Zuzanu Fodor najviše raduju deca.

Radni vek provela je kao kuvarica u jednoj osnovnoj školi.

Ponosna je na svoju decu, unuke i praunuke.

Raduje se i cveću.

Uživala je posmatrajući kako napreduje i cveta šarenilo u njenoj bašti.

Sada mu nije toliko posvećena.

Svaki njen korak prati bol u kolenu.

Živi u Selenči, selu u vojvođanskoj opštini Bač.

Van sela, uglavnom odlazi samo do lekara.

S obzirom na to da u njenom selu nema javnog prevoza, Zuzana mora da se oslanja na druge.

Deca i unuci brinu o njoj.

Napuštaju svoje poslove kako bi je prevezli.

No, to nije moguće svaki put.

Zato se Zuzana, da bi otišla kod lekara, dogovara sa drugim ženama iz sela.

Tako mogu da podele troškove.

Na taj način, odlazak na put kako bi brinula o svom zdravlju, košta oko hiljadu dinara.

Autobus bi je mnogo manje koštao, ali on ulicama ovog bačkog sela nije prošao pet-šest godina, priča Zuzana.

A pre je bilo linija do Bačke Palanke, Bača, Novog Sada i Odžaka.

Bilo je osam polazaka dnevno…  

Celi tekst pročitajte OVDE

(Autonomija/Storyteller, foto: Storyteller)