Dijalog između Srbije i Kosova pod okriljem Brisela nalazi se u zastoju. Uprkos navodnom proboju postignutom 2023. godine nakon pregovora u Ohridu i Briselu, odnosi između dve zemlje nastavljaju da se pogoršavaju, a ni u Beogradu ni u Prištini nema političke volje za napredak, jer su obe strane suočene s unutrašnjim krizama. Stanovnici opština sa srpskom većinom u najsloženijoj su situaciji: kosovske vlasti zatvorile su paralelne institucije koje finansira Beograd, čime su mnogi ostali bez socijalnih davanja. Pošto je zastoj verovatno trajan, nova ekipa EU može imati važnu ulogu u traženju praktičnih rešenja na terenu, sprečavajući dalje urušavanje i marginalizaciju kosovskih Srba i drugih ranjivih grupa.

Dijalog u vakuumu, stanje na terenu sve gore

Dijalog na visokom nivou, koji je podržala Generalna skupština UN, pokrenut je 2011. godine sa četiri cilja: doprinos miru, bezbednosti i stabilnosti u regionu; podsticanje saradnje; napredak na evropskom putu; i poboljšanje života građana. Ostvareni su određeni tehnički uspesi, ali politički dogovor nikada nije postignut. Oko 90 dogovora čeka potpunu primenu, a poslednjih godina vidljiv je regres – naročito u svakodnevnom životu građana koji najviše trpe zbog nedostatka normalizacije. Umesto da daje rezultate, dijalog je postao instrument za gašenje kriza.

To se najviše vidi u opštinama sa srpskom većinom na severu Kosova. Od 2021. godine vlada Aljbina Kurtija ukida paralelne srpske institucije koje smatra nezakonitim. Po nalogu Beograda, kosovski Srbi su u novembru 2022. masovno napustili javne funkcije, ostavljajući zajednicu bez predstavnika na nacionalnom, lokalnom i sudskom nivou, kao i u policiji. Lokalni izbori u četiri opštine – Leposavić, Severna Mitrovica, Zubin Potok i Zvečan – zatim su bojkotovani, što je dovelo do izbora nesrpskih gradonačelnika i kasnijih nasilnih nemira. Kada je grupa pod vođstvom Milana Radoičića ubila policajca kod Banjske u septembru 2023. i srpske snage se približile granici, strah od sukoba ponovo je porastao.

Vlada Kosova potom je ocenila da paralelne institucije predstavljaju bezbednosnu pretnju i počela njihovo zatvaranje. Pitanje paralelnih institucija bilo je predviđeno Briselskim sporazumom iz 2013, ali rešenja su stalno odlagana. Zabrana upotrebe dinara i zatvaranje kancelarija koje su isplaćivale socijalne naknade pogodili su oko 90% stanovnika opština sa srpskom većinom, bez ikakvih alternativnih rešenja. Istovremeno, EU i zemlje članice povećale su pritisak na Prištinu da formira Zajednicu srpskih opština (ZSO) kako bi se omogućila reintegracija Srba u kosovski sistem i jačalo njihovo učešće u institucijama. Predlog statuta predviđa široku autonomiju u oblasti obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja i privrede. Međutim, s obzirom na unutrašnje političke krize – masovne proteste u Srbiji i blokadu formiranja vlade u Kosovu – nijedan lider trenutno nije spreman za ozbiljan angažman, dok lokalno stanovništvo ponovo snosi posledice političkog zastoja.

Fokus na lokalni nivo

Kako ni Beograd ni Priština ne pokazuju spremnost da prekinu zastoj, EU se kao posrednik nalazi u nezavidnoj poziciji. Pokazala se uspešnijom u tehničkim nego u političkim sporazumima – primer za to je uspešna integracija policije i pravosuđa do novembra 2022. EU bi zato trebalo ponovo da se usmeri na lokalni nivo i traži praktična rešenja za probleme koji najviše pogađaju nevećinske zajednice – posebno u vezi sa školstvom, zdravstvom i socijalnim davanjima koja su do sada bila deo paralelnih struktura.

Da bi novi pristup bio uspešan, lokalne zajednice moraju imati stvarno vlasništvo nad predloženim rešenjima. EU se do sada nije dovoljno angažovala s civilnim društvom i lokalnim akterima, već je zavisila od saradnje s Beogradom i njegovim mrežama na terenu. Dijalog je zbog toga uvek bio vođen odozgo i sada je ta elita praktično njegov talac. Krizno upravljanje koje je postalo pravilo, naročito na severu, posledica je upravo te dinamike. Istovremeno, jednostrani potezi Prištine – od zatvaranja institucija koje pružaju socijalne usluge do „bezbednosnog“ pristupa severu – dodatno pogoršavaju situaciju, povećavaju nesigurnost i otpor među nevećinskim zajednicama. Takva „prisilna integracija“ ne jača lojalnost prema kosovskom sistemu, već je slabi.

Ni Beograd ne pokazuje istinsko interesovanje za potrebe Srba na Kosovu – često ih instrumentalizuje umesto da rešava njihove probleme. Bez lokalnog vlasništva nad procesom i stabilnosti na severu, ovo područje će i dalje biti žarište kriza.

Hitno rešavanje konkretnih problema

Zatvaranje paralelnih institucija koje su pružale socijalnu sigurnost – što ranije vlade u Prištini nisu činile – stvorilo je ozbiljne posledice. Mnogi kosovski Srbi sada moraju da putuju stotinama kilometara do Srbije kako bi primili socijalna davanja, dok oni bez kosovskih ličnih dokumenata strahuju da će ostati bez pristupa uslugama. Bez rešenja za socijalnu pomoć, obrazovanje i zdravstvo, preti dalja fragmentacija zajednica i iseljavanje Srba, posebno sa severa. I druge nevećinske grupe, poput Gorana, Bošnjaka i Roma, oslanjaju se na iste strukture i takođe su pogođene.

EU bi trebalo ozbiljnije da shvati tešku situaciju u pogledu ljudske bezbednosti u opštinama sa srpskom većinom, jer je upravo to glavni uzrok iseljavanja. Iako ove institucije deluju manje politički, one su ključne za opstanak zajednica i kvalitet života – i ne bi trebalo da budu tretirane kao obične „paralelne strukture“.

EU bi mogla predložiti praktična rešenja po uzoru na postojeće evropske modele: na primer, srpske škole mogle bi funkcionisati po uzoru na nemačke škole u inostranstvu, a Univerzitet u Severnoj Mitrovici po modelu nemačkog univerziteta Andrassy u Mađarskoj. Rešenja u oblasti socijalne zaštite moraju biti prilagođena lokalnim okolnostima i usmerena na najhitnije potrebe ljudi.

Iako trenutno nema političke volje za punu primenu ZSO, takva pragmatična rešenja mogla bi postaviti temelje za buduću institucionalizaciju i obezbediti lokalni legitimitet.

Izbori kao šansa za novi početak

Predstojeći lokalni izbori na Kosovu, planirani za jesen 2025. godine, predstavljaju priliku za ponovno angažovanje na lokalnom nivou, jer su kosovski Srbi najavili učešće. To bi moglo okončati institucionalni zastoj koji traje od 2022. i otvoriti put reintegraciji.

EU bi trebalo da iskoristi ovu priliku ne samo za razgovore s političkim elitama, već i za aktivno uključivanje lokalnih organizacija civilnog društva i aktera promena u proces dijaloga i iznalaženje rešenja. Samo tako dijalog može konačno ostvariti svoj četvrti, i možda najvažniji cilj – da poboljša život ljudi na terenu.

(BiEPG/foto: Autonomija)