Kada bi, nekim čudom, putovanje kroz vreme bilo moguće, pa se putnik iz prošlosti ili budućnosti ovog trenutka zadesi u Srbiji i pokuša da iz medija sazna gde se nalazi i kakve su društveno-političke prilike, verovatno bi mu bilo lakše da shvati koje čudo ga je tu dovelo. U jednim medijima slušao bi o blokaderima koji ruše državu, u drugima bi saznao da građani i građanke više od godinu dana traže pravdu i bore se protiv korumpirane vlasti.

U zavisnosti od izvora iz kojeg se informišu, građani i građanke već dugo dobijaju potpuno različite informacije o istom događaju. Stvaraju se dve slike stvarnosti, od kojih je jedna iskrivljena, ali kada se u društvu kojem nedostaje medijska pismenost, svakodnevno plasiraju dezinformacije, iskrivljene činjenice, pa i potpuno lažne vesti, jako je teško zaključiti šta je istina.

Studentski i građanski bunt pokrenuo je i borbu za uređeniju medijsku scenu, na kojoj bi mesta bilo samo za istinito i profesionalno izveštavanja, a ne za širenje propagande i podizanje tenzija. Sa tim ciljem su studenti pokrenuli i svoju redakciju Blokada INFO. Iva Galicki, studentkinja četvrte godine novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, članica je ove studentske redakcije i kaže da mnogo ljudi i dalje ne razmišlja o onome što čuje i vidi u medijima, jer smatraju da mora biti istina ono što su saznali na televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

„Jedan predstavnik vlasti je u medijima izjavio da država nema zvučni top. Nakon nekoliko dana je izašao drugi zvaničnik i rekao da, ipak, imamo zvučni top. I to nikome nije čudno, jer je to televizija i niko se ne pita da li je i šta tačno“, kaže Iva Galicki.

Prošle godine je u Srbiji bilo registrovano 2.182 medija, od kojih je najviše online portala. Kodeks novinara i novinarki Srbije poštuje manje od sto medija, pokazala su ranija istraživanja. U duboko podeljenom društvu i mediji su svrstani u dve grupe, na režimske i nerežimske. Bolje bi bilo koristiti termine kredibilni i nekredibilni mediji, smatra Branko Čečen, novinar i medijski konsultant. Poštovanje kodeksa je ono što novinare i novinarke razlikuje od svakog drugog građanina koji svojim telefonom ima mogućnost da izveštava sa događaja, smatra on.

„Mediji bi trebalo da se prilikom izveštavanja drže standarda i sve bi bilo u redu. Ako bi svi prenosili samo činjenice, držali se pravila i adekvatno predstavili kontekst, ne bi bilo nikakvog pogrešnog uticaja medija, niti bi na bilo koji način bili odlučujući faktor. Međutim, kod nas se novinarski standardi rutinski krše“, kaže Branko Čečen. Stanje u medijima ne može biti različito od stanja u društvu. Zato Čečen smatra da je veliki broj nekredibilnih medija samo posledica, a ne uzrok sukoba. Pojedini mediji tako postaju alat koje vlast koristi kako bi produbila podele i izazvala nove.

Istinito izveštavanje u službi profesionalnosti i objektivnosti

Sedamdesetih godina prošlog veka, naučnici u Americi su sproveli istraživanje u kojem je učestvovala grupa studenata, a cilj je bio prikazati način na koji se formiraju i održavaju stavovi. Nakon istraživanja zaključeno je da su jednom formirani stavovi jako otporni na argumente, pa ljudi teško menjaju stav čak i kada im se dokaže da je pogrešan. Ako se tome doda i ′pristrasno potvrđivanje očekivanog′, odnosno potreba ljudi da prihvate samo informacije koje potvrđuju njihova uverenja, onda postaje jasno zašto mnogi lako poveruju medijima koji šire propagandu.

„Kako ja koja imam dvadeset i nešto godina da objasnim čoveku koji ima sedamdeset da to što je on gledao na televiziji nije tačno? Kako se izboriti sa dezinformacijama i propagandom koja se plasira u ovih godinu dana, pa i mnogo godina ranije“, pita se studentkinja Iva Galicki.

Kaže da su se studentske redakcije, pešačenja po Srbiji, kao i akcija ′Student u svakom selu′ pokazali kao uspešno sredstvo za širenje istine o studentskoj borbi i zahtevima. Svih ovih meseci, građani i građanke u pojedinim medijima slušaju i čitaju o lošim studentima, profesorima, advokatima, izdajnicima i plaćenicima koji rade po nalogu stranih službi.

„Sudeći po njima, mi odjednom imamo društvo u kojem su svi loši. Zato je i nastala naša studentska redakcija. Imamo potrebu da pitamo naše profesore, lekare, advokate šta se dešava, jer oni u tim medijima sa nacionalnom frekvencijom ne mogu da dobiju ni minut vremena“, dodaje Iva.

Uloga i zadatak medija i novinara nije da menjaju stavove publike, već da upornim, profesionalnim i objektivnim radom utiru put istini, smatra Branko Čečen. Međutim, u Srbiji su objektivnost i profesionalanost ozbiljno ugroženi, jer pristup informacijama nije jednak za sve medije, a mnogi novinari i novinarke od predstavnika vlasti dobijaju samo ignorisanje i etiketu opozicionih medija. Problem nastaje kada se iz te pozicije suprotna strana počne doživljavati kao protivnik.

„Od nas novinara kodeks zahteva pojavnu neutralnost. Naravno da ne može da nam zabrani da formiramo mišljenje o političarima i događajima, ali nam kaže ′ne smeš javno da iznosiš svoje stavove′ da bi nam građani verovali‟ – podseća Čečen.

Branko Čečen, foto: Storyteller

Medijska pismenost građana je brana koja duštvu nedostaje

Nekada je teško napraviti razliku između informativnih medijskih sadržaja i rijaliti programa. Psovanje, vređanja, pretnje i neosnovane optužbe menjaju dijalog koji godinama nije viđen na nekoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom. Taj način komunikacije sa televizijskih ekrana se preliva na ulicu i u odnose među ljudima, nastavljajući da hrani podele i polarizovana mišljenja.

„Šetala sam gradom i ne znam koliko grafita sam videla na kojima piše ′blokaderi-štrokaderi′. Ljudi će to čuti u medijima ili videti i kada sretnu studente koji su blokirali ulicu, reći će da smo ′blokaderi′, a neće staviti prst na čelo i zapitati se ′pa, dobro, zašto′“, ističe Iva Galicki.

Postavljanje ovog pitanja traži kritičko razmišljanje i medijsku pismenost, a to se planski ne podstiče, jer je iskustvo pokazalo da je lakše vladati, zaobilaziti zakone i sprovoditi korupciju kada građani slepo veruju u poruku koja im se šalje putem medija. Ipak, nije realno očekivati od građana i građanki da se sami medijski obrazuju. Edukacija mora da bude opredeljenje države, a o medijskoj pismenosti bi trebalo da se govori još u osnovnoj školi. Dok toga ne bude imaćemo pojedince koji više veruju medijima koji im govore da imaju dobru platu ili penziju, nego svom novčaniku.

Iva se priseća petog septembra kada je policija u zgradi Rektorata držala studente nekoliko sati. Tada ih je, kaže, policajac pitao ′gde im je centrala i gde kuju svoje blokaderske planove′. To je samo jedan primer dezinformacija koje su proteklih godinu dana poslate putem medija, a ljudi su ih prihvatili kao istinu.

Mladi se informišu na internetu

Informisanje putem tradicionalnih medija svojstveno je uglavnom starijim generacijama. Mladi se najviše informišu na društvenim mrežama, čak 76,7%, pokazuje istraživanje Krovne organizacije mladih. Studentkinja Iva ocenjuje da su među njenim vršnjacima i vršnjakinjama primat preuzeli online mediji. Takođe, primećuje da mladi lakše prepoznaju kredibilan izvor informacija, pa čak i ako im nešto nije dovoljno jasno, ne poveruju u prvo što čuju, već traže dodatne vesti i suprotnu stranu.

Svih ovih meseci se pokazalo da formirani stavovi nisu rezultat sadržaja, već ljudi koji primaju te sadržaje, ocenjuje Branko Čečen. Mladi su u istoj meri izloženi teorijama zavere, lažnim vestima i dezinformacijama, ali su se okupili oko jedne vrednosti, a to je zaštita ljudskih prava. I nije to vezano samo za Srbiju, jer generacija Z ustaje i buni se širom sveta.

„Moj utisak je da mladi uzimaju samo jedan posto od onoga što tradicionalni mediji nude i to je otprilike ono što i vredi da se izvuče. Danas se više od polovine društva, na čelu sa studentima, bore za osnovna ljudska prava. To ne mogu da prepoznaju samo oni ljudi koji ne razumeju društvo, vrednosti i pojam demokratije“, kaže Čečen.

Mediji zastupaju interese građana i ne smeju da budu saveznici nijedne političke ili društvene grupe. Zato je pogrešna pretpostavka da su kredibilni mediji, koji poslednjih godinu dana, u interesu javnosti, izveštavaju o studentskoj i građanskoj pobuni, saveznici studentskog prokreta.

„Studenti jesu grupa na koju u ovom trenutku društvo polaže sve svoje nade i njima su potrebni mediji koji će biti, ne na njihovoj strani, već na strani vrednosti koje zastupaju“, ističe Branko Čečen.

To mišljenje deli i studentkinja Iva. „Dovoljno je da mediji prepoznaju važnost onoga što studenti rade i o tome izveštavaju“, kaže.

Institucije i medijski obrazovana javnost su brana za slobodno i profesionalno novinarstvo. Ove brane u Srbiji su jako slabe, pa su kredibilni mediji u većini slučajeva prepušteni sami sebi. Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje bi trebalo da uredi medijsku scenu i građanima obezbedi istinito informisanje, već godinama zatvara oči na propagandu, dezinformacije i neprimerenu komunikaciju koje promovišu pojedini mediji. To odgovara sistemu, kaže Branko Čečen.

„Smatram da onog trenutka, kada se ova vlast promeni, REM treba rasformirati, ispitati krivičnu odgovornost svih umešanih i napraviti telo koje zaista radi i drugačije je ustrojeno od sadašnjeg. Ovaj REM nema šansu da bude nezavistan, naročito u Srbiji ovakva kakva je“, zaključuje Čečen.

(Storyteller, naslovna fotografija: Pixabay)