Otkako je Donald Tramp počeo da govori o otimanju Grenlanda od Danske, evropski lideri se nadaju da će ih njegov poznati kratak raspon pažnje spasiti. Trampova pretnja carinama za osam evropskih zemalja možda pomračuje te nade.

Nakon što su evropske zemlje održale malu vojnu vežbu na Grenlandu, Tramp je najavio ekonomsku kaznu. Rekao je da će uvesti nove carine, počevši od deset odsto 1. februara i povećati ih na 25 odsto 1. juna, sve dok Danska ne pristane da proda Grenland Sjedinjenim Državama.

Dok Evropljani brinu da bi zahtevi Trampa mogli da unište NATO, ministar finansija Skot Besent je sugerisao da nemaju mnogo izbora. „Evropski lideri će se predomisliti i shvatiće da moraju biti pod američkim bezbednosnim kišobranom“, rekao je. „Šta bi se desilo u Ukrajini ako bi SAD povukle svoju podršku? Čitava stvar bi se srušila.“

Spoljne pretnje mogu iskristalisati misli. Evropljani polako, bolno počinju da shvataju svoju pravu situaciju. Sjedinjene Države tvrde da im je potreban Grenland zbog nacionalne bezbednosti. Sada su se okrenule protiv Evrope, zahtevajući da preda teritoriju i ljude kako bi zadovoljile hir predsednika.

Jedini način da se održi evropska nezavisnost jeste eskalacija, piše u kolumni za Njujork tajms Henri Farel, profesor demokratije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džons Hopkins.

Da bi to dobro uradila, Evropa mora u svoje ekonomsko razmišljanje da uključi ideje koje deluju strane kontinentu koji preferira meku moć u odnosu na tvrde bezbednosne strategije – odvraćanje, verodostojne pretnje i dominaciju eskalacije.

Ponovljeno potčinjavanje dovelo je Evropu u problem. Da bi se izvukla, Evropa mora da se obaveže da neće odustati. Verodostojne obaveze i prepreke su strateški koncepti Tomasa Šelinga, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju i mislioca nacionalne bezbednosti koji je preminuo 2016. godine.

Ideje Šelinga oblikovale su američku nuklearnu strategiju u Hladnom ratu. On je posredničke ratove i pretnje raketnim napadima video kao brutalni jezik kojim su se Sovjetski Savez i Sjedinjene Države dogovarali jedni s drugima, pri čemu je svako težio političkoj prednosti i izbegavao međusobno nuklearno uništenje.

Šeling i njegove kolege verovali su da velike sile mogu odvratiti napad upućujući verodostojne pretnje odmazdom, čak i ako bi stvarno uzvraćanje bilo teško ili bolno. Dvosmislenost je bila neprijatelj efikasnosti – pretnje su morale biti konkretne, eksplicitne i bez rupa koje bi mogle omogućiti onome ko ih izdaje da popusti. Najverodostojnije pretnje bile su one koje onaj ko ih upućuje nije imao drugog izbora nego da sprovede.

Pojam „dominacije eskalacije“, koji je razvio futurista RAND-a i nuklearni strateg Herman Kan, igra ključnu ulogu u određivanju ko će popustiti, a ko neće. Dominacija eskalacije sugeriše da ako borba eskalira u obračun, sila koja je spremnija da podnese bol i nastavi da uzvraća udarac će dominirati. Sve dok druge sile ovo razumeju, neće uopšte započinjati borbe.

Takve ideje su možda motivisale osam evropskih zemalja koje su prošle nedelje održale malu vojnu vežbu na Grenlandu. Sigurno nisu mislili da njihova kratka ekspedicija može da odbrani ogromnu teritoriju od američkog vojnog upada. Umesto toga, stvarali su ono što je Šeling nazvao „zaštitnom ogradom“.

Tokom Hladnog rata, Zapadni Berlin se nalazio preko 160 kilometara unutar neprijateljske teritorije i bio je vojno neodbranjiv. Šeling je predložio da Sjedinjene Države tamo stacioniraju trupe koje bi poginule ako Sovjeti napadnu. Sovjetski lideri su se brinuli da bi, ako naiđu na ovu zaštitnu ogradu, mogli izazvati nuklearni rat. Više su voleli da ne rizikuju.

Slično tome, ako Amerika izvrši invaziju na teritoriju koja ima eksplicitnu vojnu podršku osam NATO saveznika, mora da brine da će to izazvati mnogo veću političku krizu. Čini se da je taktika uspela – Trampova administracija je brzo prešla sa vojnih na ekonomske pretnje.

Ali Evropska unija izgleda da se manje oseća prijatno povlačeći se iz Šelingovog strateškog plana kada je u pitanju ekonomsko ratovanje. Evropske vlade su se dvoumile oko toga kako da se odbrane od Trampa skoro deceniju.

Ipak, imaju ekonomsku žicu za zaštitnu liniju, ma koliko nesavršenu, ako mogu da se slože da je primene – takozvani instrument protiv prinude, ili trgovinsku bazuku, kako se često naziva.

Instrument je uveden 2023. godine, nakon što su se evropski zvaničnici uznemirili zbog sve veće pretnje od trgovinskog oružja. To je platforma za ekonomsko ratovanje, koja omogućava zvaničnicima Evropske unije da primenjuju trgovinske kvote, uskraćuju pristup finansijskim tržištima, opozovu intelektualnu svojinu, zabrane investicije i nameću ograničenja uvoza i izvoza zemljama koje pokušavaju da izvrše prisilu nad Evropom.

Instrument protiv prisile je u principu veoma moćan, ali nikada nije korišćen na ekonomskom bojnom polju. Može se primeniti samo nakon utvrđivanja činjenica i konsultacija, što evropskim vladama pruža mogućnost da stave veto na njegovu upotrebu. U prošlosti su veće države članice EU, poput Nemačke, upozoravale da ga ne koriste kako bi izbegle uvlačenje u ekonomske sukobe koji bi mogli da naštete njihovim nacionalnim interesima.

Za sada, instrument protiv prisile je manje bazuka nego što je vodom natopljena petarda. Čuo sam evropske zvaničnike kako tvrde da je samo njegovo postojanje dovoljno sredstvo odvraćanja od napada. Ali odvraćanje ne funkcioniše tako. Ako niko ne veruje da ćete upotrebiti oružje protiv njega, niko ga se neće plašiti.

Prošle godine, jedan ljutiti insajder Evropske unije privatno je uporedio instrument protiv prisile sa Mašinom sudnjeg dana u filmu Stenlija Kjubrika „Doktor Strejndžlav“. (Šeling je bio savetnik na filmu.)

Izmišljeno oružje se automatski aktiviralo nuklearnim napadom, ali je držano u strogoj tajnosti, što je njegovu sposobnost odvraćanja učinilo uzaludnom. Evropski zvaničnici, s druge strane, neprestano govore o instrumentu protiv prisile, ali on i dalje ne uspeva da realizuje odvraćanje jer izgleda da su izuzetno nevoljni da ga primene.

Sada je napad u toku. Tramp koristi carinee i druge pretnje da primora Evropu na pokornost. Pa šta je sledeće?

Evropska unija se štiti. Razmatra uvođenje carina u vrednosti od 93 milijarde evra (oko 109 milijardi dolara) Americi, ali još uvek nije donela odluku ili aktivirala instrument protiv prinude.

Francuska je predložila njegovu upotrebu, ali većina zemalja EU želi dijalog sa Trampom pre nego što se krene dalje, a nemački kancelar je rekao da bi svaka odmazda morala biti ona koja „štiti interese Nemačke“, što uključuje održavanje izvoza.

Upravo je to situacija za koju je ovaj instrument i bio dizajniran. Evropa, međutim, deluje previše stidljivo da ga koristi. Besent se podsmevao da je najmoćnije oružje Evrope „strašna evropska radna grupa“, sugerišući da nikada neće doći do upotrebe instrumenta. Evropa, izgleda, ne žuri da mu dokaže da nije u pravu.

Ako Evropa želi da zadrži svoju nezavisnost, mora da se obaveže na akciju. Instrument protiv prinude, uprkos svim svojim manama, najbolja je opcija koju Evropa ima. Trebalo bi da započne proces njegove aktivacije i brzo objavi konkretne mere koje bi uvela.

Takve mere bi mogle da uključuju opozive intelektualne svojine koje bi mogle da naštete američkim velikim tehnološkim kompanijama. Instrument protiv prinude takođe omogućava odmazdu protiv pojedinaca i preduzeća koja deluju u ime vlada koje sprovode prinudu. Granice ovih alata su nejasne i neproverene, ali bi mogle da iskoriste kao oružje rašireni kronizam Trampove administracije protiv nje same.

Milijarderi i preduzeća koja su isprepletala svoje interese sa interesima predsednika mogla bi iznenada da otkriju da su ranjiva. Investitori i kripto-entuzijasti koji jedva čekaju da preuzmu minerale Grenlanda i osnuju sopstvenu privatnu vladu tamo mogu otkriti da njihove fantazije dolaze sa visokom cenom.

Rizik korišćenja ovog instrumenta je da će Tramp požuriti u Armagedon, odmah povlačeći svu podršku Ukrajini. To bi bila katastrofa za Evropu. Takođe bi bila katastrofa za Ameriku i za Trampa jer bi tržišta verovatno propala, a transatlantski odnosi bi se urušili.

Trik za Evropu bi bio da ostane čvrsta i postepeno eskalira, odgovarajući na agresiju pažljivo moduliranim, rastućim dozama, identifikujući ciljeve koje Trampu nije zgodno da brani i obezbeđujući izlaz za deeskalaciju.

Evropa mora da upotrebi svoju žicu za zatezanje ako želi da odvrati napade Trampa, a moguće u budućnosti i Kine. Ako to učini, verovatno ima pregovaračku prednost. Većina Amerikanaca se ne slaže sa Trampovim pokušajem kupovine Grenlanda, a mnogo više se protivi ideji da se on osvoji silom.

Fantazije brzo splasnu kada stvarni troškovi postanu očigledni, ali je nemoguće da Evropa nametne troškove, a da sama ne preuzme rizike.

(Danas/foto: Pixabay)