Vozeći se ka Aranđelovcu, negde u blizini povijesnog Orašca, naletećete na jednu pravoslavnu crkvicu u izgradnji, ispred koje se nalazi bilbord, odmah uz put, kako već red nalaže. Ispod bilborda se nalazi neka ruševina od kuće na kojoj piše „2 u 1! Reklamirajte se i pomozite da izgradimo crkvu!“ Na samom bilbordu je pocepana reklama za lanac DIS supermarketa, sa koje se osmehuje Novak Đoković. Magistralni put kroz taj deo Šumadije je naravno grbav, oko puta ima podosta smeća, a kuće su uglavnom bez fasada. Kada bi čovek bio u stanju da čitav taj mizanscen izbriše gumicom, mogao bi zaključiti da je brežuljkasta priroda zaista lepa.

U samom malom mestu, da ne kažemo selu Orašcu, nalazi se takođe povijesna Marićevića jaruga, a baš navodno u njoj je vožd Karađorđe digao Prvi srpski ustanak. Bila je jedna zgoda kada se obeležavalo 200 godina od ustanka i na tom se mestu obreo glavom dr Vojislav Kalašnjikov. Naime, glumac koji je za tu prigodu imao igrati Karađorđa bio je stasit i mrk, baš ko pravi Đorđe Petrović, pa su mu ljudi prilazili i divili mu se koliko liči na njega. Onda ga je jedan srbijanski domaćin upitao kako se zove, a kad je ovaj odvratio da mu je ime malkice „tursko“, onaj je domaćin ustuknuo, stavio prst na usta i rekao mu: „Pst! Nikom ni reči!“ A ne znamo da li su tako i Crnom Đorđu rekli kad su čuli da mu je mati Albanka, iz plemena Klimenata?

Potom se stiže do Aranđelovca, gde je za direktora biblioteke postavljen niko drugi do – Ivan Ivanović! Ne onaj sa Prve srpske TV, već onaj iz SNP Naši! Dakle, onaj koji je onomad jurišao na ekipu „Peščanika“ i onaj koji se zalagao da u postojbini kisele vode „knjaz miloš“ jedna ulica, glavna po mogućstvu, dobije ime po Ratku đeneralu Mladiću, haškom sužnju. Pravi bibliotekar, taj Ivan Ivanović! A biblioteka se zove „Sveti Sava“, po Rastku Nemanjiću, koga je novokomponovani svetac Nikolaj Velimirović, ni krivog ni dužnog, poredio s Hitlerom. Ili bolje reći, Hitlera sa Savom.

U tom se istom Aranđelovcu nalazi i hotel po imenu „Izvor“, u neposrednoj blizini Bukovičke banje. „Izvor“ izgleda nestvarno lepo, k’o da je tu pao s Marsa, sa svih pet zvezdica, kojekakvim pripadajućim kerefekama i akva parkom u neposrednoj blizini.

Srbija je, tako, zemlja kontrasta. I bilo bi još i lepo da je tako. Aman, Srbija je zemlja u kojoj je besnilo devedesetih mutiralo u ludilo dvehiljaditih. Evo, pišu u sredu jedne ovdašnje elektronske novine, u koje smo se mi „građanisti“ koliko prekjuče zaklinjali, da pojedinci „zarđalim stereotipima davno odbačenim i prezrenim od svake iole moralno i mentalno stabilne osobe“, vređaju „ličnosti poput Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Mlađana Dinkića i tako dalje“. Ovde smo, dakle, saznali štošta novo: Vučić, Dačić i Dinkić su „ličnosti“. Saznali smo i da više nisu Šešeljeve kašike „zarđale“ no su zarđali „stereotipi“ o Vučiću i Dačiću. A „stereotipi“ su, da se pretpostaviti, to što neki nesrećnici u Srbiji imaju pamćenje duže od amebe i sećaju se Vučićevog ministrovanja informisanjem tokom kojeg je pobijeno ono malo nezavisnih medija 1998. i 1999. Za čijeg je mandata u centru Beograda zverski ubijen Slavko Ćuruvija. „Stereotipi“ su i da je Ivica Mali-Veliki Dačić bio Slobodanov portparol tijekom devedestih, u vreme besnila i nepojamnih zločina. Da, sve su to stereotipi. A ako želimo biti „iole moralno i mentalno stabilne osobe“ onda se imamo osloboditi tih stereotipa. E, jebeš takve „mentalno stabilne osobe“. Ajmo mi, ljudi, ipak ostat labilni…

(Autonomija)