Sud u Moksvi proglasio je feminističku pank grupu Pussy Riot “ekstremističkom organizacijom”, što znači da je njihov rad u Rusiji od sada zabranjen. To i nije neka novost, budući da se sve članice benda odavno nalaze u emigraciji, baš kao i skoro svi važniji ruski kulturni delatnici. Presuda, doneta na zahtev Glavnog tužioca Rusije, olakšaće vlastima da progone pristalice i saradnike Pussy Riot, koji se još uvek nalaze u domovini, iz samo njima znanih razloga. Svako ko sluša Pussy Riot, svako kome pronađu njihov video ili audio u kompjuteru, svako ko lajkuje neku njihovu objavu na društvenim mrežama – može završiti u zatvoru.

Vremena se menjaju, sa zla na gore. Kad su članice benda Pussy Riot u februaru 2012. godine u moskovskom Hramu Hrista Spasitelja izvele performans pod nazivom “Pank molitva – Bogorodice, oteraj Putina”, podigla se velika gungula u javnosti. A kad su uhapšene Nadežda Tolokonikova, Marija Aljohina i Ekaterina Samucevič, ceo svet je pratio suđenje članicama benda. Naravno, bilo je mnogo onih koji su pozdravljali sudski progon, svakom razumu i zakonu uprkos, ali se podigla i slobodarska javnost da odbrani slobodu izražavanja i da podigne glas protiv progona umetnica.

Juče i danas

Tolokonikova i Aljohina su osuđene na po dve godine zatvora, javnost se bunila, pogotovo na onom trulom, dekadentnom Zapadu, protestovala, tražila oslobađanje mladih performerki. Podigla se velika buka koja je malo i pomogla zatvorenicama, pa nisu odslužile kaznu u potpunosti, Putin je ipak proglasio amnestiju. Danas, kad su Pussy Riot zvanično ekstremistička organizacija, kao da su u pitanju nekakve teroristkinje, to više i nije vest, niko se zbog toga ne uzbuđuje.

U međuvremenu su Vladimir Putin i njegova KGB-klika, uz podršku patrijarha Kirila Gunđajeva i većeg dela crkve, odveli Rusiju u totalitarizam. Suđenja poput onog Tolokonikovoj i Aljohinoj sada su svakodnevna pojava, zatvori su puni disidenata, a ništa lakše nego postati disident u današnjoj Rusiji – dovoljno je da Specijalnu vojnu operaciju nazoveš onim što jeste – ratom, ili da se zalažeš za mir, ili da izađeš na ulicu sa transparentom “Božja zapovest: Ne ubij”, ili da se pojaviš sa potpuno praznim transparentom, ili da deliš na ulici Orvelov roman “1984”, ili da dovedeš u pitanje zvaničnu verziju realnosti, satkanu od samih laži i falsifikata.

U međuvremenu su članice benda osuđene na 13 godina zatvora zbog čuvenog krimena – iznošenje dezinformacija o “Specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini”. Srećom, presuda je doneta – u odsustvu. Pankerke su daleko izvan dometa ruskog neostaljinističkog sistema. Koliko je do sada ljudi osuđeno zbog protivljenja agresiji na Ukrajinu, i dostupnih i nedostupnih čuvarima novih gulaga, to sam Bog sveti zna.

Ropska svest

Kad se setim koliko je onomad ovdašnja javnost likovala nad zlehudom sudbinom Nadežde Tolokonikove i Marije Aljohine. Sve je prštalo od pravednog besa po portalima, poglavito u komentatorluku. Tako im i treba! Besramnice! Šta su one mislile, da mogu takve gadosti da se pevaju u crkvi nekažnjeno. Dobro ih je baćuška Putin opravio, neka sad u kažnjeničkoj koloniji razmisle o svojim blasfemijama. Oskrnavile su crkvu, povredila osećanja vernika i sveštenika, na lomaču s njima. Da, da, sve je prštalo od jevanđelskih poruka ljubavi pravih hrišćana, pardon – pravoslavaca.

Neke od tih reakcija mogle su se videti pre dolaska SNS-a na vlast, a neke neposredno posle tog prelomnog događaja. Ali se u masovnoj svesti građanstva ništa nije prelomilo, svest je ostala ista – konzervativna, nazadna, klerikalna, autoritarna, inkvizitorska, vazda žedna krvi onih koji imaju hrabrosti da se pobune protiv tiranije. Ropska svest – to je konstanta koja nadživljava razne partije, pokrete, ideologije i ostale površinske manifestacije zla duboko ukorenjenog u našem čoveku.

Jer nisu te osuđujuće reakcije dolazile sa režimskih medija, već uglavnom sa nekih koji nisu nimalo napredni. Na primer, Nova srpska politička misao (NSPM) bila je preplavljena komentarima raznih pravoslavnih fanatika koji su se radovali zbog utamničenja dve devojke koje su naprosto pevale pesmu u hramu. A glavni urednik ovog portala je već godinama jedan od glavnih političkih analitičara na TV N1 i Nova S, zakleti protivnik naprednjačkog režima.

Klasike na pravoslavnu lomaču

Da, zaista su strašan greh počinile Pussy Riot. Zaista je straobalno pevati u hramu sledeće stihove: “Bogorodice Djevo, majko Božja, oteraj Putina, oteraj Putina, oteraj Putina / Bogorodice Djevo, majko Božja, postani feministkinja, postani feministkinja” ili “Patrijarh Gunđajev veruje u Putina / bolje bi ti bilo da veruješ u Boga, kučko”. Kakva blasfemija! Skoro kao kad klasik srpske književnosti Miloš Crnjanski zapeva: “Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom. / Za grčke ikone poleguša golih / u robovskom hramu tom. / Dao je njinoj duši oproštaj / guslara seljački poj. / U njivama mi je sahranjen lelek taj, / u prokleti večan znoj. / Nisam ja za srebro ni za zlato plak’o, / niti za Dušanov sjaj. / Ne bih ja rukom za carske dvore mak’o, / za onaj bludnica raj”.

Ili kao kad drugi klasik srpske poezije Dušan Vasiljev zavapi iz dubine, u ime majke koja je izgubila sina u ratu: “Ustani, Sine, da se svetimo, / da krvlju vekovnih namesnika boga / posvetimo forume Rima, / i da kopljem ponovo probodemo rebro / Učitelju iz Jerusalima. / Da iskopamo Judino srebro, / i da na tome svetom mestu / podignemo Čoveku hram, / i da dovedemo u hram našu Novu Vestu / koja će sebe iskreno dati. / Ustani, Sine, da grozne laži / koje se rađaju u ime Oca i Sina, / sahrane Sin i Mati”.

Kakvu bi sudbinu domaći poklonici tradicije namenili najvrednijim piscima te iste tradicije u koju se kunu – ne smem ni da zamislim. Teško da bi se crkveni osvetnici zadovoljili robijom, ne bi se naši klasični pesnici nanosili glave pored ovakvih zaštitnika vere.

Neka istrule u zatvoru, tako im i treba

Tolokonikova i Aljohina su osuđene za “versku mržnju”. Nikakve verske mržnje nije bilo u pank-molebanu, samo zgroženosti što se crkva pod Kirilom Gunđajevim pretvorila u bezbožnički stub odbrane Putinove tiranije. Dan nakon performansa, u intervjuu za “Ruski reporter”, članice benda su jasno rekle: “Mi poštujemo sve religije, a posebno pravoslavnu crkvu. Baš zato smo i ogorčene – jer se velika, svetla hrišćanska filozofija tako gnusno zloupotrebljava. Zgrožene smo jer se ono što je najlepše sada okreće naglavačke”. Naši takozvani vernici nisu nimalo zgroženi zloupotrebom pravoslavlja u tiranske i zločinačke svrhe, jer se dotična gospoda u hrišćansku filozofiju razumeju kao magarac u kantar, a verovatno i manje od toga. Njima je samo neophodno višnje opravdanje njihove lične zločinačke žudnje, pa zato tumače religiju pomalo slobodno, baš kao i njihovi nazovi sveštenici i episkopi, u suštini sledbenici jednog crnog kulta koji je sušta suprotnost hrišćanstvu.

U završnoj reči na suđenju Tolokonikova je rekla: “Neiskazivanje bilo kakve mržnje ili neprijateljstva sa naše strane potvrđeno je od strane svih svedoka koje je odbrana ispitala. A dokaz su i naše ličnosti. Povrh svih drugih izjava koje se tiču ličnosti, volela bih da uzmete u obzir nalaze psihijatrijskih i psiholoških testova kojima u pritvoru, po naredbi istražitelja, bila podvrgnuta. Ekspertski nalazi glase: vrednosti kojima sam posvećena u svom životu su pravda, uzajamno poštovanje, humanost, jednakost i sloboda. To je rekao ekspert, neko ko me ne poznaje i istražitelj Rančenko bi verovatno mnogo više voleo da je on napisao nešto drugo. Izgleda, ipak, da ima više ljudi koji žive i vrednuju istinu, i što se toga tiče Biblija je u pravu”. Tako ne govore mrzitelji hrišćanstva, tako govore vernici. Samo što fanatici koji sebe nazivaju pravoslavcima ne bi prepoznali veru ni da im se obrati iz grma što gori, a ne sagoreva.

Nije se sve završilo samo na ovakvim izjavama, u novinama i pred sudijom. Govorio je o tome satiričar Viktor Šenderovič nakon procesa, dok je još bio u Rusiji. U međuvremenu je i on napustio domovinu, nakon invazije na Ukrajinu, i našao se u egzilu, pa obilazi rusku dijasporu sa svojim urnebesno duhovitim nastupima, gostovao je pre par godina i u Beogradu. Elem, ovako reče dobri Šenderovič: “Oone su se izvinile. Ove mlade žene su zamolile za oproštaj sve ljude čija su osećanja bila povređena njihovim radikalnim nastupom. One su zamolile sve, i vernike, i estete, i pobornike morala, sve. To jest, (da li ste primetili?), one se u ovoj situaciji ponašaju kao odrasli ljudi, a država i crkva kao osvetoljubivi iskompleksirani pubertetlija. I sada, odmaknite se i pogledajte na ovu situaciju sa strane. One su se izvinile. Šta u toj situaciji treba da radi hrišćanin? (Deco, ko zna nek digne ruku!) Šta mora da uradi hrišćanin kada se od njega traži oproštaj? Ne za genocid, ne za masovna ubistva – od njega se traži oproštaj za nekorektno ponašanje, za netaktičnost. Od tebe je zatražen oproštaj i šta ti u tom slučaju treba da uradiš? Da u ime hrišćanstva uništiš one koje su od tebe oprost zatražile, da kažeš ‘nek istrule u zatvoru, tako im i treba’, kako je rekla Vaenga?”

Naslađivanje patnjom

Vaenga je Elena, popularna ruska pevačica koja je 2022, normalno, zdušno podržala agresiju na Ukrajinu, a potom je nastupala na silnim koncertima podrške ubijanju žena i dece, razaranju gradova, rušenju crkava i kulturnih objekata, totalnom uništenju naseljenih mesta, silovanjima, otmicama dece i sličnim pravoslavnim aktivnostima. Zaista ovi tobožnji pravoslavci što se kunu u Gunđajeva i Putina nisu ništa drugo do najobičniji poklonici đavola, u čistom stanju, bez ikakvih primesa.

Nadežda Tolokonikova uspela je da objavi pismo dok je bila u kažnjeničkoj koloniji u Mordoviji, gde upravnik logora, poručnik Kiprijanov, pozdravlja pridošlice rečenicom: “Kad je o politici reč, treba da znaš da sam ja staljinista“. Pisala je kako zatvorenice rade po 16-17 sati dnevno, jedva uspevaju da skrpe po 4-5 sati sna, žive u nehigijenskim uslovima izložene batinanju i torturi. Potom je objavila pismo u kojem je napisala kako se boji za svoj život: “Priznajem – da, plašim se za svoj život. Zato što ne znam šta će mi se večeras desiti. Šta će dželati u mordovijskom zatvoru odlučiti da mi urade”.

Kako su čitaoci NSPM-a likovali nad tim pismom, kako su se oblizivali i naslađivali njenom patnjom. Neki bednik potpisan kao “CZ” ovako se veselio: “Ajde Nadežda, ne kukaj sada! Budi hrabra makar malkice koliko si bila kad si tancovala u Božijem Hramu! Nemoj sad da ispadne da si u stvari kukavica! A možda i jesi? Ma jaka si ti! Udarila si i na Boga i na Putina! Nema šta, sila od žene!” Izvesna “Srpkinja” je ispoljila hvale vrednu ravnodušnost, dostojnu svake hrišćanke: “Rusijo, i u tebi se radjaju MONSTRUMI, nadam se da ces sa njima IZBORITI!! (o tvom zivotu nemam sta da kazem…svejedno mi je ) jer se STIDIM takvih kao sto si ti i te tvoje k***e!)”. Ne znam tačno šta označavaju navedene zvezdice, koju reč ova pristojna Srpkinja nije smela da napiše, jer ne voli da psuje. Kučke? Kurve? Bilo je i jezgrovitijih izraza sociopatije: “Zmija pod kamenom pišti”.

Izliv radosti i napad sreće

Dobro, bar su ti nesrećnici doživeli nekakvu radost u životu, ništa ne može tako da ih razgali kao patnja onih koji trpe tiraniju i teror. Kad njihov voljeni tiranin i njegovi dželati tlače, tuku, zlostavljaju, hapse i ubijaju nepokorne, ovim veselnicima srce prosto zaigra od radosti. Neka ih, neka i oni bar jednom u životu budu srećni. U međuvremenu su dobili silne razloge za sreću, svaka granata koja razori školu ili vrtić u Ukrajini, svaki grad pretvoren u zgarište, svako novo ubistvo – sve ih to ispunjava čistom radošću, iz dana u dan.

Zato nije ni čudo što ne obraćaju pažnju na proglašenje Pussy Riot ekstremističkom organizacijom, to je danas takoreći neprimetna sitnica u moru drugih, kudikamo prijatnijih vesti iz pakla. Mada se nađe i pokoji veselnik koji se tome raduje, onako usput, između dva srušena ukrajinska grada.

A i Srbija sve više liči na Rusiju i Belorusiju, sa terorisanjem političkih protivnika, prebijanjem demonstranata, masovnim hapšenjima, policijskom torturom, političkim zatvorenicima. Ispunile su se u velikoj meri žudnje onih što su se radovali utamničenju Tolokonikove i Aljohine, ne baš do kraja, ali za to je krivac isključivo geografija – predaleko smo od Kremlja, ne graničimo se sa matuškom Rusijom. Bože zdravlja, i to će se rešiti u bliskoj budućnosti, samo da najzad i zvanično odustanemo od evropskog puta, da Putin osvoji tih par država što nas razdvajaju od naše prave domovine i ruskokolonaškoj sreći neće biti kraja. Bar dok ne zaglave u prvu kažnjeničku koloniju, kao što nalažu stari ruski običaji.

(Antena M, foto: Flickr)