Repertoar slika nacionalističke nekrofilije
Početak ratnih devedesetih doneo je, gotovo istovremeno, dve minuciozno detaljne slike tela koje su preplavile srpske medije i plenile poglede. Jedna od njih bila je slika mrtvog, masakriranog tela. Rat, koji je u tom trenutku, s ciljem podstrekivanja mržnje prema drugom, bilo potrebno predstaviti hiper-realno i anatomski prepoznatljivo, punio je stranice brojnih nedeljnih i dnevnih listova, kao i TV ekrane, prizorima tela nad kojima je počinjeno stravično nasilje.
Često su slike ubijenih civila privlačile pažnju nepodnošljivo jezivim detaljem, ukazujući na namernu nekrofilnost dokumentacijskog čina i morbidnost smisla i potrebe njihovog objavljivanja. Prizori masakriranih tela ranih devedesetih sakupljani su i predstavljani s revnošću pornografa koji kamerom prodire u specifičnost osakaćenja. Iz dana u dan, kolor fotografije i jasni necenzurisani televizijski snimci otkrivali su nadrealne prizore leševa nedostajućih delova, smrskane, obezglavljene, prepolovljene, prizore koji kao da su sakupljani ne bi li udovoljili nekom ustanovljenom, i već normalizovanom zahtevu. Jer ne bi tih slika ni bilo, reklo bi se, da nisu pogodovale nekoj vrsti želje, uspostavljanju ravnoteže s besmislom, upravljajući pogled posmatrača, prepadnutog i zgađenog, no ipak vođenog prikrivenom mračnom znatiželjom.
A onda, nekako poput odgovora, ili možda dopune želje, negde u isto vreme, u tom bolesnom i odvratnom vremenu, masakriranim telima počinju da pariraju patinirane naslovne strane pornografskih časopisa koji, često, gotovo u potpunosti prekrivaju čitave novinske kioske. Kvantitativno superiorna, kao izraz nekog lažnog oslobađanja, pornografija postaje trodimenzionalni sadržaj beogradskih ulica. Poput kakvog skulptorskog projekta, izvajani eksplicitnim prizorima, neugledni kućerci u kojima sede mrzovoljni prodavci novina blistaju sjajem neskrivene telesne želje: još jednom, pogled je usmeren u telo, sasvim izvesno sproveden u nekoliko manje-više predvidljivih pravaca.
I dva se prizora dopunjuju. Jer moglo bi se nesumnjivo primetiti da je predvidljivost pornografije, besmislena i zapravo uvek ista erotska slika, njen kvantitativni i anestezirajući efekat, donekle i upotpunjen neočekivanim ishodom slika masakriranih tela, neočekivanošću, nepredvidivošću prizora smrti koji prevazilaze maštu posmatrača. Prodiranje u telo, u sadejstvu dva prizora, postaje princip rata, onog rata u kojem Srbija „ne učestvuje“, u kojem je nasilje nad telom (a u kojem se na posebno odvratan način ističe nasilje nad telom žene) uobičajena i neskrivena ratna strategija, u jednom omamljenom, umrtvljenom društvu i vremenu, u kojem će svaka vrednost i svaka svakodnevnica s vremenom sticati svoje sve izvitoperenije karikaturalne i strašne kontrafigure.
Mnogo godina kasnije, na potrebu jedne kriminalne vlasti da užasne, uplaši ali i da stvori svojevrsnu fascinaciju prizorima nasilne smrti, a s namerom proizvodnje već prepoznatljive moralne anestezije i navikavanja na najbrutalnije nasilje, podsetio nas je Aleksandar Vučić, kada je, uz histerično insistiranje svojstveno psihopatskom derištu, i pored molbe užasnutih porodica žrtava da to ne čini, bez ikakvog razloga podelio s javnošću u udarnom TV terminu najstrašnije slike obezglavljenih leševa, žrtava klana uhapšenog Veljka Belivuka, neugodnog svedoka i kriminalca, između ostalog dokumentovano bliskog Vučićevim porodično-poslovnim krugovima.
I kada prizore smrti ne deli i ne prikazuje eksplicitno, odnosno kada mu se to iz ličnih razloga ne isplati, Vučićevo morbidno manipulisanje prizorima smrti deo je njegovog svakodnevnog govora, kriminalnih motiva i psihičkih konstrukcija. Tako je za ubistvo na naplatnoj rampi u Doljevcu, kao što je poznato, izjavio da je odgledao snimke, valjda u intimi i prigušenom svetlu svoga doma, te da su snimci strašni, ali ih je sakrio od javnosti kako bi javnost tih strahota bila pošteđena, a kako bi, zapravo, zloupotrebom svoje funkcije zaštitio još jednog potencijalno neugodnog svedoka i ubicu iz nehata. Oglašavao se u vreme pandemije, preteći građanima nedovoljno prostranim grobljima, nakon što je direktno, što lično što uz podršku svojih savetnika-lakrdijaša, prouzrokovao na hiljade nepotrebnih zaražavanja i smrti.
Tokom cele protekle godine, Vučić je, upotrebom policije i batinaša, a posebno od postavljanja paravojnog logora oko zgrade Predsedništva i ispred Narodne skupštine, sem izazivanja fizičkih posledica, teškog povređivanja, premlaćivanja, gaženja automobilima, upotrebe akustičkog oružja, hapšenja i morbidnih pretnji, uneo u javnost gotovo neviđenu količinu čudovišnih slika, pre svega portrete potkupljenih, ucenjenih i nakazno indiferentnih ljudi koji, poput izobličenih likova sa Brojgelovih ili Gojinih slika, pohotno i sablasno slave glupost i nasilje.
O Vučićevoj opsesiji slikama stradanja, a možda i o nečemu što je mnogo više i gore od toga, govore i nedavna svedočenja i optužbe na njegov račun koja nažalost nisu došla iz ambijenta pobunjene Srbije već iz izjava inostranih novinara i pravnika, o Vučićevom prisustvu na mestu odakle je besomučno ubijano Sarajevo, a gde je on, po sopstvenoj tvrdnji, boravio kao „reporter“ i – budući da je po sopstvenoj tvrdnji nosio stativ za kameru – „snimatelj“. Šta je Vučić snimao, šta je privlačilo njegov pogled sa mesta odakle su snajperi domaćih i uvezenih čudovišta ubijali žene i decu, i da li je zaista nosio stativ ili nešto drugo, gotovo da je nevažno u samom sagledavanju činjenice da je pojedinac koji se danas predstavlja kao predsednik Srbije uopšte boravio na mestu jednog organizovanog, monstruoznog, višegodišnjeg masakra.
Ukratko, oduvek je Aleksandar Vučić bio deo takve vlasti koja je prizivala i proizvodila morbidnost i smrt, što je uostalom i sastavni deo nacionalističkih predstava, u kojima je život po pravilu u drugom planu: život (a pre svega tuđi život, život podanika) predmet je retoričko-kičerajskog podređivanja smrti, stradanju, kostimima predaka i nebeskim carstvima, a slika tela najčešće se uobličava primitivnom Eros-Tanatos projekcijom u kojoj dominiraju navijačko-kafanska razularenost i suicidalno-kriminalne poruke rata i osvete.
Dvadeset trećeg januara 2026. godine, za zvaničnu afirmaciju Vučićeve zloupotrebe prizora smrti i stradanja, poslužio je hol Narodne skupštine. Nevešto i amaterski, prostačka družina, po svoj prilici vođena upravo umom vrhovnog vođe, načičkala je na panoe strašne slike jasenovačke tragedije, a upotrebljeni su i ekrani sa dokumentarnim snimcima. Trebalo je to da bude „zamka“ koja čeka neželjenog gosta, i velike su nade uložene u ideju da neželjeni gost neće smeti da stane pred slike jasenovačkih žrtava. Neželjeni gost, međutim, bio je naravno sasvim upućen u providne namere primitivne družine, kao što smo bili upućeni svi koji se u ovoj zemlji već duže vreme osećamo kao zatočenici prostakluka i kiča, posmatrajući uništavanje simbola antifašizma, pa i organizovano i institucionalno skrnavljenje sećanja na žrtve logora Starog sajmišta, i prebacivanje odgovornosti sa zločina nacističkog okupatora i srpskih kvislinških vlasti na, nesumnjivo zločinačku, no sa tim zločinom nepovezanu NDH. A neželjeni gost je, dodajmo, jednako za ovaj režim neželjeni gost koliko i svaki slobodni i nacionalizma lišeni građanin ove zemlje, te je zato javnost sa, reklo bi se iskrenim poštovanjem, ispratila njegovo dostojanstveno držanje i odgovore na pripremljena pitanja tabloidnih reportera.
Ukratko, sve što se u tom holu otete Narodne skupštine događalo, i sve što je javnost, zajedno sa neželjenim gostom mogla da vidi, bio je susret sa kontinuitetom, još od ratnih devedesetih, jedne radikalske morbidno pornografske svesti i zloupotrebe prizora smrti za promociju mržnje, poniženja i osvete. Videli smo i kontinuitet jedne neopisivo glupe geneze kiča koji se pretvara u nasilje i krv, od pevajućih fontana do paravojnog, nehigijenskog naselja za ubice i secikese. Videli smo zloupotrebu smrti i stradanja organizovanu od družine koja se okuplja u prljavim proslavama porodičnih praznika kontaminirajući svako njihovo značenje sudelovanjem u veselju ubica i ministara istog ljudskog kova, dok se kao posledica njihovog bahatog zla, hiljade građana u različitim delovima države danima smrzavaju bez struje i vode. Videli smo to što jeste.
Na kraju dana, sve što je u tome što jeste bilo tako očevidno odvratno, ispalo je sasvim dobro, pa je i odjeknulo kao šamarčina u lice nekrofilnoj bandi. Šljaga čiji bi zvonki zvuk sada morao da posluži, upravo kroz precizno sagledavanje njenog obrazovnog karaktera, kao još jedan od hiljadu povezujućih faktora svih onih koji iskreno žele da u političkom organizovanju istinski pobunjene Srbije vide potpunu – ali zaista potpunu – suprotnost ovom prostačkom i kriminalnom režimu.
Ipak, uz podsećanje i opomenu da nekrofilni nacionalizam nema samo jednu stalnu adresu, kao lažni glasači iz trafo-stanica oglašavaju se promoteri smrti i ratnih zločina iz mnogih opskurnih jazbina. U tom pogledu, zanimljivo bi i korisno bilo, u kontekstu formulisanja politika i kulturnih pozicija neophodnih za stvarno suprotstavljanje naprednjačkoj vlasti, za trenutak ukoračiti u široki ambijent pobunjene Srbije, Srbije studenata i građana, naizgled vrlo inkluzivne u svojoj pobuni, te dobro i konstruktivno osmotriti njeno katkad otvoreno zastupanje, ili u najmanju ruku tolerisanje, nacionalističkih stanovišta i politika koje iz toga potencijalno proističu. A zatim i postaviti pitanje kako se „izložba o Jasenovcu“ u holu otete Narodne skupštine uklopila uz, recimo, izjave profesora književnosti – poznatog, između ostalog, po veličanju ličnosti i dela počinitelja masovnih zločina i organizatora koncentracionih logora – profesora koji je pre nekoliko dana evropsku parlamentarnu misiju, a sve u kontekstu borbe protiv režima i tobožnje podrške studentskom pokretu, nazvao zagovornicima „hrvatske politike“ nad Srbijom.
Na kraju svake masovno promovisane laži, a tom bi se sintagmom srpski nacionalizam dao sasvim precizno opisati, nešto se neumitno gubi, nešto nestaje, neka se prilika propušta. A sa propuštenim prilikama ostaju slike nasilja i smrti, lišene suočavanja sa prošlošću, korisne isključivo za održavanje identiteta večite žrtve i imenovanje bezvremenih neprijatelja. Kao u začaranom, omamljujućem krugu, zloupotrebljena tela sabiraju se u vizuelni repertoar mučno obnavljanih zabluda.
Autor je likovni umetnik, pisac i univerzitetski profesor.
(Peščanik, foto: Ivana Gordić)
STUPS: Klaster 1