Svakog 9. novembra obeležava se Svetski dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. U Novom Sadu toga dana 2012. godine bila je održana vojno-civilno-crkvena smotra. Ali, nije se slavila borba protiv fašizma. Proslavljao se dan kada je „srpska vojska umarširala u Novi Sad“ 1918. godine. Mada bi bilo zanimljivo čuti ko je sve činio tu „srpsku vojsku“ koja je umarširala u glavni grad Vojvodine…
Tom istom prilikom je Aleksandar Vučić, ministar za sve a naročito za svašta, trabunjao nešto o jedva dočekanom jedinstvu vojske, crkve, tajnih službi i vlasti. Bio je prisutan i Saruman lično, koji je zadovoljno gladio bradurinu. Srednji vek „uživo“ na Trgu slobode. Marširala je garda uz „Marš na Drinu“, Ulicom Zmaj Jovinom, ispod naših prozora. Međutim, grad je odzvanjao prazninom, niko od Novosađana nije došao pozdraviti sve te silne „velikane“. Sigurno su to primetili, što ih je još jednom uverilo da su ovi ovdašnji „prečani“ zapravo nikakvi Srbi. I da ih se stoga ima još malo posrbiti.
Ovdašnji radikali predložili su nedavno da se Beogradska ulica u Petrovaradinu ima preimenovati u „Ulicu 9. novembra“. Ne da bi opominjala na Kristalnu noć iz 1938. godine, nego da bi sećala na „prisajedinjenje“. U tom istom Petrovaradinu isti ti radikali (naprednjaci) početkom devedesetih godina prošlog veka proterivali su Hrvate u svojoj čuvenoj akciji „počistimo Srem“.
Slavljenje netolerancije
Svakog 16. novembra u svetu se obeležava Međunarodni dan tolerancije. U Novom Sadu je i taj dan bio svečarski. Ali, nije se slavila tolerancija. Već gradska slava, imenom Đurđic. Simfonija vlasti i crkve. Otkud gradovima, partijama, institucijama…, slava – to nam niko nije objasnio. Zar slava u pravoslavlju nije porodični praznik? I otkud to da se u Novom Sadu, glavnom gradu multietničke, multikonfesionalne, multikulturalne i multijezične Vojvodine, slavi slava samo jedne crkve i konfesije? Da li se iko zapitao kako su se toga dana, na primer, osećali naši sugrađani druge veroispovesti? Ili kako su se osećali agnostici, ili – ne daj bože – ateisti? Ili otkud slava u državi koja je definisana kao „svetovna“? Umesto odgovora, možda ćemo uskoro na ruci na Miletićevom spomeniku dobiti barem jednu brojanicu kao narukvicu.
Dana 24. novembra 1941. godine počela je nemačka ofanziva na grad Užice, čime će ubrzo biti okončana Užička republika, prva slobodna teritorija na prostoru okupirane Jugoslavije. Istoga dana 1859. godine Čarls Darvin je objavio knjigu „Poreklo vrsta“, koju je crkva dočekala na nož jer je dovela u pitanje božansko poreklo čoveka. Umesto boga, Darvin se drznuo da nam za pretka ponudi majmuna. Tomislav vojvoda Nikolić istoga dana 2012. godine prisustvovao je u Novom Sadu „svečanoj sednici“ Skupštine Vojvodine, povodom 94. godišnjice „prisajedinjenja“ Srbiji. Nikom nije bilo jasno zašto se obeležava tako ćoškasta godišnjica. Zašto – barem – nisu pričekali 95. godišnjicu? Zašto im se tako žuri da dodatno zapišaju teritoriju – pitao se jedan ovdašnji novinarski cinik.
Nikolić master-vojvoda Tomislav poručio je na kraju svoga govora da će Vojvodina („kakvo lepo ime ima!“, uskliknuo je predsednik) ostati deo Srbije „na mnogaja ljeta“. Govor mu je, nema sumnje, pisao neki akademik SANU. I vrveo je od istorijskih poluistina, a naročito od mitova. Bojan Pajtić, pokrajinski premijer, delovao je nekako uplašeno pa mu je govor bio neprirodno mlak. Možda zbog toga što je toga jutra uhapšen njegov savetnik za poljoprivredu, bivši ministar Saša Dragin. Ili zbog toga što je sutradan Pajtić iščekivao izbornu skupštinu DS-a. U atmosferi koja je ličila na sve samo ne na svečarsku, jedino se Ištvan Pastor drznuo da Nikoliću u lice kaže: vi možda slavite ovaj datum, a mi bismo najradije plakali, jer je to za nas crni dan u istoriji.
Mislio je Pastor sigurno pre svega na mađarsku vojvođansku zajednicu. Mada je i nemali broj ovdašnjih „mlakih Srba“ toga dana bio tužnjikav. A onaj novinarski cinik je ponavljao da je to dan za žaljenje a ne za svečare. Sve se prisećajući nesrećnog Jaše Tomića, koji je samo nekoliko meseci nakon što mu se ostvario san i Vojvodina postala deo Srbije, napisao tekst „Plači, Vojvodino!“ Pastor je, inače, u svom hrabrom govoru podsetio i da je vrlo brzo nakon „prisajedinjenja“ telegramom iz Beograda 1. decembra 1918. godine ukinuta vojvođanska samouprava.
Vojvodina – ratni plen Srbije
Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama obeležava se 25. novembra, a u Novom Sadu je toga dana održana Svečana akademija u Srpskom narodnom pozorištu. Naravno, istim povodom zbog kojeg je i Tomislav Nikolić pohodio vojvođansku prestonicu. U Novom Sadu je 25. novembra 1918. godine Velika narodna skupština Srba, Slovaka, Bunjevaca i drugih Slovena jednoglasno donela odluku kojom se Banat, Bačka i Baranja prisajedinjuju Kraljevini Srbiji. Identičnu odluku o prisajedinjenju Srbiji donela je, dan ranije, Sremska skupština u Rumi. Poslanici za Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu birani su tako da je na svakih hiljadu stanovnika dolazio jedan, a od 757 poslanika biranih u 211 opština bilo je 578 Srba, 62 Slovaka, 39 Hrvata, 21 Rusin, šest Nemaca i jedan Mađar. Zli jezici bi kazali da je odluku o prisajedinjenju u stvari doneli predstavnici manje od 30 odsto tadašnjih stanovnika Vojvodine. A oni još zlobniji – da je Vojvodina tada zapravo postala ratni plen Srbije. I to ostala i do dana današnjeg…
U Vučićevoj akciji navodne borbe protiv kriminala i korupcije najviše sumnjivaca pohapšeno je po Vojvodini. Tu su i Dulić, i Dragin, i Kasa. Jožef Kasa, ako se neko još uvek seća, bio je potpredsednik Vlade Srbije kod pokojnog Zorana Đinđića. Kasa je bio političar koji je potpisao odluku o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, 28. juna 2001. godine. Nikada mu to nisu zaboravili niti oprostili. Kasu danas više nema ko da brani niti da pita za zdravlje. Niti da upita jednu prostu, najprostiju stvar: kako je moguće da ratni zločinci iz devedesetih sada hapse „kriminalce“ iz dvehiljaditih? Zar smo mi baš tako uboga zemlja da nema nigde nikog ko bi apsio po redu veličina zločina? Evo, neka Vučić uhapsi Dačića i istovremeno Dačić Vučića. Ovako je, da parafraziramo poslanika Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije postala sigurna kuća za naprednjaka Aleksandra Vučića i demokratu Dačića.
Unutrašnji vojvođanski neprijatelj
Od odluke Ustavnog suda Srbije o osporavanju vojvođanskih nejakih nadležnosti, preko okupacije Novog Sada od strane „naprednjačkih“ lokalnih struktura, do kriminalizacije Vojvodine i obeležavanja ćoškastih godišnjica, sa zverskim začinima tipa „ukinimo Vojvodinu“ (to je, inače, bila platforma Tomislava Nikolića dok je još bio radikal, ako se neko toga uopšte i seća), ovde se izgleda zaista ama baš sve čini da se proizvede „unutrašnji vojvođanski neprijatelj“. Izmišljaju se čak i nekakve Fejsbuk grupe koje promovišu borbu za nezavisnost ove pokrajine. Prave se spiskovi nepodobnih, osnivaju se razne „paravojne“ grupacije za obračun sa domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima… Srpski nacionalisti iz devedesetih godina prošlog veka naprosto ne znaju drugačije. Zato sve ovo izgleda prokleto isto i prokleto zloslutno. Zato se opet plašimo. Naš je strah realan, Vojvodina jeste na meti. Zato će nam trebati i mudrosti i odgovornosti da se odbranimo od vampira prošlosti. Nadam se da sam samo paranoičan i preosetljiv pa da mi se zbog toga ovih dana po glavi nešto mota ona stara Balaševićeva, Samo da rata ne bude, ludila među ljudima… A opet, s druge strane, ako se budemo samo pravili mrtvi pred zverima nadajući se da će nas onjušiti i produžiti dalje, oni će svakako doći po nas. Ni u to nemojte sumnjati.
(Autonomija)