„Sinhronizacija dejstva režimskih krtica u institucije i represivnog aparata (obaveštajne službe, spin trovački TV i štampani tabloidi i policija), najrečitije se vidi u Novom Sadu, ključnom mestu antirežimske pobune kojeg radikal sa Andrićevog venca patološki želi da ponizi i zgazi.„

Širi kontekst

Nakon što je politički preživeo studentsko-građansku pobunu više od godinu dana, uz očuvanu i selektivnim izborom kadrova ojačanu represivnu infrastrukturu, radikal sa Andrićevog venca svojoj mašineriji izdao je naredbu – gazi sve centre pobune i njihove vođe. Što drskije i besprizornije, to bolje. Da se vajni borci za takozvanu ’normalnu Srbiju i pristojan život’ nauče pameti, da im se ponovo uvuče strah u kosti i zaborave na izmišljotine o pravdi i demokratiji.

Podaničkoj mašineriji represije naredbu nije potrebno ponavljati. Izdresirano je to i korumpirano – za ovdašnje prilike – dobrim platama i drugim privilegijama. Lišena bilo kakvih skrupula mašinerija je krenula u bespogovorno izvršenje naredbe diktatora, štiteći ne samo njega nego i svoje privilegije. Oni koji su u mašineriji imali kakve-takve skrupule, tokom protekle burne godine iz mašinerije su ili izbačeni, ili skrajnuti na margine sa kojih ni o čemu ne odlučuju.

U štabu diktatora i represivne mašinerije temeljno su mapirani svi, posebno glavni centri studentsko-građanske pobune i ličnosti koje pobuni daju vitalnost i usmerenja. Nema sumnje da je to savetodavni doprinos ovde brojno prisutnih Putinovih instruktora sa bogatim iskustvom uspešnog suzbijanja protivrežimskih pobuna (’obojenih revolucija’). U sledećoj fazi suzbijanja pobune, u sve centre pobune – posebno u studentske plenume i građanske zborove – privatizovane službe bezbednosti bespogovorno pokušavale su i pokušavaju da ubace svoje krtice, provokatore koji pobunu treba iznutra da slabe, razbijajau i obesmišljavaju. Na ruku im ide pomanjkanje iskustva pobunjenih studenata i građana u borbi protiv subverzivnog delovanja bezbednosnih službi tesno povezanih sa režimskim spin propagandnim trovačnicama.

Problem za režim pojavio se u strukturama pravosuđa – u tužilaštvima i sudstvu – u kojima se vremenom (valjda zbog njihove besprizorne režimske zloupotrebe i grubog kršenja zakonitosti) pojavljuju delovi koji otkazuju punu lojalnost režimu. Da bi ih vratio u neupitnu lojalnost – ili ih potpuno marginalizovao da ni o čemu ozbiljnom ne odlučuju (jer je njihovo izbacivanje iz struktura malo teže) – režim je u fazi usvajanja improvizovanih zakona koji će ipak obezbediti režimsko kadriranje i u tužilaštvu i u sudstvu. U smandrljavanju neustavnih zakona režimu je na usluzi zakonodavna vlast, Narodna skupština, u kojoj ima zombi poslušnu većinu koja izvršava sve naloge s vrha vlasti. Bizarni lik – očito spreman na sve kako bi se probio u vrh vladajuće kaste (čak je i bajagi štrajkovao glađu na stpeništu zgrade Narodne skupštine, sjajan predložak za kakav literarni ili filmski prikaz ljudske niskosti) – štancuje režimu upodobljene zakone za ’vraćanje narodu i državi odmetnutih delova tužilaštva i sudstva očito povezanih sa stranim faktorom’.

Slučaj profesorke Kleut

Sinhronizacija dejstva režimskih krtica u institucije i represivnog aparata (obaveštajne službe, spin trovački TV i štampani tabloidi i policija), najrečitije se vidi u Novom Sadu, ključnom mestu antirežimske pobune kojeg radikal sa Andrićevog venca patološki želi da ponizi i zgazi. Pre svega želi da ponizi i zgazi pobunjeni Novosadski univerzitet, njegove nepokorene studente i profesore. Ta opsesija diktatora nije vezana za početak masovne studentske pobune – rušenje nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici – nego potiče od ranije. Vezana je za progon studentske aktivističke grupe STAV iz Novog Sada i satanizaciju profesora Dinka Gruhonjića kojem se spočitava mentorstvo nad STAV-om. Mnogo pre masovne studentske pobune STAV se protivio instaliranju režimskih srtudenata u Studentski parlament na Filozofskom fakultetu (FF). Treba li reći da je to iritiralo režimske krtice na FF, na ostalim fakultetima i posebno u Rektoratu. Instaliranjem režimskih krtica među studente, profesore i u Rektorat – na upravljačka mesta – kompromitovana je obrazovna i prosvetiteljska funkcija univerziteta kao što se virusom bolesti kompromituje zdravlje čoveka. Zlu kob Srbije – srpske radikale zvali se SRS ili SNS (zadrti nacionalisti, šovinisti, besprizorni nasilnici i pljačkaši) – obrazovanje i prosvetiteljstvo interesuju taman koliko i demokratija i moralno zdravlje društva, što znači nikako.

Brutalnost osvete pobunjenom Novosadskom univerzitetu demonstrirana je kad su dekani Filozofskog i Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja (Milivoj Alanović i Patrik Drid), umesto da brane automomiju unuverziteta kao temeljnu civilizacijsku vrednost, pozvali policiju da nasilno zaposedne njihove fakultete i iz njih izbaci studente u blokadi. Skandalozni postupak režimskih dekana – i potonje brutalno policijsko batinanje okupljenih građana koji su pružali podršku studentima u blokadi (5. septembar prošle godine) – u analima Novosadskog univerziteta ostaće kao najveća sramota.

Režimska osveta se time nije zaustavila. Krenula je na profesore koji su jasno i glasno od početka studentske pobune stali uz njih. Za početak je izabrana ugledna i od studenata voljena profesorka Jelena Kleut, koja u podršci studentima nije držala šipke u džepovima. Njen izbor za redovnu profesorku prorežimski Senat univerziteta nije odobrio, čime je doveo u pitanje njen radni status na univerzitetu, odnosno prekid radnog odnosa. Za izbor u zvanje redovne profesorice imala je nespornu podršku svih nadležnih stručnih institucija. Ali ’oćeš, revnosni režimlija dekan Patrik Drid potegao je – mimo propisanih rokova dostavljeni – pismeni prigovor da jedna monografija profesorke nije propisno verifikovana, te da ne ispunjava uslove za unapređenje u zvanje redovne profesorke. U brojnim slučajevima unapređenja drugih profesora takva verifikacija se nije tražila, tvrde dobro upućeni, ali se eto za profesorku Kleut traži. Skandalozno u celoj situaciji je to, što su bajagi nerežimski članovi Senata – dekani svih fakulteta i univerzitetu pripadajućih instituta – većinskim licemernim držanjem sprečili unapređenje profesorke Kleut i doveli u pitanje njen ostanak na univerzitetu. Profesorka se žalila, ali je režimska mašinerija oličena na ’proširenoj sednici Senata’ univerziteta ponavila izbornu farsu. Zakulisnom igrom režimske mašinerije i mizerijom većine članova Senata žalba profesorke Kleut je odbačena i ona je ostala bez zaposlenja na univerzitetu. Osveta nad njom i njezinom principijelnošću je brutalna. Za sada.

Slučaj profesorke Jelene Kleut razobiličio je moralnu trulež u upravljačkim strukturama NS Univerziteta, odnosno da je ona u raljama režima. Čast malobrojnim članovima Senata koji su odbili režimsku farsu braneći integritet, dostojanstvo i prava profesorke Kleut. Režimske deklarisane i nedeklarisane krtice – dekani koji bi trebalo da budu moralni uzori i studentima, i profesorima, i svim radnicima univerziteta – izbegle su da kao časni ljudi glasno i jasno javno izlože svoj stav kojim su de fakto najurili uglednu profesorku sa fakulteta. Moralnu mizeriju krili su iza tajnog glasanja (’da ne bi bili javno targetirani’, kako je po saznanjima upućenih tajno glasanje sramno predložio i na njemu insistirao arhirežiser ove sramote, dekan Patrik Drid).

Tako se osvetnička naredba radikala sa Andrićevog venca – ‘Gazi!’ – primenjuje u praksi. Za početak na NS Univerzitetu, za nauk režimu nepoćudnim profesorima i zaposlenicima na drugim univerzitetima Srbije u kojima režim, bez sumnje, ima svoje krtice na važnim mestima. Koji univerzitet i koji režimu nepoćudni profesori su sledeći na redu?

Na širokm frontu u zarobljenoj Srbiji represivna mašinerija revnosno izvršava naredbu ‘Gazi!’ upućenu sa Andrićevog venca (za manje upućene, tamo je sedište predsednika Srbije). Gazi se u pravosuđu, školskom sistemu, kulturi, sportu… Da li će osiljeni radikal zaista potpuno zgaziti Srbiju, zavisi od građana, od njihove želje za slobodom i dostojansvenim životom. Bez te želje nema niti može biti slobode i dostojanstvenog života. Žrtve pojedinaca su časne, ali nedovoljne da nas oslobode bede i poniženja.

(Autonomija)