Kako je Milošević – ubijajući onomad Jugoslaviju osiono odbio Evropu (’Srbija se saginjati neće’) – tako je odbija notorni radikal Vučić iživljavjući se i razarajući Srbiju (’Srbija štiti svoje dostojanstvo i interese’). Posle Miloševićevog zločinstva Jugoslavije više nema, posle Vučića od Srbije će ostati ruina. Pritvornost, laži, podvale, ucene, bezdušnost, izmišljanje neprijatelja, naravno kriminal i pljačke, instrumentarij su vladanja psihopatskih tipova ophrvanih voljom za neograničenom moći i iživljavanjem na ljudima.

Sami po sebi izopačeni egocentrični likovi – ako odlučuju samo o svojoj sudbini – ne mogu proizvesti premnogo zla. Druga je stvar ako ih ’komedijant sudbina’ dovede u poziciju da odlučuju o životu širih zajednica – naroda i država – što dakako nije retkost. Premnogo je zlosrećnih naroda koji su iskusili teror bezdušnih mračnjaka, koji ne biraju sredstva da podanike drže u pokornosti i trpljenju tiranske samovolje. Bolesni ego i neograničena volja za moć Slobodana Miloševića ključno su uticale na sudbinu bivše velike države, a ista patološka struktura Aleksandra Vučića i njegove vlastodržačke deluzije slizane sa mafijaškom kastom dovele su Srbiju u sadašnje stanje. U agoniji (sa neizvesnim ishodom), na samom dnu Evrope.

*

Nije da za bivšu veliku državu i Srbiju nije bilo šansi za bolju sudbinu.

Kad se Jugoslavija krajem osamdesetih prošlog veka našla u velikoj krizi (sa razumnim ljudima rešivoj, sa Miloševićem na čelu najveće republike nerešivoj), nuđena joj je šansa za opstanak ili barem civilizovan razlaz republika bez eksplozije mržnji, ratova i zločina. Neke republike (Slovenija pre svih) nudile su razuman predlog za opstanak zajedničke države, koji je podrazumevao njezinu demokratizaciju i evropeizaciju. Na 14.kongres SKJ – januara 1990.g – Slovenci su došli sa parolom ’Evropa zdaj, s Jugoslavijo’ što je podrazumevalo upravo demokratizaciju i evropeizaciju. Za to se zdušno zalagao i razboriti Ante Marković, tadašnji predsednik savezne Vlade. Demokratizacija i modernizacija složene države koja je zapala u duboku krizu nije bio lak zadatak, ali je pružao šansu za opstanak države ili – ako to zbog nepomirljivih interesa nije moguće – barem civilizovan razlaz članica federacije bez trovanja mržnjama, ratova i stradanja ljudi. Osioni Milošević – koji je ponešen euforijom izazvanom zavodljivim populizmom umišljao da će zavladati celom federacijom kao što je zavladao Srbijom – razumne predloge Slovenaca dočekao je sa ’malo morgen’. Izgubivši iluzije da je očuvanje zajedničke države sa Miloševićem na čelu Srbije i olujom srpskog nacionalizma moguće, Slovenci su napustili kongres (neki uz suze, ne samo Sonja Lokar) jer su znali šta to znači za Jugoslaviju. Okrenuli su se državnom osamostaljenju i imperativu demokratizacije, modernizacije i evropeizacije svoje republike. Sve što su programski saželi u ’Evropa zdaj’ – a saželi su puno toga – brzo su ostvarili.

Danas su takoreći svetlosnim godinama ispred onih koje je autokratski zlotvor sluđivao glupošću ’Srbija se saginjati neće’. Ta mu je populistička budalaština za sluđivanje lakovernih čuvala vlast, dok je razarao Jugoslaviju a Srbiju srozavao u bedu, nesreće i sramotu. Znano je kako je zlotvor završio.

Iz civilizacijskog sunovrata Srbije ovde se nažalost skoro ništa nije naučilo. Ujedinjena Evropa – skupa sa racionalnom Slovenijom, potom i Hrvatskom koja se nije oslobodila ne malih tribalističkih zanosa – u međuvremeno je od propale Srbije daleko odmakla. Zašto?

U ključnim pitanjima duštva i države postmiloševićevske vlasti su de fakto nastavile u osnovi Miloševićevu politiku (’ne damo Kosovo’, glorifikacija Republike Srpske preko koje se opstruira BiH, guranje zločinačke ratne politike iz devedesetih pod tepih praveći se da iza nje ne stoje sramne hipoteke sa kojima nije moguće obnoviti zdravo društvo). Cinculiranje i (ublaženi) nacionalistički jajarluk postmiloševićevskih vlasti ne samo da su obesmislili deklerativno zalaganje za Evropu i njezine integracije, nego su na vlast vratile Srpsku radikalnu stranku maskiranu SNS imenom.

U postmiloševićevskom periodu EU i njezine članice pojedinačno Srbiji su davale izdašnu materijalnu pomoć. Pomogle su joj milijardama evra i dolara. Zaslugom pre svega pritvornih vlasti, u Srbiji se to samo sporadično spominjalo i spominje, dok se do nesnošljivosti širio i širi proruski (proputinovski) i prokineski ’narativ’. Za razliku od EU i zapadnih zemalja, od slavljenih Rusije, Kine i Arapskih Emirata pomoć Srbiji je beznačajna (hvala na svakoj pa i maloj pomoći, ali je red da se činjenice znaju). Sa hvaljenim zemljama (autokratskim režimima) Vučićev režim sklapa mnoge velike ugovore mimo uvida javnosti, što je raj za korupciju i pljačku, za uspon niščih i pokvarenih u novu klasu društva.

Glumatajući mesiju radikal Vučić je u pokorenoj Srbiji osiono autokratski gurao i gura, dok tikva nije pukla. Tragedija pod srušenom nadstrešnicom železničke stanice u Novom Sadu razobličila ga je kao vođu koruptivno-mafijaškog mega klana koji davi Srbiju a regionu ne da mira. Istovremeno su mu se u šarlatanskoj spoljnoj politici raspale skoro sve stolice, na kojima se šepurio glumeći političara svetskog formata, a u stvari je frustrirana radikalska jajara sa dna kace.

I EU je konačno prozrela Vučićevu farsu o tobožnjem evropejstvu. Zato sa Srbijom dugo nema otvaranja novih pregovaračkih poglavlja. Valjda uvređen što su u međuvremenu Crna Gora i Albanija (pa i Moldavija i Ukrajina koja je u ratu) najviše napredovali u ispunjavanju pregovaračkih kriterijuma – sa dobrim izgledima da Crna Gora i Albanija za dve-tri godine postanu članice EU – umišljeni radikal koji je privatizovao državu se naljutio i odbio da ode na sastanak zemalja koje pretenduju za članstvo u EU i čelnika EU. Prkoseći učesnicima sastanka, pre svega EU, nije poslao ni zamenu na sastanak gurajući tako prst u oko EU, prenebegavajući njezine milijarde evra kojima je pomagala i pomaže Srbiji. Sujetni radikal ne misli o tome, da zbog njegovog skandaloznog gesta – reprezentuje državu Srbiju – EU može blokirati transver ranije odobrene dodatne izdašne pomoći Srbiji.

*
Posle Miloševićevog po Srbiju katasrofalnog odbijanja Evrope krajem osamdesetih prošlog vek (’Srbija se saginjati neće’), na putu da ponovi istu glupost sa dugoročnim posledicama po građane Srbije – iako trubi o Srbiji na putu ka EU – je uvređeni šešeljevac Vučić dripački prkoseći EU jer ga više ne tetoši.

Kad je reč o Srbiji i njezinoj fol nameri da se integriše u EU, u čemu je zapravo problem? Pa u tome što srpski nacionalisti, šovinisti, klerikali, mafijaši i nesretnici koje bagra na vlasti truje lažima, mrze Evropu. Vladajuća bagra je mrzi je jer se u njoj ne može neograničeno lagati, krasti, pljačkati i parazitirati svodeći građane na status podanika nad kojima se bezdušni vlastodršci i njihove kaste iživljavaju. Žrtve vladajuće bagre – što bi se reklo nesuvisla svetina koju na tom nivou drži vladajuća bagra preko svojih medijskih trovačnica – je ne vole jer su zarobljeni lažima, predrasudama i neznanjem kojeg ne mogu da se oslobode.

(Autonomija/foto: Pixabay)