Toliko puta je, samo u poslednjih godinu dana, izgovorena rečenica „mene politika ne interesuje‟ da bi neko mogao pomisliti kako je u Srbiji demokratija toliko razvijena, a institucije rade svoj posao, pa građani i građanke imaju luksuz da se malo opuste i razmišljaju o nekim običnim, svakodnevnim stvarima i problemima. 

Nešto slično kao u Finskoj, koja je ove godine osmi put zaredom proglašena najsrećnijom zemljom na svetu. Ali Fince politika interesuje, bar to pokazuje izlaznost na izborima, koja je poslednja dva puta iznosila preko 70%. 

Kod nas, ipak, stvari stoje malo drugačije. Politika se ne doživljava kao zajednička obaveza u kojoj treba da učestvuje svaki građanin i građanka, već kao donošenje samo velikih odluka za koje je zadužen neko drugi, kaže Tatjana Milivojević, filozofkinja i psihoteraputkinja. To je, kako objašnjava ova profesorka, posledica, pre svega, neprosvećenosti i nerazumevanja šta je politka. 

„Politika utiče na svakog pojedinca i od nje zavisi kakav nam je vazduh, kako funkcioniše prevoz, škole, bolnice, kolika su nam primanje, kako su u društvu zaštićeni slabiji, kakva nam je bezbednost ili pravna sigurnost. Politika je ustvari naša svakodnevica i nije samo vezana za geopolitiku i rešavanje krupnih svetskih ili državnih problema, već i svih onih sitnica koje život znače‟ – ističe Milivojević. 

Građani i građanke koji nedovoljno razumeju politiku, bes zbog problema u društvu usmeriće na pogrešnu adresu, pa će kriviti jedni druge. Ljutiće se na vozača autobusa, jer, zbog gužve u saobraćaju, kasne na posao, žaliće se na poslodavca, jer imaju malu platu, medicinski radnici i radnice biće krivi zato što nema termina za pregled, kritikovaće šalterske službenike, jer obavezu zbog koje su došli ne mogu da završe istog dana. 

Ovaj niz može da se nastavi, a za sve navedeno jedini, stvarno odgovorni su donosioci odluka, odnosno vlast, kaže Tatjana Milivojević.

Zašto „mene politika ne interesuje” nije neutralnost

Postoji i uverenje da je politika aktivnost kojom se pošten čovek ne bavi, a za one koji uđu u politiku neretko se govori da su „svi isti”. Takvo mišljenje može biti odbrambeni mehanizam, posledica razočaranja i apatije, ali i propagande da je moralno biti izvan politike. 

„Zanimljivo da će jedan deo ljudi reći da je politika prljava, ali se to neće odnositi na vlast. Ima i ona anegdota kada opozicionar pita čoveka za koga će da glasa, a on odgovara ′kada budete na vlasti, glasaću za vas′. To dosta govori o našem mentalitetu koji nije uspeo i nije mu dato da se demokratizuje‟ – kaže Tatjana Milivojević. 

Otklon od politike i izgovaranje rečenica „mene politika ne interesuje, nisam ni za poziciju, ni za opoziciju‟ predstavalja značajnu logističku podršku za vlast, koju nema ko da kontroliše. Kada u jednom društvu građani i građanke ne učestvuju u političkim procescima, ne brane demokratiju i ne bore se za promenu, nosiocima vlasti je lako da, uz populistička obećanja, uspostave autokratiju.

„Vlasti bi sasvim odgovaralo da većina ljudi bude pasivna i tiha. U razvijenim demokratijama građani mogu da se malo opuste, jer imaju nezavisne institucije koje rade, ali takođe, imaju i jako civilno društvo, slobodne medije i kada bi se nešto desilo što ugrožava demokratiju, ljudi bi se odmah uključili‟ – dodaje Milojević.

Sve dok se ne pronađe novi ili bolji način zastupanja volje građana i građanki u jednoj državi, političke partije ostaju mehanizam uz pomoć kojeg se, na političkoj sceni, ostvaruju različiti interesi, zahtevi i vrednosti. Zato razvoju demokratije ne pomažu mišljenja da su u politici svi isti i da su partije grupe ljudi koje se samo zbog svojih interesa bore da dođu na vlast. 

Građani imaju obavezu da, umesto nezainteresovanosti za politiku, aktivno učestvuju u političkim zbivanjima i bore se za izgradnju institucija. Tada bi bilo manje važno kako se zove osoba koja zauzima određenu poziciju u državi. 

„Kada pričam sa ljudima, kažem im da nije bitno da li će sada Pera ili Jovan da dođu na vlast, već da mi svi budemo budni i da onima koji budu izabrani postavimo zadatak da ojačaju institucje u zemlji‟ – ističe naša sagovornica. 

Studentski i građanski protesti su donekle promenili dugo prisutnu nezainteresovanost za politiku. Ipak, i dalje prisutno mišljenje da nije poželjno baviti se politikom ogleda se i u potrebi ograđivanja od političkih stranka i služi kao dokaz da stav koji se iznosi nije podržavanje bilo koje političke opcije. 

Ujedno je u javnosti stvorena atmosfera navijanja, koje se sa sportskog prenelo i na politički teren, pa ako se neko ne slaže sa politikom ili postupcima vlasti, to odmah mora da znači da je pristalica opozicije. Kada predstavnici vlasti svaku kritiku predstavljaju kao politički motivisanu, time šalju poruku da niko, osim njih, politikom ne bi smeo da se bavi. I to je propaganda koja je očigledno postigla željeni cilj – da građani beže od politike, a stranke doživljavaju kao protivnike. 

Zato bi protesti koji traju više od godinu dana mogli da budu prekretnica ka društvu koje će znati da se bori za demokratiju, smatra ova filozofkinja. 

„Kolektivnu traumu koju smo doživeli devedesetih, a i ovih trinaest godina, možemo da iskoristimo kao posttraumatski stresni sindrom, odnosno da postanemo visokosenzitivni, gotovo na granici paranoidnosti i da reaguje na svaki budući znak kada neko pokuša da uzurpira vlast i stvara kult ličnosti. Nove generacije imaju tu šansu‟- zaključuje Tatjana Milivojević. 

(Storyteller, foto: Freepik)