Gavrilo Andrić je jedan od fotografa koji su obeležili studentske proteste. Mnogi će ih pamtiti po snimcima koje je on napravio. Možda je i zato fizički napadnut toliko puta. U nekim napadima je učestvovala policija. Nije mu jasno zašto kao društvo na nasilje ne reagujemo ozbiljnije, ali istovremeno svedoči o tome kako fotografski građanski angažman može da bude lep.

„Napad u Negotinu je bio najstrašniji. Dešavalo se i ranije da me udare. Ali sada prvi put, nakon što mi je grubo otet telefon, nakon što sam udaren, kada sam pokušao sa grupom ljudi da ga vratim, iz prostorija Srpske napredne stranke je izletela grupa muškaraca i bez momenta ‘upozorenja‘ počela da bije.

Ranije bi pokušali da nas zastraše, da se sklonimo, ali sada su odmah krenuli da udaraju pesnicama u glavu okupljene građane. Ovo stvarno mora da nas probudi”, kaže za Cenzolovku Gavrilo Andrić, po profesiji IT stručnjak, a od početka protesta nezvanično – jedan od zvaničnih fotografa studentskih platformi.

Napad u Negotinu na ovog fotoreportera je bio šesti, istakao je ANEM, koji podseća da je Andrić i ranije neopravdano privođen, legitimisan, policija ga je ometala i fizički sprečavala da radi, dobijao je i pretnje ubistvom.

Napada na njega je bilo i više, dodaje naš sagovornik, a zbog toga, kao i zbog nereagovanja policije, podneo je i prijave Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a.

„U Negotinu policija ne samo da nije reagovala, nego je i saučesnik u svemu što se događalo, od učestvovanja u nameštanju izbora do toga da nije uradila ništa da smanji nasilje. Ovo je poslednja tačka pre nego se desi nešto mnogo gore. Ministar Ivica Dačić mora da trpi veći pritisak”, zaključuje Andrić.

Cenzolovka: Napad u Negotinu je bio najstrašniji?

Gavrilo Andrić: Apsolutno. Svaka linija bezbednosti koju sam imao u glavi je izgubila smisao u momentu kada su batinaši izleteli i počeli da biju ljude. Čistom slučajnošću niko nije bio teže povređen ili mnogo gore od toga. Prethodno, kada mi je otet telefon, pokušavao sam da prijavim policiji, a oni kažu moraš do stanice da daš izjavu. Pokazujem im da znam gde mi je telefon, vidim lokaciju na drugom uređaju, na parkingu je ispred Srpske napredne stranke, ali oni odbijaju da rade. Policija je praktično saučesnik.

Čist hir

Cenzolovka: Napadnut si dok si stajao na ulici i snimao?

Andrić: To je bio njihov čist hir. Stajao sam nasred ulice, snimao, a oni su prolazili pored mene. Jedan se približio, a njegov suvozač me udario i oteo telefon iz ruke. Kako sam pojurio za njima, drugi koji je prolazio iza, šutnuo me je i pao sam na ulicu.

Podigao sam se i nastavio da jurim još 50-ak metara i zatekao se ispred prostorija SNS-a. U tom trenutku je sa mnom bilo više ljudi, studenata i građana. A onda su batinaši izleteli iz prostorija SNS-a i nastao je incident.

To je skandal! Jako sam besan na policiju i prilično sam siguran da ću zbog njihovog nereagovanja podneti prijave Sektoru unutrašnje kontrole. Imam imena određenih policajaca i mislim da treba da gradimo društvo u kome se snose posledice.

Cenzolovka: Da li vidiš napad kao posledicu prakse nekažnjivosti za napade na novinare i medijske radnike?

Andrić: Kada ne postoji posledica, naravno da će takvo ponašanje biti prisutno i dalje, imajući vidu koliko je tih slučajeva i na koji način obrađeno. Vrlo je jasno da ti ljudi imaju vrlo odrešene ruke da rade šta god hoće. Nije samo da niko nije osuđen, nego nemamo inicijalnu zaštitu na terenu. Videli smo šta se desilo kod Trga Nikole Pašića kada je razbijena kamera ekipi N1.

Čitava serija takvih događaja je jasan pokazatelj i motivator ljudima koji napadaju medijske radnike da je to skroz okej da to rade i dalje. Većina napada se desi u prisustvu policije.

Cenzolovka: U avgustu te je udario policajac?

Andrić: Nisu samo kriminalci koji biju ljude po ulici, već i policija, koja direktno napada novinare. Vrlo često odmah idu ka kameri. Svedočio sam tome. To je jasan pokušaj sklanjanja informacije iz vidika naroda.

E, a kada to malo eskalira, dešava se da komandir pre početka akcije deklarativno objasni kako su tu i medijski radnici, pa moli svoje kolege da povedu računa o našoj bezbednosti. I bude onako vrlo performativno.

Bio sam prisutan i kada je komandir beogradske Policijske brigade Repac tako komunicirao i navodno davao neku vrstu sigurnosti, a dva dana ranije me je on napao na ulici. Kako postupa policija, kako potom funkcioniše tužilaštvo, vrlo je jasna poruka da nismo dobrodošli, da smo opasni po autokratiju.

NISMO MOGLI DA POSTUPAMO, PREVIŠE JE KAMERA

Cenzolovka: Da li je cilj napada da javnost ne vidi tu fotografiju?

Andrić: To uopšte nije pretpostavka. Na terenu sam hiljadu puta čuo policajce kako govore drugim kolegama da paze kako postupaju jer je tu kamera. To sam mogao da čujem svuda u državi, i u različnim situacijama.

Prvi put sam čuo prilikom hapšenja studenta u Novom Sadu, 5. novembra prošle godine. Ekipa od 7-8 policajaca u civilu hapsila je studenta Akademije umetnosti, vukli su ga iza zgrada po ulici i pozvali interventnu. Kada je Goran Ješić uleteo u konflikt sa policijom, taj momak se na neki način oslobodio i čuo sam pripadnike interventne kako grde ove u cvilu što nisu uspeli da uhapse jednog čoveka. A oni odgovaraju, „nismo mogli da postupamo, bilo je previše kamera”.

Bio sam prva kamera tu, fotografisao, vrlo brzo je došla ekipa N1, koja je imala lajv i počeli su da se skupljaju i drugi novinari. Taj lajv isto daje osećaj sigurnosti, da neće biti napada dok traje prenos uživo.

Funkcioner SNS me udario ispred policijske stanice

Cenzolovka: Da li je neko odgovarao za napade na tebe?

Andrić: Od svih, imam jedan zatvoren slučaj, na vrlo loš način. Kada me je u Kosjeriću, po završetku izbora, udario lokalni funkcioner SNS-a, direktor Turističke organizacije – ušao je u policiju, udario je u kameru dok sam fotografisao, a ona mene direktno u glavu. Pokušao sam da prijavim, ali me je suštinski policija sprečavala. Bio sam uporan, vratio se nekoliko sati kasnije u policijsku stanicu, oko dva ujutru i prijavio.

Slučaj je zatvoren tako što je utvrđeno da je potrebno izdati meru upozorenja tom licu, da vodi računa šta radi u budućnosti. To je potpuno apsurdno, jer je on mene udario u glavu ispred policijske stanice dok sam fotografisao.

Dva slučaja za pretnje su spojena u jedan, imamo osumnjičene, trenutno je na sudu i sve je moguće. Porukama su pretili da će me ubiti. Napao me je, koliko sam upoznat, komandir policije na Novom Beogradu, usred bela dana, dok su studenti širili transparente ispred Sava centra. Pokušao je da me uhvati za kameru, postoji i snimak, iako sam jasno obeležen kao novinar, pokazao mu i legitimaciju.

Prijavljeno je Sektoru unutrašnje kontrole, ali i odbačeno sa obrazloženjem da sam odbio da se legitimišem. To nije tačno i vidi se na snimku da nije tačno.

Žalio sam se dalje. Trudim se da uvek sve prijavim, iako nisam naišao na pozitivne ishode. Želim da sve ostane zabeleženo, neću da odustanem, jer svako mora da snosi odgovornost za to što radi.

Cenzolovka: Još od marta je postalo jasno da su fotografi i kamermani najtargetiranija grupa medijskih radnika na protestima. Kako se čuvate?

Andrić: Kako je na terenu postajalo sve toplije, bila je prilika da se svaki sekund na ulici gradi iskustvo, treniraju čula, na šta se obrati pažnja, na koje zvuke, pokrete, boje… Vrlo sam posvećen tome, čitam i gledam, pitam iskusnije. Da sve bude dodatno bezbedno, pomaže zaštitna oprema: kaciga, gas-maska, jakna, duge pantalone…

Vremenom se naučiš gde prestaje zona tolerancija policije i određenih ljudi i tu ne treba zalaziti. Često se najbitnije fotografije prave ako ste blizu događaja i to nije jednostavno. Uz dosta razmišljanja i promatranja sa strane, to može da bude dosta bezbednije.

Blokada.info

Cenzolovka: Koliko ti to što si postao član NUNS-a pomaže sa prijavama i informacijama?

Andrić: Pomaže dosta. Iskreno, ne bih umeo da uradim sam. Neke stvari ne bih znao, a isto tako za neke ne bih imao vremena. To je super benefit koji članstvo u takvom udruženju daje.

Cenzolovka: Direktan si učesnik, svedok događaja, a imaš priliku da posmatraš medije koji izveštavaju sa protesta. Osim tradicionalnih medija, imamo i Blokada.info, studentske platforme… Kako su oni kao mladi izveštači uspeli da savladaju sve ono što je važno, da izveste građane?

Andrić: Jako dobro pitanje. Imajući vidu da i ja učim, rekao bih da su mi Blokada.info jedan sjajan primer mladih ljudi koji u izuzetno teškim uslovima pokušavaju da dostave bitne, relevantne, tačne informacije, čak i iz više uglova. I sve to rade volonterski. To je fenomenalno! Vidim ih na terenu i njihov trud zaslužuje jedno “bravo i hvala”.

Cenzolovka: Tvoj rad, fotografije koje vizuelno pečatiraju sve što se dogodi, najviše je vidljiv na Instragramu. Šta te najviše motiviše?

Andrić: Trudim se da, kad god postoji prilika, pokažem nešto lepo, što motiviše. Nemam motivaciju da gledam nešto ružno i strašno, pa čak izbegavam nekada da fotografišem takve stvari ili ih sačuvam u arhivi. Otići na skup SNS-a i juriti tamo mučene, ucenjene ljude, koji ne znaju kuda idu, spale im pantalone do pola, ne treba da bude motivator. Lepša je motivacija fotografisati studentkinje i studente kako stavljaju transparent koji je preko Gazele u pet ujutru. U vreme kada bi tako mladi mogli da budu u gradu i uživaju. Ta fotografija motiviše ljude i puno puta su mi rekli na ulici – gledao tvoje fotografije i odlučio da izađem.

ZAŠTO KAO DRUŠTVO NE REAGUJEMO OZBILJNIJE?

Andrić: Teško mi je da razumem zašto ne reagujemo malo ozbiljnije kao društvo. Često imam utisak da svako od nas mora da doživi neku katastrofu da bismo razumeli onu koja se drugom dešava. A sva ta zastrašivanja i napadi su pokušaj da se svima nama koji se bavimo ovim poslom pošalje poruka da nećemo biti zaštićeni. Zajedničko svemu tome je da nemamo državu, da ne reaguje kada smo napadnuti i to eskalira u poslednjih godinu dana.

FOTOGRAFIJA I AKTIVIZAM

Andrić: Već dugo učestvujem u protestima kao građanin, dešavao mi se da sam se nekoliko puta razočarao. Shvatio sam da ako se razočaram i odustanem, sigurno se ništa neće promeniti. Gledao šta može da bude moj naredni angažman i odlučio se za hobi, fotografiju, da i radim i uživam. I tako sam počeo da fotkam proteste na ulici. To traje par godina, ali je prošle godine to dobilo malo drugačiju publiku.

Od starta sam pratio rad studenata. Prepoznali su da sam na neki način podrška, trudim se da poštujem njihova pravila, koja su često izazovna. Trudio sam se da naučim da radim, ali da poštujem njihovu privatnost, što je za mene u prvim momentima bio izazov. Sve u svemu, ta zanimljiva uloga i dokazuje kako građanski angažman može da bude lep.

Jelena L. Petković (Cenzolovka, foto: N1)