Ni prvih dana januara 2026. nije mnogo jasnije šta će godina pred nama doneti građanima koji žive u državama Zapadnog Balkana, sada već hronično, iscrpljivanim starim frustracijama, političkim i ideološkim konstrukcijama i mitovima. Izvesno je da će političke situacije u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini zavisiti, s jedne strane, od geopolitičkih usmerenja, a s druge strane, od intenziviranja demokratskih kapaciteta u ovim državama. Međutim, ukoliko nije moguće precizno projektovati pravce budućih dešavanja, moguće je i uputno upustiti se u objektivnu (dakle, nepristrasnu) analizu zatečenog stanja. Posebno u Srbiji, kao najvećoj državi Zapadnog Balkana, gde je projekat autoritarnog kapitalizma, kao regionalnog “garanta stabilnosti”, u proteklih trinaest godina uspevao da zbuni i zavede dobar deo evropske (ali i svetske) političke javnosti. Početkom 2026. godine Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji upravo je koncipirao jednu takvu analizu.

Analiza obuhvata nekoliko važnih aspekata političke situacije u Srbiji – povlačenje Sjedinjenih Američkih Država, talački odnos prema Rusiji, sve kritičkiji odnos Evropske unije (posebno Nemačke) i opadanje uticaja Srbije u regionu. Tome bi, svakako, trebalo dodati i studentsko-građansku pobunu koja je u prethodnih godinu dana suštinski dovela u pitanje legitimnost aktuelnog srpskog režima. Sve ovo, dakle, upućuje na činjenicu da je jedan politički poredak koji je bio građen više od jedne decenije došao do svog kraja, a da se istovremeno ne naziru jasne konture situacije koja sledi.

Početak 2025. godine počeo je egzaltiranim pokličom Trampe, Srbine! Početkom 2026. godine, taj poklič se pretvorio u Trampe, ustašo! To je najsažetiji opis promena u odnosu Srbije i Sjedinjenih Američkih Država koje su se dogodile u samo jednoj godini. Optimizam i velika očekivanja koje je srpski režim projektovao u početak drugog mandata Donalda Trampa splasnuli su vrlo brzo. Već sama činjenica da Vašington nije imenovao ambasadora u Beogradu ukazala je na svojevrsnu marginalizaciju Srbije u zvaničnoj američkoj vizuri. Pad se intenzivirao nezapamćenim fijaskom na Floridi, kada je srpski predsednik neuspešno pokušao da uđe na zatvorenu republikansku konvenciju. Usledile su američke sankcije NIS-u, odustajanje Trampovog zeta, Džerada Kušnera, od “projekta Generalštab” i zabrana izvoza guma proizvedenih u Lin Longu u SAD. Ipak, kako se navodi u analizi Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, “najveći politički šok za Beograd predstavlja Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, usvojen u Kongresu i potpisan od predsednika Donalda Trampa. Reč je o dokumentu koji je po svom tonu i sadržaju znatno oštriji prema Srbiji od svih dosadašnjih rezolucija i izveštaja Evropskog parlamenta i Evropske komisije, čime Vašington po prvi put eksplicitno signalizira duboko nezadovoljstvo stanjem demokratije u Srbiji”. U Zakonu se stanje demokratije u Srbiji definiše kao “zabrinjavajuće”, izborni uslovi kao “nepravedni”, a konstatovani su i ozbiljni deficiti u oblasti vladavine prava, slobode medija i političkog pluralizma.

Odnosi s Rusijom su evidentno počeli naglo da se urušavaju povodom prodaje oružja Ukrajini. U analizi se navodi deo saopštenja Marije Zaharove, portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova: “Sigurni smo da u Srbiji jasno razumeju čitav spektar rizika koji nosi mogućnost da proizvodi nacionalnog vojno-industrijskog kompleksa dospeju u ruke kijevskog režima, i da će preduzeti efikasne i dovoljne mere kako ništa ne bi bacilo senku na dobre odnose između naših zemalja”. Ipak, senka je očigledno pala. I prekrila je “situaciju s NIS-om”, odnosno, američke sankcije zbog većinskog ruskog vlasništva u ovoj kompaniji. Rusko upozorenje da neće prihvatiti nacionalizaciju kompanije, odugovlačenje oko eventualne prodaje “trećoj strani”, kao i samo kratkoročni aranžmani oko prodaje gasa, nedvosmisleno pokazuju da se na taj način Srbija drži “na kratkoj uzdi”. U svojevrsnoj talačkoj situaciji, koja je sve samo ne u duhu “prijateljskih i bratskih odnosa” Rusije i Srbije.

I inertnosti evropske politike prema Srbiji je očigledno došao kraj. I više od toga, jer je Srbija dobila niz oštrih i upozoravajućih poruka. Tako je nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful saopštio da “pregovora nema kad je reč o vladavini prava, borbi proitiv korupcije i odbrani osnovnih prava”, dok je šef Odbora za odbranu Bundestaga, Tomas Rovekamp tokom posete Srbiji izričito zahtevao (uprkos opstrukciji režima) da se sretne i sa predstavnicima opozicije. Usledile su teške reči i uvrede koje su uputili režimski poslanici, zbog čega je nemačka delegacija napustila sastanak. Ovaj diplomatski incident predstavlja više nego realnu ilustraciju trenutnog stanja u odnosima između EU i Srbije.

Što se situacije u regionu Zapadnog Balkana tiče, “događaj godine” svakako je dogovor Milorada Dodika u vezi ukidanja sankcija koje je njemu i članovima njegove porodice uvela Kancelarija za kontrolu stranih sredstava Ministarstva finansija Sjedinjenih Država (OFAC). Ovaj dogovor, koji je podrazumevao značajne političke ustupke, realizovan je bez znanja zvaničnog Beograda, što je bio jasan indikator Dodikovog izmicanja iz bratskog zagrljaja Srbije. Frustracije autoritarnog režima u Srbiji dodatno su narasle i zbog činjenice da je Crna Gora proglašena, kako je to definisala komesarka EU za proširenje Marta Kos, “predvodnikom u procesu EU integracija i kandidatom sa najboljim rezultatima, s ukupno 12 zatvorenih poglavlja”. Uz Crnu Goru, sve više pohvala dobija i Albanija, što Srbiju u procesu EU integracija stavlja na ozbiljnu marginu. Napetost je stvorio i vojno-trgovinski aranžman između Turske i Kosova u vezi bespilotnih letelica Barjaktar. Još uvek nerešen slučaj Banjska, ali i svojevrsna rehabilitacija Aljbina Kurtija zbog uspešnog i mirnog prenosa vlasti nakon lokalnih izbora u opštinama sa srpskom većinom na severu (zbog čega je Evropska komisija najavila deblokadu oko 200 miliona evra namenjenih Kosovu), dodatno su doprineli smanjenju efektivnog uticaja srpskog autoritarnog režima u regionu Zapadnog Balkana.

Konačno, ni situacija u samoj Srbiji ne nudi previše optimizma autoritarnom režimu. Studentsko-građanska pobuna je tokom 2025. godine menjala načine i oblike ispoljavanja, ali je zadržala konstantni rast – od početnih obeležavanja 16 minuta tišine, blokada saobraćajnica, preko marševa, biciklističkih tura, najbrojnijeg opozicionog mitinga, pa sve do 400.000 potpisa podrške sakupljenih tokom samo jednog dana. Studenti su postali nova politička činjenica, sa gotovo neverovatnim mobilizatorskim potencijalom na koji autoritarni režim prosto nema adekvatne odgovore. Ova, za režim nerešiva, situacija logična je konsekvenca potpuno inovativnog načina političkog organizovanja studenata u kojem ne postoji ni jedan subjekt koji bi u celini predstavljao pokret. Svaki student koji bi se pojavio i govorio u ime pokreta bio je samo delimični predstavnik, a nastojanje režima da locira “pravog” subjekta pokreta završava se u beskonačnoj i jednako bezuspešnoj potrazi. Samim tim, ni oprobani mehanizmi autoritarnog režima, kojima su proteklih trinaest godina politički uništavani svi oni koji su se usprotivili, više jednostavno – ne funkcionišu.

Dvostruka, spoljašnja i unutrašnja, implozija autoritarnog režima u Srbiji dešava se, međutim, u trenutku velikog globalnog političkog restruktuiranja. Američka intervencija u Venecueli, najava “preuzimanja” Grenlanda (koji je u sastavu druge NATO članice, Danske), najava napuštanja velikog broja međunarodnih organizacija – sve to vodi dubokoj transformaciji svetskog političkog ambijenta. Zbog toga je i veoma teško u potpunosti proceniti krajnji efekat promena koje će se desiti u Srbiji (i oko nje). Međutim, ova haotična situacija suočava nas i sa neophodnošću da primenimo Badjuovu “strategiju prošlog futura”. Drugim rečima, budući da ne možemo pouzdano da znamo šta će se desiti u budućnosti, moramo da preteknemo sami sebe u vremenu. I da u sadašnjosti delujemo tako kao da je stanje koje želimo da postignemo – već tu.

(AntenaM, foto: Autonomija)