Ovaj tekst svakako neće zanimati većinu čitalaca, ali za one donekle zainteresovane za kulturnu politiku i inženjering koji se u njoj odvija već godinama uz mentorstvo resornih ministara kulture – Vladana Vukosavljevića, Maje Gojković i Nikole Selakovića – tekst koji sledi mogao bi biti od male pomoći za razumevanje našeg danas i ovde. Pre svega, u književnosti, odnosno infrastrukturi koja ima zadatak da prepozna, valorizuje i trasira produkciju umetničkih književnih tekstova. NIN-ova nagrada je svakako centralno polje ovog posla u Srbiji, kao što je tu ulogu imala i ranije u Jugoslaviji. Uostalom, senka njene slavne prošlosti i danas uznemirava duhove, šapuće o večnosti i vrednostima koje nikada neće zgasnuti. Pa ipak, ona u fazama postaje najvažnija, odnosno najnepotrebnija nagrada, u zavisnosti od talasa slobode i neslobode koji njome ovladavaju. Ipak, jedna godina u recentnoj prošlosti izazvala je moralnu paniku u društvu, zbog čega je organizovan masovni bojkot ove nagrade, koji su podržali predstavnici državnog ideološkog aparata kulture, oličen u piscima, nepiscima, akademcima, estradnim umetnicima, istoričarima, režiserima, rok muzičarima, pa čak i reperima. Bilo je među njima i nekoliko snobova koji su se iz sitnosopstveničkih razloga priključili opštoj kampanji, ali o njima će biti više reči nekom drugom prilikom. Za sada ću se zadržati na magistralnoj državnoj operaciji u kojoj je učestvovalo skoro 70 aktera.

Prelomna 2020.

Kraj prethodne, 2019. godine, bar kada je reč o nedeljniku NIN, bio je obeležen otkrivanjem velike korupcionaške afere u „Krušiku“, na koju je ukazao uzbunjivač Aleksandar Obradović, inače uhapšen septembra iste godine pod optužbom za špijunažu. Proveo je u zatvoru mesec dana a potom još dva meseca u kućnom pritvoru, kada je oslobođen nakon burnih reakcija javnosti, a pre svega zbog pisanja novinara NIN-a, koji su kontinuirano objavljivali činjenice o korupciji u „Krušiku“, odakle je firma GIM, na čijem čelu je stajao otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, po izuzetno niskoj ceni kupovala oružje i preprodavala ga teroristima ISIS-a u Jemenu. Zbog ovakvog pisanja, NIN se nalazio pod kontinuiranom paskom režima, pa je isfabrikovana afera oko naslovne strane, na kojoj je bila fotografija Vučića i Dodika na Sajmu naoružanja 2017. Fotografija je napokon povučena sa dela tiraža ovog nedeljnika, ali kampanja protiv novinara, redakcije i čitavog kolegijuma je nastavljena. Deo tog režimskog pritiska prelio se i na tadašnji žiri NIN-ove nagrade, koji je u januaru 2020. do najužeg kruga doveo pet romana koji će podići opštu temperaturu u književnim krugovima, dok će izbor mog romana Pas i kontrabas uticati na nezapamćenu državnu hajku. Glavni argumenti glasnogovornika bojkota, od kojih su pojedinci čak osmislili vodiče za diskreditovanje NIN-ove nagrade te godine, mogli bi se sažeti u nekoliko ključnih zamerki žiriranju, izboru ali i kritičkim osvrtima na bojkotašku kampanju, uglavnom artikulisanih u domenu feminističke kritike. Naime, žiri je tom prilikom okarakterisan kao „malouman“, feminističke kritičarke kao „fašistkinje“, dok sam ja dobio etiketu „genocidnog ubice“.

Usled tako predočenog književnoteorijskog problema, koji su imenom i prezimenom potpisali akademski predstavnici gotovo svih katedara srbistike diljem Srpskog sveta, ali i Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, nešto se svakako moralo učiniti. A to nešto se događalo neprestano u tabloidnim medijima, na državnom javnom servisu, kao i na Filološkom fakultetu gde je tokom Zimskog seminara za profesore jezika i književnosti, dr Aleksandar Jerkov održao svoju jeremi(ći)jadu nad Kontrabasom. On je tom prilikom elaborirao svoju svinjološku analizu naturalističkih elemenata u Kontrabasu, suprotstavljajući nesrećnoj svinji sa vukovarskog ratišta otmeni krmeći kas u romanima Drage Kekanovića (Veprovo srce) i Vladana Desnice (Zimsko ljetovanje). Istovremeno, ministar Vukosavljević je zagovarao nacionalizaciju NIN-ove nagrade, dok je glavni i odgovorni urednik kulture RTS-a pažljivo koordinisao napade, zahtevajući i od urednika Informativnog programa da se pridruži kampanji, kao da se radilo o udarima NATO-a na Straževicu ili bar o invaziji Bugarske regimente na kote Vrška čuka – Babin nos.

Vesić – Spasitelj Srpskog sveta

Budući da je NIN zajedno sa žirijem NIN-ove nagrade te zime odoleo udarima naprednjačkih medijskih i kulturnjačkih falangi, nije ostalo ništa drugo nego da se na bojkotu istrajava do daljeg. Kao melem na ranu pale su reči Gorana Vesića – tadašnjeg zamenika gradonačelnika, danas osumnjičenog za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pri čemu je stradalo 16 ljudi – koji je najavio da će gledati da se ustanovi neka nova nagrada za najbolji srpski roman. Ne treba zaboraviti da je Vesić tada već uživao status počasnog člana Udruženja književnika Srbije, čiji ga je predsednik proglasio naslednikom despota Stefana Lazarevića, viteza iz Reda zmaja. Tako je Vesiću pripala čast da sledeće godine otvori Međunarodne susrete pisaca u Beogradu, kada će obznaniti da je Skupština grada usvojila njegov predlog za osnivanje književne nagrade „Beogradski pobednik“, i to u saradnji sa neizbežnom Bibliotekom grada Beograda, koja će ubrzo postati platforma za delanje žirija nagrade, formirane po naprednjačkom copy/paste principu.

Kao što je Vučić bio kopija Đinđića, naprednjačke (ne)vladine organizacije kopije onih starih, doktorske diplome ministara falsifikovane, HIT Tvit novi Utisak nedelje, tako je i Beogradski pobednik postao (prva) kopija NIN-ove nagrade. Preslikan je žiri, statut, ritam i vreme izbornih krugova, sve u nameri da se deo simboličkog potencijala prenese na ovu naprednjačku kolajnu, čime je Srbija već početkom 2022. dobila ne jednog već dvoje NIN-ovih laureata, i to u razmaku od samo nedelju dana. Inače, prvi dobitnik Nagrade Beogradski pobednik bio je pomenuti Drago Kekanović za roman Privrženost koji je objavljen u zagrebačkoj Prosvjeti 2021. Nagrađeni roman do proleća te 2022. nije bio prisutan na domaćem tržištu, ali je posvećeni žiri na svakoj stranici ovog romana pronašao utisnut vodeni žig ugroženog Srpskog sveta.

Pantelija uzvraća udarac

Svaki put kada Ministarstvo kulture Republike Srbije poželi da ponudi neki inovativni program za narednu godinu, ono izlazi s idejom „Republika Srpska u fokusu“. Tako je nastala i druga ravnopravna kopija NIN-ove nagrade, donekle preformulisanog statuta, ali zato sa istim ciljem, proglašenja najboljeg srpskog romana u prethodnoj godini. Idejni tvorac ove nagrade koja će, nimalo slučajno, poneti ime Vladana Desnice, zapravo je pisac Vladimir Pištalo, spavač iz beogradske manufakture, u to vreme direktor Narodne biblioteke Srbije (NBS) i potpisnik liste podrške Aleksandru Vučiću. Na mesto direktora NBS došao je milošću ministarke Maje Gojković uz čiji blagoslov je tiho „odradio“ svoj mandat, postavivši solarne panele, ugostivši 101 ambasadora i osnovavši Nagradu Vladan Desnica.

Doduše, nedaleko od iskopina trospratne podzemne garaže, koju su Vesić i Šapić pozicionirali uz temelje NBS, ostala je i tabla sa podacima o rezidenciji za pisce. Njen prvi višegodišnji korisnik bio je sam Pištalo. Nakon njegovog odlaska, osim bronzane ploče sa Desničinim likom, ostala je i pomenuta nagrada za najbolji roman, treći u godini, koji pisci dodeljuju samima sebi, kao Pantelija svoju imovinu nakon smrti; što će reći, kuću, okućnicu, prodavnicu i radionicu. Valjda zbog tog momenta, trajni predsednik ovog žirija postao je upravo otac maratonaca srpske književnosti – Dušan Kovačević. Ostali članovi žirija su uglavnom birani na osnovu ideološke posvećenosti Republici Srpskoj, odnosno Srpskom svetu koji je postao jedini garant kvaliteta poslednjih godina, bar kada je književnost kod nas u pitanju. Pritom, ne treba zanemariti ni psihoterapeutski učinak ove nagrade, koja je oformljena na talasu lečenja srpskih pisaca od posledica velike traume iz 2020. godine, koju Beogradski pobednik u savezu sa Nagradom Meša Selimović nije mogao da zaleči.

Zakrpa na kanonu

Magazin NIN je nekako istrajavao sve dok jednog avgustovskog jutra na vrata redakcije nije pokucao sam Aleksandar Vučić, noseći u rukama kutiju Lind čokoladica, koju je švajcarski Ringier AG i glavni akcionar ovog magazina, poslao direktorki Ringier Serbia Jeleni Drakulić Petrović na poklon. Tako je NIN iznenada postao vlasništvo gđe Drakulić Petrović, a Vučić je ubrzo osvanuo na naslovnoj strani nedeljnika. Nedugo potom, januara 2024, usred žiriranja za NIN-ovu nagradu, čitava redakcija je dala otkaz, zajedno sa ostavkom glavnog urednika Milana Ćulibrka. Za njima su to učinili i gotovo svi članovi NIN-ovog žirija. Od tog trenutka, uspostavljena je potpuna sinergija sa ostalim delovima naprednjačkog nagradnog triptiha – Beogradski pobednik – Nagrada Vladan Desnica – NIN-ova nagrada. Dolaskom dr Jerkova za predsednika žirija, inače vatrenog bojkotaša iz 2020, započela je nova faza u nagrađivanju. Umesto da piše bolje, pismeni deo državnog ideološkog aparata počeo je da piše više, umesto da zahvataju šire polje vrednovanja i procenjivanja, žiriji su se fokusirali na topik nacionalne patnje i nevolje diljem srpskog dunjaluka.

Konačno, početkom januara 2026, Kulturni dnevnik RTS-a objavio je kraj bojkota, podnevši raport zabrinutoj javnosti. Predstavljajući bojkot kao borbu za „dostojanstvo srpske književnosti“, glasnogovornici ove kampanje su usmerili još jednom svoju pažnju na 2020. godinu, kada je tadašnji žiri, sa pokojnim Teofilom Pančićem na čelu, odlučio da u finalu podrži romane sa izrazito subverzivnim temama: partizanstva, fluidnog identiteta, jugonostalgije, turobne tranzicije i naposletku – ratne traume. Šta se dogodilo sa sistemom usled takvog levog skretanja žirija? Po svemu sudeći, došlo je do ozbiljne naprsline u kanonu, odnosno u kontrolisanom pamćenju, koje se decenijama oblikovalo posredstvom filoloških studija. Takav rad na nacionalnom sećanju generisao je tabue srpske književnosti, zbog čega je državni ideološki aparat bio spreman i na represiju širih razmera ne bi li očuvao ustanovljeni poredak. Odgovor na pitanje o kojim je tabuima reč trebalo bi potražiti upravo u romanima koji su januara te 2020. godine došli do finala NIN-ove nagrade. Njenim kopiranjem i razgradnjom, čuvari režima/kanona kreirali su jednu vrstu trodelne softverske zakrpe kojom je zatvorena pukotina; prekrivena je greška kroz koju su nakratko u javnost prostrujala sva moguća pitanja koja su te knjige postavljale. Šest godina je bilo potrebno režimu i njegovim kulturtregerima da izvrše reviziju te greške. A danas je ta struktura zrela za demontažu i reformu, i to istog časa kada Vučićev režim bude pao.

(Peščanik, foto: N1)