Već više od godinu dana živimo u svojevrsnom vanrednom stanju. Neprestana represija, nasilje, govor mržnje, pretnje, hapšenja, SLAPP tužbe, propagandne kampanje lokalnih i nacionalnih prorežimskih tabloida, konstantni napadi botova na društvenim mrežama – sve je to deo naše realnosti.

Okruženje za novinare, medijske radnike i medije ozbiljno se pogoršalo, konstatuje i Evropska komisija u Izveštaju za 2025. godinu. Pored ugrožene slobode govora, evidentan je politički i ekonomski uticaj na medije, kao i na uređivačku politiku, što „predstavlja ozbiljan razlog za zabrinutost”. Ocenili su da je okruženje za medije i njihovo slobodno, nezavisno i profesionalno delovanje ograničeno.

Kako istraživanje Sindikata novinara i medijskih radnika Srbije, od prošle godine pokazuje, novinarske slobode su među najnižima u regionu, tvrdi struka, a svakako su manje nego u Evropi. S obzirom na uslove rada, izloženost stalnim pritiscima i visok nivo stresa, bezmalo 60 posto kolega i koleginica reklo je da novinarski posao negativno utiče na njihovo mentalno zdravlje, a nešto više od 50 posto izjavilo je da je doživelo burnout iliti sindrom sagorevanja.

Teške teme, potiskivanje i SLAPP tužbe

Istraživanje sprovedeno 2023. godine na inicijativu OEBS-a potvrđuje činjenicu da je novinarstvo stresnije nego većina zanimanja. Visok nivo stresa na poslu doživljava skoro polovina kolega i koleginica, a kao uzroke navode kratke rokove, veliki broj radnih zadataka, potplaćenost, finansijsku nesigurnost, izloženost traumatičnim temama…

Novinarstvo je posao koji se nosi kući. I kao što je pomenula koleginica Sofija Bogosavljev, novinarka KRIKA-a, teško je i opterećujuće, posebno ako neko radi dnevnu hroniku.

Ona se nagledala saobraćajki, ubistava i suočavala se s porodicama nastradalih ljudi. Sve to pratile su česta nervoza, negativne emocije i mračne informacije kojih je bilo teško osloboditi se. Mnogi novinari i novinarke se trude da odvoje emocije od posla, jer ne mogu da dozvole sebi da ih svaka priča pogodi – ne bi mogli dugo da izdrže u tom poslu. Međutim, na kraju dana, tvrdi naša sagovornica, svi to nose u sebi i potiskuju.

„Kada sam prešla u istraživačko novinarstvo, osetila sam novi oblik stresa. Više nisam bila ja ta koja gledam sa strane sve te mračne, tužne i tragične priče, već sam i sama učesnica u tom stresu. Zato što smo i mi kao novinari mete napada. Totalno je drugačije jer se sada bavim vrlo ozbiljnim temama koje se tiču organizovanog kriminala i korupcije. Trudim se da svoj posao obavljam profesionalno, a na kraju dana kao odgovor dobijam napade. I to nosim kući“, priznaje Sofija Bogosavljev.

Sofijinu prošlu godinu obeležila je krivična tužba koju je protiv nje podneo „Starting”, jedan od podizvođača radova na Železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je 1. novembra 2024. pala nadstrešnica i usmrtila šesnaestoro ljudi. Tužili su je zbog navodnih neistina o poslovanju firme, čime je, kako kažu, narušila ugled kompanije i prikazala je u negativnom kontekstu.

Krivična tužba, smatra naša sugrađanka, predstavlja zvaničan oblik pretnje. Kada ju je dobila, nije bila iznenađena jer se redakcija KRIK-a trenutno bori s petnaest SLAPP tužbi (strateškim tužbama protiv javnog istupanja).

„To je njihov nov način kako da se bore protiv nas. Dok nisam otišla na prvo ročište, nisam bila svesna koliko je sve to stresno. Tada sam shvatila da sam okrivljena, da moram da dolazim na svako ročište, da treba da pripremam odbranu. Sve to iziskuje vreme i neprijatno je. Suđenja obično pratim u profesionalnom smislu, kao novinarka iz publike, a tad sam se odjednom našla na optuženičkoj klupi. Osećaj je bio potpuno neprirodan, jer ne treba da budem na tom mestu zato što profesionalno radim svoj posao“, objašnjava Bogosavljev.

Premda je znala da je tekst napisala koristeći zvanična dokumenta, da je baziran na dokazima i da zbog svega toga ne može da izgubi proces, u sudnicu je odlazila s mučninom i pod stresom. Kao što to obično biva, i njena porodica je strepela šta će biti.

„Bilo je neprijatno, ali sva sreća nije dugo trajalo – svega nekoliko meseci. Bila sam na tri ročišta, i onda je ‘Starting’ povukao tužbu protiv mene, što smatram našom mini-pobedom. Iako bih više volela da je sud bio taj koji je utvrdio da nisam kriva, ipak, oni sami su priznali poraz time što su zvanično povukli tužbu čim je proces počeo“.

Psihološka podrška učinkovita i konkretna

Baš zato što je novinarstvo u Srbiji postalo visokorizična profesija, ne samo fizički i pravno već i psihološki, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić kaže da su za članove i članice uveli besplatnu i poverljivu psihološku podršku, individualna savetovanja, kao i radionice posvećene upravljanju stresom, traumom i profesionalnim sagorevanjem.

„Posebnu pažnju posvećujemo novinarima koji su izloženi dugotrajnim pritiscima, targetiranju, SLAPP tužbama, pretnjama i kampanjama diskreditacije, jer upravo je kod njih rizik od ozbiljnih posledica po mentalno zdravlje najveći“, objašnjava Gruhonjić.

On kaže da iskustva novinara koji su koristili ovu vrstu podrške pokazuju da učinak postoji i da je konkretan. A najvažnije od svega – razbija se stigma:

„Novinari shvataju da nisu sami i da stres, anksioznost ili iscrpljenost nisu lični neuspeh, već posledica uslova u kojima rade. Naravno, psihološka podrška ne može da ‘popravi sistem’, ali može da pomogne ljudima da ostanu funkcionalni, profesionalno aktivni i da ne napuste novinarstvo zbog posledica pritisaka“.

Psihološkinja Ksenija Maslovar, saradnica na projektu „Očuvanja mentalnog zdravlja: Psihološka podrška novinarima suočenim sa pretnjama i pritiscima” NDNV-a, kaže da su zaposleni u medijima generalno često izloženi teškim sadržajima, ali da nemaju prostor da o tome govore.

„Jedan od prvih koraka jeste dozvola koju će sebi dati da taj stres prepoznaju kao realan. Takođe, važno je graditi male rutine koje omogućavaju predah, kao i tražiti stručnu podršku prije nego što dođe do potpune iscrpljenosti. To uključuje razvijanje strategija kao što su organizovanje vremena, tako da ima mjesta za odmor, postavljanje granica u radu s teškim sadržajima, i stvaranje prostora za emocionalnu regulaciju. Kod ljudi koji nisu direktno u novinarskom poslu, ovi principi su jednako važni, jer stres koji dolazi iz okruženja može biti podjednako intenzivan. Konzistentna podrška i osnaživanje da potraže pomoć prije nego postanu preplavljeni važan je dio očuvanja mentalnog zdravlja“, upozorava Ksenija Maslovar.

Ona smatra da je svest o mentalnom zdravlju među novinarima i novinarkama u porastu, ali da briga o sebi često dolazi tek kada se tegobe intenziviraju. Prema njenom iskustvu u radu s novinarima, novinarkama i medijskim radnicima, oni retko sebe prepoznaju kao nekoga kome je dozvoljeno da stane:

„Postoji snažan osjećaj odgovornosti, ali i navika da se sopstvene teškoće potiskuju. Često se javljaju tek kada stres počne da utiče na svakodnevno funkcionisanje, na koncentraciju, san ili odnose s porodicom, prijateljima i kolegama“.

Novinarstvo traje 24/7

Takozvana kultura 24/7, koja podrazumeva da su novinari i novinarke neprestano dostupni, da u prekarnim uslovima rade mnogo duže od formalnog radnog vremena, ali i nedovoljno razvijena veština da postave granice, otežavaju njihov profesionalni i lični položaj.

Kako je navedeno u izveštaju Evropske federacije novinara i holandske organizacije The Self-Investigation „Jači umovi, jači mediji: Zašto je zaštita mentalnog zdravlja novinara ključna za budućnost novinarstva”, digitalni uređaji dodatno onemogućavaju novinarima i novinarkama isključivanje, jer ih u bilo koje doba dana i noći može kontaktirati bilo ko. Osećaj da rade važan i društveno odgovoran posao, često doprinosi normalizaciji preopterećenja i dugotrajnog stresa.

Istraživačka novinarka Sofija Bogosavljev kaže da se ona i njene kolege i koleginice bore s različitim oblicima pritisaka od verbalnih napada, preko pretnji funkcionera i funkcionerki, do tužbe kao najmoćnijeg sredstva za urušavanje slobodne reči i demokratije. Ona smatra da o mentalnom zdravlju novinara i novinarki treba mnogo više da se priča i da bi svaka redakcija trebalo njime više da se bavi – pogotovo u današnje vreme.

„Moram da pohvalim moju redakciju, ona zaista brine o mentalnom zdravlju novinara. Omogućava nam psihološku podršku. Ako doživimo burnout, ako pregorimo, možemo da odsustvujemo duže vreme. Išla sam jedno vreme na psihoterapiju, međutim, trenutno ne idem jer ne osećam potrebu za time. Mislim da bi trebalo da ide svako ko se bavi ovim poslom, i to više ne bi trebalo da bude tabu tema. Važno je da se priča o mentalnom zdravlju novinara, pogotovo o mentalnom zdravlju novinara na lokalnom nivou. A posebno o mentalnom zdravlju novinarki. Njima je mnogo teže jer su izloženije nekim drugim vidovima stresa, napada i pritisaka“, tvrdi Bogosavljev.

Za nju je najuspešniji recept u borbi protiv stresa – trening. Teretanu je pronašla kao novi vid terapije. Vreme izdvojeno za trening je samo njeno i tada ne razmišlja o poslu, već se trudi da izbaci lošu energiju iz sebe.

„Takođe, volim da se sklonim, da otputujem nekuda. Kad god je moguće, a retko kad je moguće, isključim notifikacije, ne čitam vesti i ne pratim šta se dešava. Mislim da to mora svaki novinar da uradi s vremena na vreme. Nekada nije moguće ni na odmoru da se odmorimo, ali mislim da treba da se ugasi telefon i da se ode nekuda“.

Sistem smišljeno doprinosi ugrožavanju mentalnog zdravlja novinara i novinarki

Teška godina je za nama – prepuna neizvesnosti, protesta, nasilja i stresa koji je kontinuiran. Udruženja novinara neprestano apeluju na vlast da hajka na profesionalne novinare i novinarke prestane, a psiholozi upozoravaju da takvo okruženje utiče na otpornost svih koji rade u medijskom ekosistemu.

Kako objašnjava Ksenija Maslovar, manifestuje se kroz pojačanu anksioznost i osjećaj stalne napetosti, jer se traži sposobnost brzog reagovanja, dok se istovremeno pokušava sačuvati sopstveno mentalno blagostanje.

Bez okolišanja, Dinko Gruhonjić za Panpres kaže da sistem u Srbiji direktno, smišljeno i ozbiljno doprinosi ugrožavanju mentalnog zdravlja novinara:

„Govorimo o kombinaciji političkih pritisaka, ekonomske nesigurnosti, pravne represije, režimskih tabloidnih kampanja i nekažnjivosti napada na novinare. Kada imate okruženje u kojem su pretnje normalizovane, institucije ne reaguju, a novinari se svakodnevno izlažu javnom linču, to neminovno ostavlja posledice. Mentalno zdravlje novinara u takvom sistemu nije kolateralna šteta, već predvidiva posledica“.

Gruhonjić ističe da je zato psihološka podrška neophodna, međutim, ona ne sme da bude alibi za sistem koji proizvodi stres. Bez promena u institucionalnom i političkom okruženju, reč je samo o saniranju posledica, a ne o rešavanju uzroka.

Prema rečima Ksenije Maslovar, takva situacija iscrpljuje kapacitete za suočavanje sa stresom, jer ne postoji osjećaj stabilnosti, što se može manifestovati kroz pojačane fizičke i psihološke simptome stresa.

Psihološkoj podršci Nezavisnog društva novinara Vojvodine javljale su se kolege i koleginice s tegobama anksioznosti, osećaja nemira i napadima panike, osećaja bespomoćnosti i gubitka kontrole, kao i percepcijom „zaglavljenosti” bez jasno definisane mogućnosti napretka.

„Osobe sa kojima radim često opisuju osjećaj emocionalnog zamora, teškoće u koncentraciji i pad tolerancije na frustraciju, što se direktno dovodi u vezu sa povećanim izlaganjem stresu“, navodi Maslovar.

Ova psihološkinja dodaje da briga o mentalnom zdravlju kroz odmor, postavljanje granica, razgovor i stručnu podršku ima direktan i dugoročan uticaj na očuvanje fizičkog zdravlja, naročito u kontekstu produženih kriza i društvene nestabilnosti.

Koliko smo daleko od svetskih standarda kada je reč o čuvanju i unapređenju mentalnog zdravlja novinara, novinarki i svih medijskih radnika?

Prilično daleko, kaže programski direktor NDNV-a:

„U mnogim zemljama psihološka podrška novinarima je deo redovnih redakcijskih politika, profesionalnih standarda i sindikalne zaštite. Kod nas je ona uglavnom rezultat inicijative strukovnih udruženja i donatorskih projekata, a ne sistemskog pristupa. Problem nije samo u nedostatku resursa, već i u činjenici da se mentalno zdravlje novinara u Srbiji i dalje ne prepoznaje kao profesionalno pitanje, već kao privatni problem pojedinca. To je suštinska razlika u odnosu na razvijenije medijske sisteme“.

Činjenica da se o mentalnom zdravlju novinara i novinarki više priča i da se periodnično radi monitoring, predstavlja određeni pomak i daje bolji uvid u probleme zaposlenih u medijima. Određene preporuke već postoje – NUNS i NDNV obezbeđuju besplatnu i kvalitetnu psihološku podršku, kao i edukativne radionice koje se tiču prevladavanja stresa i izgradnje otpornosti na njega. Solidarnost među kolegama i koleginicama je više nego dragocena, razgovor delotvoran, a razvijanje svesti o sopstvenim kapacitetima je neminovan.

(Panpress.rs, foto: Pixabay)