Kada je američki istraživač genocida Gregori H. Stanton 1996. godine predstavio svoj rad „Osam faza genocida“, genocid u Srebrenici – koji je počinila Vojska Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića – već se dogodio godinu dana ranije, u srcu Evrope.

Genocid u Srebrenici iz 1995. godine, danas pravno potvrđen kao jedini genocid u Evropi posle Holokausta, ubrzo je testirao Stentonov model i potvrdio njegovu trajnu relevantnost.

Godine 2012, Stanton je revidirao svoj rad i proširio model na deset faza genocida: klasifikacija, simbolizacija, diskriminacija, dehumanizacija, organizacija, polarizacija, priprema, progon, istrebljenje i negiranje.

Ovaj akademski okvir koristi se ne samo da objasni kako genocidi nastaju, već i da pomogne zajednicama da prepoznaju određenu fazu i spreče genocid pre nego što se dogodi.

U decenijama nakon presuda Haškog tribunala (ICTY) i Međunarodnog suda pravde (ICJ), političko rukovodstvo entiteta Republika Srpska i susedne Srbije uporno negira genocid u Srebrenici, uprkos njegovom pravnom priznanju. To se dešava i danas. Dok se svet jednom godišnje, 11. jula, priseti ubijenih bošnjačkih muškaraca i dečaka, negatori genocida svakodnevno pominju Srebrenicu – ne da bi odali počast žrtvama, već da bi negirali zločine koje je počinila Vojska Republike Srpske.

Takvo negiranje produbljuje etničke podele, onemogućava pomirenje, ugrožava izglede za trajni mir i dovodi u pitanje evropske integracije i Bosne i Hercegovine i Srbije.

Nema članstva u EU bez istine

Od početka 2000-ih Evropski parlament i brojne članice EU usvojile su više rezolucija kojima osuđuju negiranje i relativizaciju genocida u Srebrenici. Godine 2020. nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas jasno je poručio da „u zemlji koja želi da uđe u EU nema mesta za nacionalističku agitaciju, negiranje ratnih zločina ili veličanje ratnih zločinaca“.

U julu 2021. visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, zadužen za sprovođenje civilnog dela Dejtonskog mirovnog sporazuma, nametnuo je izmene Krivičnog zakona BiH kojima se zabranjuje negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca. Ova zabrana je smanjila broj dokumentovanih slučajeva negiranja, ali problem i dalje traje.

Godine 2024. Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja i razmišljanja o genocidu u Srebrenici iz 1995. godine, osuđujući „bez rezerve svako negiranje genocida u Srebrenici kao istorijske činjenice“.

Ipak, uprkos jasnim deklarativnim i pravnim stavovima, mnogi međunarodni akteri i dalje nastoje da umire srpske nacionaliste i negatore genocida poput Milorada Dodika i Aleksandra Vučića. Odbijanje da se suoče s negiranjem šalje opasnu poruku: da revizionizam, govor mržnje i ponižavanje preživelih ostaju bez posledica.

Kako je negiranje genocida postalo način vladanja

Ovaj osećaj nekažnjivosti vidljiv je i u samoj Srebrenici. Mladen Grujičić, bivši gradonačelnik Srebrenice i član vladajućeg SNSD-a, uporno negira genocid, umanjuje broj bošnjačkih žrtava i širi teorije zavere. Njegova izjava da bi priznao genocid „ako bude dokazan činjenicama i istorijom“ odražava širi stav političke elite Republike Srpske.

Ni opozicija ne nudi alternativu. Gradonačelnik Banjaluke i lider PDP-a Draško Stanivuković više puta je negirao genocid, poslednji put 2024. godine u online intervjuu koji je doveo do pokretanja pravnog postupka. Jelena Trivić, nekadašnja članica PDP-a, takođe je tvrdila da „genocid nikada nije bio počinjen“. Ti primeri pokazuju da je u Republici Srpskoj negiranje genocida deo glavnog političkog toka.

I vlast i opozicija u Republici Srpskoj već decenijama negiraju genocid i veličaju ratne zločince. Umesto da ponude ideološku alternativu, opozicija često oponaša nacionalističku retoriku Dodikovog SNSD-a. Umesto stvarne političke razlike, postoji grupa poslanika koji se takmiče s Dodikom u nacionalizmu, negiranju genocida u Srebrenici i širenju proruskih stavova.

Obim i upornost negiranja dobro su dokumentovani. Memorijalni centar Srebrenica svake godine objavljuje Izveštaj o negiranju genocida, koji prati trendove i obrasce negiranja u Bosni i Hercegovini i regionu.

Šesto izdanje Izveštaja, objavljeno ove godine, na 30. godišnjicu genocida, zabeležilo je 99 slučajeva negiranja između juna 2024. i maja 2025, što je značajan pad u odnosu na 305 slučajeva prethodne godine – verovatno zahvaljujući pravnim i društvenim pritiscima.

I dalje je Srbija glavni izvor negiranja, potom Republika Srpska, a u manjoj meri i Crna Gora. Najčešći oblici bili su 76 slučajeva aktivnog negiranja i 21 slučaj relativizacije zločina, uz sporadične primere podrške počiniocima, priznavanja zločina bez korišćenja reči genocid i trijumfalističke retorike.

Jedanaesta faza genocida: Trijumfalizam u praksi

Od kraja rata u Bosni i Hercegovini, istraživači genocida proučavaju uzroke i dugoročne posledice srebreničkog genocida. Ono što se dogodilo pre, tokom i nakon Srebrenice savršeno se uklapa u Stentonov model od deset faza genocida, u kojem je negiranje poslednja faza.

Međutim, taj model ne obuhvata u potpunosti razvoj postgenocidnih dinamika u Bosni i Hercegovini. Nadovezujući se na Stentonova istraživanja, bosansko-australijski naučnik Hariz Halilović dodao je jedanaestu fazu genocida, koju je nazvao trijumfalizam.

U ovoj fazi, kako navodi Halilović, počinioci, njihovi sledbenici i političke elite ne kriju niti negiraju ubistva, već ih otvoreno veličaju, javno ponižavaju preživele i podižu spomenike ratnim zločincima.

Primeri Halilovićeve teorije vidljivi su u muralima i spomenicima posvećenim ratnim zločincima širom Srbije i Republike Srpske, kao i u kampanjama mržnje prema bošnjačkim povratnicima u RS.

Ova faza trijumfalizma nije teorijska – ona se odvija sada, pred našim očima. Milorad Dodik, kao najistaknutiji negator genocida na Balkanu danas, oličava ovu fazu i retorikom i delima.

Gde je granica?

Milorada Dodika mora se zaustaviti pre nego što Bosna i Hercegovina dođe do tačke bez povratka. Uz podršku Aleksandra Vučića i ojačan godinama nekažnjivosti, Dodik ne samo da preti secesijom – on je sprovodi postepeno. Od uspostavljanja paralelnih institucija i podrivanja Ustavnog suda BiH, do pokušaja ponovnog formiranja Vojske Republike Srpske i zbližavanja s Kremljom – sve su to elementi procesa razgradnje države koji je već u toku.

Institucije Bosne i Hercegovine, uključujući pravosuđe, zajedno s međunarodnom zajednicom, moraju odlučno reagovati: primeniti zabranu negiranja genocida, sankcionisati one koji veličaju ratne zločince i usloviti svaku političku i finansijsku saradnju sa Srbijom i Republikom Srpskom punim poštovanjem Dejtonskog sporazuma i međunarodnih presuda.

Bosna i Hercegovina ne sme sebi dozvoliti još jedan ciklus međunarodne pasivnosti. Negiranje, ako se ne suzbije, ne nestaje – ono se razvija. Međunarodna zajednica mora se suočiti ne samo s onim što se dogodilo u prošlosti, već i s onim što se dešava sada. Kako je Stenton upozorio, samo negiranje nije kraj – ono je „jedan od najsigurnijih pokazatelja budućih genocidnih pokolja.“

(BiEPAG/foto: Autonomija)