. Jedan član porodice bi pročitao deo, zatim prosledio sledećem, i tako u krug.

Takve „knjige“ nisu smele dugo da se zadržavaju kod jednog čitaoca. Postojao je nepisani rok – nekoliko dana – nakon kojeg je tekst morao da se prosledi dalje kako bi stigao do što većeg broja ljudi. Zato su Genisovi čitali svi zajedno, nastojeći da što brže pređu celu knjigu. Arhipelag Gulag je izuzetno obimno delo, na više hiljada stranica. Možemo samo da zamislimo koliko je papirića za cigarete bilo potrebno da se cela knjiga prepiše i pusti u opticaj.

Logorsko iskustvo – glad, nasilje, smrt

Šalamov je osuđen zbog takozvane antisovjetske agitacije. A šta je sve moglo da se podvede pod taj pojam? Ponekad je bilo dovoljno da neko pohvali roman zapadnog pisca – to je moglo da znači deset godina robije. Žalba na duge redove za sapun donosila je pet godina logora. Nakon istrage i montiranog procesa, osuđeni bi dolazili u logor. Tamo su bili izgladnjivani, mučeni i prisiljavani na rad i po šesnaest sati dnevno. Tačan broj umrlih nikada nije utvrđen.

Šalamov piše da su logoraši dobijali oko 300 grama hleba i pola litra supe dnevno – pri čemu ta „supa“ često nije bila ništa više od tople vode sa tragovima povrća. Šalamov vrlo precizno opisuje svakodnevni život u logoru. Logoraši su bili izgladnjivani, fizički iscrpljivani i izloženi stalnom nasilju. Radili su po šesnaest sati dnevno, u ekstremnim klimatskim uslovima. Jednog dana temperatura bi bila minus četrdeset stepeni, a sledećeg „samo“ minus dvadeset pet – što su logoraši doživljavali gotovo kao letnji dan.

„Zekovi“ su bili loše obučeni, živeli su u barakama u nehumanim uslovima, bez ikakve sigurnosti. Smrt je bila stalno prisutna i mogla je doći zbog bilo čega. Ako bi neko rekao da je posao pretežak – mogao je biti streljan. Ako bi kritikovao vlast, ili samo pogrešno pogledao stražara – mogao je biti ubijen. Šalamov piše o tome kako su, prilikom odlaska na rad, stražari određivali prostor u kome se logoraši smeju kretati – recimo, od jednog drveta do drugog. Svako ko bi taj prostor prekoračio, namerno ili slučajno, mogao je biti ubijen na licu mesta. Stražari su to često činili i namerno, iz puke obesti. Jedan Šalamovljev prijatelj stradao je jer je pokušao da ubere nekoliko bobica. U zvaničnom izveštaju to je zabeleženo kao „ubijen prilikom pokušaja bekstva“.

Raspad civilizacije

Šalamov opisuje kako se u logoru za nekoliko nedelja raspada sve ono što nazivamo civilizacijom. Kultura, moral, solidarnost, znanje – sve nestaje. Mladi i zdravi ljudi za mesec dana postaju, kako on kaže, „mrcine“. Piše da se za vrlo kratko vreme istopi sve što smo znali, svi načini ophođenja, svi obrasci normalnog ponašanja. U logoru ne važe nikakvi zakoni niti moralni principi koje poznajemo iz spoljnog sveta.

Nešto slično opisuje i Primo Levi, govoreći o nacističkim logorima. Levi piše kako su on i jedan njegov prijatelj, dok su išli na rad, pokušavali da se sete Danteovih stihova. Shvatili su koliko je besmisleno recitovati Dantea na takvom mestu i koliko znanje i kultura gube smisao u uslovima apsolutne dehumanizacije.

Šalamov ide i dalje. U jednoj priči opisuje kako su logoraši pojeli psa – i dodaje da to nije najgore što su jeli. Opisuje i slučaj jednog čoveka koji je uspeo da pobegne sa rada, uđe u mesaru i pojede pola smrznutog praseta pre nego što su ga uhvatili.

U jednoj od najstrašnijih epizoda, Šalamov piše o čoveku sa kojim je delio ležaj u baraci, a koji je jeo ljudsko meso. Taj čovek je prethodno služio vojsku na Kolimi i, izgladneo, odlazio je u mrtvačnicu da seče komade ljudskog mesa. Šalamov to opisuje potpuno hladno, bez patetike, gotovo kao da govori o običnom obroku. Kaže da najstrašnije u tome nije ni to što ležite pored ljudoždera ni to što ljudi jedu ljudsko meso, već nešto drugo – to što ima mnogo gorih stvari od kanibalizma.

Različita iskustva

Šalamov je imao vrlo kritičan odnos prema Solženjicinu i Arhipelagu Gulag jer je boravio u logorima tokom tridesetih i četrdesetih godina, u najtežem periodu, naročito tokom rata, kada su uslovi bili najgori. Kasnije su se, uslovno rečeno, uslovi u logorima donekle „popravili“.

Šalamov je govorio da mu je Arhipelag Gulag delovao gotovo blago u poređenju sa onim što je on doživeo. Navodio je, recimo, jedan detalj kod Solženjicina – da su u logoru imali psa koji je šetao oko baraka – i govorio da je to u njegovom iskustvu bilo nezamislivo jer bi u njegovo vreme tog psa odmah pojeli.

On u jednoj priči zaista piše o tome kako su pojeli psa, ali dodaje da to nije bilo najstrašnije što su jeli. Ta razlika u iskustvu ne poništava Solženjicinovo svedočenje, ali pokazuje koliko su se logorski uslovi menjali kroz vreme i koliko je rano iskustvo bilo brutalnije.

Povratak novinarstvu

U takvom svetu, svetu logora, gladi i potpune dehumanizacije, novinarstvo je bilo manje-više nemoguće. Nije postojala mogućnost da se govori istina na klasičan novinarski način. Zato se istina povlačila u druge oblike – u književnost, memoare, svedočanstva, dokumentarnu prozu. Tek kroz ta svedočenja, mnogo kasnije, društva su mogla da saznaju šta se zaista događalo.

Iskustvo totalitarnih sistema pokazuje koliko je novinarstvo krhko i koliko lako može da nestane. Uvek ostaje samo mali broj ljudi koji su spremni da pruže otpor, da rizikuju slobodu ili život kako bi sačuvali istinu. To je, čini mi se, glavna lekcija koju možemo da izvučemo – i iz nacističkog iskustva i iz staljinističkog, ali i iz onoga što smo mi sami proživeli devedesetih.

Dakle, novinarstvu u takvom svetu je bilo manje-više nemoguće, a svedočanstva o strahotama i užasima stizala su kasnije od onih ljudi koji su uspeli da prežive. Pritom, represija nije tekla samo u jednom smeru, o tome piše Nadežda Mandeljštam. Nije samo staljinistički aparat – NKVD, KGB, ili kako se već zvao kroz istoriju – bio taj koji je vršio pritisak, već je inicijativa za represiju dolazila i odozdo, iz intelektualnih, književnih i novinarskih krugova. Ljudi su prosto otkucavali jedni druge, želeli su da napreduju na tuđi račun i kolege su slali u logore. Tako da ona, kada govori o novinarima, u svojim knjigama i sećanjima, često koristi sintagmu „novinarska bagra“.

Ali nisu svi bili takvi, naravno. Postojale su i nekakve alternative. Ono što se dešavalo nakon staljinizma, nakon Staljinove smrti, posle Hruščovljevog dolaska na vlast, priznavanja nekih zločina i takozvanog otopljavanja, menjalo je sistem represije, tako da nije toliko ljudi hapšeno, nije toliko ljudi bilo u logorima. Intelektualce, novinare, pisce koji su se bunili češće su slali u ludnice, kod psihijatara – iako su bili potpuno zdravi – da bi ih na taj način sklonili iz društva.

Tada novinarstvo ponovo počinje da se budi, a tu je veliku ulogu odigrala Frida Abramovna Vigdorova, novinarka rođena 1915. godine. O njoj su svedočili mnogi disidenti tog vremena. Nadežda Mandeljštam je pisala kako je borba za pravdu bila način života Fride Vigdorove, da je ona pomagala i svojim tekstovima, ali i lično mnogim ljudima koji su bili ugroženi.

Dakle, ona je u svoje vreme pokušavala, čak i kroz sovjetsku strogo kontrolisanu štampu, da se zalaže koliko je mogla za one ljude koji pate, koji stradaju, koji imaju bilo kakve probleme — što joj je ponekad i uspevalo. Recimo, uspela je da izdejstvuje Nadeždi Mandeljštam boravak u Moskvi nakon Osipove smrti jer u Sovjetskom Savezu građani nisu mogli da žive gde hoće, nego su morali da imaju dozvolu boravka u nekom gradu.

Suđenje Josifu Brodskom

Dolazimo do 1963. i 1964. godine. Situacija je malo promenjena, pa najzad nešto može da se pomeri i da se pokrene čak i u tako rigidnom sistemu. O tome govori čuveni slučaj suđenja Josifu Brodskom, koji je u to vreme bio mladi pesnik. Rođen je 1940. godine u Lenjingradu. Sa petnaest godina napustio je školu, bukvalno je ustao i izašao iz učionice, i više se nikada nije vratio. Otišao je da radi, a srednju školu je završio vanredno, radio je gomilu različitih poslova — radio je, recimo, u mrtvačnici, bio je jedno vreme u geološkim ekspedicijama. Počeo je da piše i da prevodi, puno je prevodio, čak i sa naših jezika i sa poljskog.

Njegove pesme su kružile u pomenutom samizdatu, pa je vrlo brzo zapao za oko strogim partijskim kadrovima pošto nije bio ni član udruženja pisaca ni član udruženja prevodilaca, i uopšte nije voleo tu vrstu kolektivizma. Izdvajao se kao nezavisna priroda od samog početka, što se vidi i po tom činu napuštanja škole, što nije bilo baš uobičajeno u to vreme.

Uglavnom, 1963. godine pojavljuje se pamflet pod naslovom „Paraliterarni trut“, gde Brodskog optužuju za društveni parazitizam. Ako nemate stalno zaposlenje, ako ne radite dovoljno, vi ste parazit, možete da budete uhapšeni i mogu da vas pošalju na prisilni rad. E sad, šta se smatralo radom, a šta nije – to je pitanje. Brodskog su uhapsili i suđenje mu je održano, u dva ročišta, u februaru i u martu 1964. godine. Na suđenju je bila prisutna Frida Vigdorova, i jako mnogo mladih ljudi. Bilo je, s druge strane, i onih koji su bili protiv Brodskog. Sudija i čitav pravosudni sistem bili su iznenađeni tolikom posećenošću, a Frida Vigdorova je zapisivala sve što se govorilo, praveći neku vrstu stenografskih beleški, što je inače bilo zabranjeno.

Govori se o montiranim procesima u Sovjetskom Savezu, ali vi zapravo nemate dovoljno pouzdanih, dovoljno autentičnih podataka: vi nemate u novinama pravi izveštaj i ne možete da pročitate transkript kako konkretno izgleda suđenje. Ovo je prvi put da je neko zapisao suđenje i da je ono došlo do javnosti – nije objavljeno u Sovjetskom Savezu, nego u inostranstvu. U Sovjetskom Savezu, naravno, pojavilo se u samizdatu.

Dakle, Vigdorova je sve vreme zapisivala sve što se govorilo u sudnici – sudija, tužilac, advokat, sam Brodski, svedoci odbrane, svedoci tužbe. Sudija ju je nekoliko puta opominjala da prestane da piše, da ona ne zna šta tu zapisuje, da to ne može tako, da je to zabranjeno. Na kraju, posle otprilike dve trećine suđenja, oduzeli su Fridi i olovku i papir, ali je ona rekonstruisala ostatak po sećanju, tako da imamo predstavu o tome kako je izgledao taj proces.

Izveštaj iz sudnice

Brodski je u tom procesu osuđen na pet godina prisilnog rada u Sibiru, proteran je u selo Norensko u Arhangelskoj oblasti. Frida je napisala svoj tekst, napravila izveštaj sa suđenja i nudila ga je svim mogućim medijima po Sovjetskom Savezu – i svi su je odbili. Tekst se pojavio u samizdatu, objavljen je na ruskom u inostranstvu, a potom i u prevodima na brojne jezike, uključujući i francuski.

Tekst su čitali i Nadežda Mandeljštam i Žan-Pol Sartr, koji je intervenisao kod sovjetskih vlasti kao javni prijatelj komunizma i levičar, i to je znatno doprinelo tome da Brodski nakon osamnaest meseci izađe sa robije. Fridin novinarski gest hrabrosti ipak je bio sposoban da nešto promeni, čak i u tako beznadežnim okolnostima u kojima su oni živeli. Kad čovek danas čita taj izveštaj, koji je preveden kod nas i objavljen pre nekoliko godina, ako je poznavalac montiranih procesa i uopšte toga kako je funkcionisao pravosudni sistem u Sovjetskom Savezu, njega može da iznenadi samo jedna stvar – to što je advokat Brodskog na strani branjenika, što je osporavao navode tužilaštva.

Sovjetski disident iz tog doba Vladimir Bukovski piše kako je najnormalnije bilo da advokat koji vam je dodeljen bude potpuno protiv vas, da on pomaže da vas osude što više. Tekst Fride Vigdorove postao je jako popularan i tiražan u samizdatskim krugovima, jer su ljudi koji nisu imali iskustvo da budu na sudu odjednom videli kako sve to zapravo izgleda.

Brodskog su optužili za nekakve sumnjive stihove koje on uopšte nije napisao – uzeli su ih od drugih pesnika ili su ih falsifikovali. Onda su ga optužili da ne radi, a on je prvo počeo da radi sa petnaest godina, promenio je ne znam koliko zanimanja, imao je pet-šest godina radnog staža i plus je imao ugovore sa izdavačima, sa televizijom, sa radijom, za razne prevodilačke i književne angažmane. Prevodio je poeziju, imao je objavljene knjige prevoda i svašta još, dakle čovek je bio radno aktivan. O tome su svedočili stručnjaci, teoretičari književnosti, članovi Saveza pisaca, ali to ništa nije pomoglo.

A s druge strane imali ste svedoke optužbe: cevopolagač Denisov, penzioner Nikolajev, načelnik Lenjingradskog doma odbrane i slični ljudi, koji su sva svoja svedočenja počinjali ovako: „Ja ne poznajem Josifa Brodskog, nisam čitao njegovu poeziju, ali znam da je ona grozna, znam da je on neprijatelj ovog društva.“ A najluđi je bio taj penzioner koji svedoči o tome kako mu je Brodski upropastio sina: „Slušajući Brodskog, upoznavao sam i svog sina. Meni je moj sin takođe govorio kako se oseća genijem. On, kao i Brodski, neće da radi”, i sve u tom stilu.

Na kraju je Brodski osuđen na pet godina robije, objektivno ni zbog čega, iako je advokat uspeo da pobije bukvalno svaku tačku te optužnice. Ali sam proces je zapravo formalnost, jer je Brodski, kao i bilo ko drugi ko dođe u sličnu situaciju, osuđen unapred.

Zahvaljujući hrabrom činu Fride Vigdorove, došlo je do neke vrste otrežnjenja u jednom delu sovjetskog društva koje je prosto shvatilo gde živi. Zanimljivo je da na tom suđenju pravosudni organi Brodskom uopšte nisu priznavali da je pesnik. Dijalog sudije i Brodskog je tekao ovako:

Sudija: A koja je uopšte vaša specijalnost?

Brodski: Pesnik. Pesnik-prevodilac.

Sudija: A ko je to priznao da ste vi pesnik? Ko vas je uvrstio među pesnike?

Brodski: Niko. (Neizazovno) A ko me je uvrstio u ljudski rod?

Sudija: A jeste li učili za to?

Brodski: Za šta?

Sudija: Pa, da budete pesnik. Niste li probali da završite neku višu školu gde se spremaju… gde uče…

Brodski: Nisam mislio da se to postiže obrazovanjem u školi.

Sudija: A kako onda?

Brodski: Ja mislim da je to… (zbunjeno)… od Boga.

I sve vreme uporno ponavlja da je pisac, da je pesnik, a sud mu ne priznaje status, jer prosto nije član nikakvog udruženja, nema nikakvu titulu, nije u okviru nikakvih zvaničnih struktura, nije deo državnog književnog sistema. Brodski je 1972. godine proteran iz Sovjetskog Saveza. Otišao je prvo u Austriju, gde se sreo sa Vistanom Hjuom Odnom, potom je završio u Americi, gde je predavao na nekoliko koledža uprkos tome što je napustio školu kao tinejdžer. Pisao je poeziju, eseje, prozu, njegova dela prevedena su na desetine jezika, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, ali sovjetske sudije i čitav pravosudni aparat Brodskog nisu priznavali za pesnika i osudili su ga na robiju.

Zločinačko nasleđe

Slični progoni svake slobodne misli trajali su sve do Gorbačova, kada je došlo do promena koje su, kao što znamo, trajale prekratko. Danas u Rusiji ponovo imamo sličnu situaciju: progoni se nezavisno novinarstvo, progone se kritički intelektualci, u toj vrsti diktature možete biti ili u egzilu ili u zatvoru. Praktično su svi slobodni mediji proterani iz Rusije – Nova gazeta, Meduza, Kasparov.ru i svi drugi rade u inostranstvu, kao zagranični mediji. Oni ne mogu da rade u svojoj zemlji, a većina nezavisnih novinara i urednika proglašena je stranim agentima. Praktično je povampiren represivni, staljinistički sistem koji je postojao decenijama.

A povampirio se jer nije došlo do obračuna sa zločinačkim nasleđem prošlosti, o čemu pišu mnogi savremeni autori, na primer Sergej Lebedev. On je romanopisac, ali se bavi i publicistikom. Objavio je nekoliko romana, nešto je kod nas i prevedeno, uglavnom u Hrvatskoj.

Lebedev je geolog po struci, putovao je po Sibiru i piše o tome kako je tamo nailazio na ostatke baraka, kako je nailazio na daske, prične na kojima su ležali logoraši. Tu su ostaci logora gde su stradale desetine ili stotine hiljada ljudi, ali to ničim nije obeleženo, niko ne zna šta je tu bilo i šta se tu nalazi. Čak je nailazio i na masovne grobnice, gde nema nikakvih obeleženih grobova, gde prosto imate naslagane kosture.

Podsticaj za bavljenje mračnom prošlošću u Sovjetskom Savezu Lebedev je dobio kada je shvatio da je njegov deda – koji je zapravo bio drugi muž njegove bake, u čijem stanu živi, među njegovim nameštajem – bio zapovednik logora. I deda je to krio sve vreme nakon promena u Rusiji. Ali vidimo kako je autoritarna i totalitarna prošlost i dalje živa i kako postoji bez obzira na to što mi mislimo da je ona jako daleko od nas.

Rekonstrukcija totalitarizma

Ni danas novinarstvo u diktaturama i sličnim sistemima ne može da funkcioniše. Imate te najvidljivije slučajeve Rusije ili Belorusije, gde su ljudi prosto progonjeni, hapšeni i ubijani. Preko sto pedeset novinara je ubijeno u Rusiji u poslednjih dvadeset pet godina. Najpoznatiji je slučaj Ane Politkovske, ali je zapravo dobar deo redakcije Nove gazete ubijen, kao i mnogi iz drugih redakcija u Rusiji. I trenutno, prema izveštajima Reportera bez granica, u zatvorima se širom sveta nalazi oko pet stotina novinara – mislim da je tačan broj 503. Tako da bavljenje novinarstvom i danas, u represivnim, neslobodnim okolnostima, predstavlja izazov i rizik, kao i u ranijim vremenima o kojima sam pričao.

Naravno, danas je negde bolje nego u vreme Fride Vigdorove, ali je veliko pitanje da li je u Rusiji, na primer, moguće uraditi čak i ono što je ona uradila. Jer vi danas imate ponovo to podsticanje dostava, podsticanje učenika i studenata da prijavljuju svoje profesore i svoje kolege policiji ako kažu, recimo, da se u Ukrajini odvija rat, a ne specijalna vojna operacija, ili ako kažu bilo šta protiv Putina. Dakle, na delu je rekonstrukcija jednog sistema koji je već postojao.

Ili, na primer, jako teško i na kašičicu dolazimo do informacija o tome da se u Kini sprovodi genocid nad Ujgurima. Takva autoritarna društva i diktature i dalje čuvaju svoje zločine daleko od očiju javnosti. Tako da novinarstvo, u tom smislu, može nešto da pomeri i promeni. Kao što je Frida Vigdorova promenila, kao što su to učinili svi ti ljudi koji su pisali o nacističkim logorima, o Aušvicu i Treblinki, i pisali svoja svedočanstva, uključujući i neke naše autore, kao što su Đorđe Lebović ili Ivan Ivanji, koji su preživeli logore. Ili autori iz Sovjetskog Saveza, kao što su Nadežda Mandeljštam ili Karlo Štajner ili Varlam Šalamov i mnogi drugi – oni koji su uspeli da prežive svedočili su o tome šta se događalo, o onome o čemu je bilo zabranjeno govoriti.

Danas i ovde, na našim prostorima, često kukamo kad nam neko preti smrću, kad nas vređaju na društvenim mrežama, kad imamo nekakve neprijatnosti koje doživljavamo svi mi koji pokušavamo da pišemo nešto što nije baš po volji vlastima, nije po volji onima koji su moćni. Ili kad nam neko preti na ulici, u najboljem slučaju. A zapravo je sve to bezazleno u odnosu na ono što ljudi danas prolaze u mnogim drugim zemljama i u odnosu na ono što su nekada prolazili kroz totalitarne sisteme i diktature.

To ne znači da ljudi ne stradaju. U Srbiji su novinari ubijani – ubijena je Dada Vujasinović, ubijen je Milan Pantić, ubijen je Slavko Ćuruvija. Njihovi dželati nikada nisu osuđeni, a oni kojima je suđeno za ubistvo Ćuruvije na kraju su oslobođeni jer se njihovi saučesnici i danas nalaze na vlasti, kao što su se nalazili na vlasti i devedesetih.

Svedočanstvo o ljudskoj patnji

Uprkos svemu tome, čovek se zapita ima li uopšte smisla baviti se takvim stvarima. Nekada ste morali da ubeđujete građanstvo šta se dešava u totalitarnim sistemima, šta se dešava u diktaturama – ali mi danas to već znamo. Ako zemlja nije demokratska, velika je verovatnoća da progoni slobodoumne ljude: intelektualce, pisce, novinare. Čemu onda rizik, izlaganje represiji, stavljanje glave u torbu da bismo napisali ono što bi trebalo da bude svima jasno, bar u glavnim crtama, ako ne u detaljima.

Mislim da ono što pokreće sve te ljude jesu neki osnovni motivi. Jedan je iskonska ljudska potreba za istinom – da se kaže ono što je bilo, da se posvedoči. A drugo je ono o čemu je pisao Predrag Lucić, jedan od osnivača Ferala. On kaže da istinski angažman, novinarski, pa i književni, nastaje iz istinske vezanosti za tuđu patnju. Jer vi ste obavezni da svedočite o patnji drugih ljudi, da ona ne bi ostala bezimena, da bi se, koliko je to moguće, tim ljudima koji stradaju vratilo dostojanstvo. Mislim da je to ono što sve nas održava u novinarskoj etici i u obavezi da istrajemo uprkos svim nepovoljnim okolnostima u kojima živimo. Mislim da je to ono što goni sve te ljude koji bukvalno rizikuju život – ruske novinare, beloruske novinare – da svedoče o onome što se dešava u njihovim zemljama.

(Tačno.net/foto: Autonomija)