Kad Vučićeve sluge puste na najjače “Čavoglave” u po Beograda, to je nešto najlogičnije na svijetu! Ipak je to sve isto dinarsko Morlak pleme. Te face koje slušaju Thompsona i Baju Malog Knindžu su isti ljudi. Doslovno. Jedna polovina prešla u katoličanstvo, pa se s vremenom izrodila u ustaše. Druga otišla u pravoslavlje, pa se od nje izlegli – pogađate – četnici. A iz iste pećine!”

Sve je počelo kao vijest za regionalnu rubriku „Vjerovali ili ne“, a završilo kao savršena dijagnoza regiona. Na štandu Srpske napredne stranke u Beogradu – pazi sad – ori se Thompson i “Bojna Čavoglave“. U glavnom, dakle, gradu Srbije. Kod Vučićevih gaulajtera i terenskih radnika.

Neko ko ne poznaje ustaško-četničku geografiju i genealogiju mogao bi se iskreno iznenaditi. Mogao bi pomisliti da je u pitanju kakva ustaška provokacija, sabotaža, ili neka previše sofisticirana ironija za SNS-ov kadar.

Ali ne!

Stvar je daleko jednostavnija i daleko prizemnija. Te face koje slušaju Thompsona i Baju Malog Knindžu su selo do sela. Doslovno. Morlak Vlasi. Dinarski krš. Jedna polovina prešla u katoličanstvo, pa se s vremenom izrodila u ustaše. Druga otišla u pravoslavlje, pa se od nje izlegli – pogađate – četnici.

Algoritam vas zna u DNK

I sad se svi čude što kompjuterski algoritam zna ono što oni neće da priznaju ili ne smiju javno da izgovore.

Jer algoritam ne laže. Algoritam ne mari za njihove mitove, krštenice, krizme, pričesti, krunice, svece i krsne slave.

Tako lokalni Vučićev četnik pusti Baju Malog Knindžu, a YouTube, Spotify ili šta god već sluša taj urlik i samo kaže: „Aha, znam ja šta tebi ide poslije ovoga.“ I krene Thompson. Brat po matrici, urliku i taktu vječno Gluhog glamičkog. Blizanac po mržnji. DNK se prepoznao kroz binarni kod.

Šta se, zaista, na Dinari sjaji?

I nije ovo prvi put. Postoji čitava genealogija ustaško-četničkih kamenih gena. Ako hoćete popularnu kulturu, evo vam film Braća po materi. Junaci pjevaju:

Šta se ono na Dinari sjaji, moga ćaće “U” ili “kokarda na glavi“ – zavisi ko pjeva, Srbin ili Hrvat. Doslovno ista pjesma.

Jedna jedina riječ promijenjena. Nacionalizam iz lijenosti nije mogao više. Ideologija copy-pastea.

Thompson i Baja Mali Knindža, dakle, nisu suprotnosti. Oni su braća. Ako ne po ocu, onda po mentalitetu i kamenu. Jedan viče „Za dom spremni“, drugi odgovara „Oj Srbijo, mati“.

Razlika je (eventualno) u kostimu, ne u poruci. Isto kao što Vučićeva botadija i neoustaška bratija iz Dalmatinske zagore dijele više nego što bi ikad priznali: porijeklo, svjetonazor i muzički (ne)ukus.

Zov rodnog kraja jači od stranačke discipline

Zato je savršeno logično da se na SNS štandu čuje “Bojna Čavoglave“. To nije greška. To je patern. To je zov rodnog kraja. To je istina koja je iscurila iz zvučnika.

Naravno, odmah su krenula objašnjenja. „Slučajno se našla na plejlisti.“ Kako da ne. Kao što se i ratovi dešavaju slučajno. Kao što se i genocidi dese jer se „otelo kontroli“. Nije to slučajnost, to je kontinuitet i pravilo. To je ista ona balkanska traka koja se presnimava već sto godina, samo se naslov mijenja i pokoja riječ.

Vučićev režim se godinama hrani pričom o ugroženosti, o Hrvatima koji jedva čekaju da pokolju Srbe, o ustašama koje vrebaju iza svakog ćoška. A onda, kad niko ne gleda, puste Thompsona. Jer duboko dole znaju: to je ista muzika. Ista emocija. Ista mržnja zapakovana u eventualno različite boje zastava.

I tu dolazimo do one Krležine famozne balege, razdijeljene točkom konjskih kola na pola. Balega je to srpsko-hrvatskog nacionalizma. Isti miris, boja i tekstura, samo drugi toponimi. Ili kako je to Boris Dežulović odavno rekao – ne mrze se oni što su različiti, nego što su prokleto isti.

Zato nema ništa prirodnije nego da poslije kakve četničke ćirilične koračnice dođe „Bojna Čavoglave“. Iz istog zvučnika. Od istih ljudi. Jer tu nema unutrašnjeg konflikta. To je jedan te isti mentalni i kulturološki fajl. Samo se preimenuje u zavisnosti od granice. Svaki ustaša, i da je rođen kao pravoslavac, bio bi četnik. I obratno, svaki četnik da je katolik, završio bi kao ustaša. Samo eto, ona morlačka mati koja nikom ništa skrivila nije jedno dijete lijevo od Dinare, drugi desno poslala ima tome… Sve ostalo je krvava povijest sve do danas, do ovog štanda na Konjarniku.

I sad zamislite scenu: SNS štand, zastavice, sendviči, partijski aktivisti, i u pozadini Thompson. Građani viču „Ustaše!“ i „Tupadžije!“, misleći da su otkrili neki skandal. A skandal je u tome što tu nema nikakvog skandala. To je najpošteniji i najiskreniji trenutak Vučićevog režima. Trenutak kad maska sklizne sama od sebe.

Jer iznad svakog mora po kojem “plovi jedna mala četnička barka”, uvijek se nadviju neke Čavoglave. Neka Dinara. Neki krš iz kojeg izlaze isti ljudi, sa istim pjesmama, istim fantazijama o krvi i tlu. Samo se jedni krste s tri prsta, a drugi cijelom šakom.

Daj šta daš!

I zato je potpuno logično da Vučićevi gaulajteri slušaju Thompsona. Logičnije nego što bi ikad priznali. To nam ne govori ništa novo o Thompsonu. Ni o Baji Malom Knindži. To nam govori sve o Vučiću i njegovoj Srbiji, koja se decenijama kune da je antifašistička, dok joj plejlista neprestano svira fašizam na repeat. Ćirilično-latinični. Daj šta daš.

Na kraju, nema tu nikakve misterije. Nema ni greške. Ima samo gola istina: Isti su. I dok god budu isti, slušat će istu muziku. Pa makar se pravili da ne znaju riječi.

Jer, da se razumijemo, znaju ih sve napamet.

(Hayat)