Potrebno je, kaže struka, da prođu četiri godišnja doba. I prošla su.

Beše to najpotresnija jesen koja nas je pomerila, probudila, protresla. Bila je i hladna zima sa puno kiša i smrzavanja po ulicama i raskrsnicama. Prođe i proleće koje je tugu izbacilo na površinu da bi potom tokom leta surfovala na talasima. Bol, neverica, nepravda, bes, razočarenje, tuga, nada, borba, beg, zaleđenost… čitava paleta emocija prožimala se kroz sva četiri godišnja doba. I eto, prođe godina… a gde smo svi mi sada?

Ako bismo sve što se desilo dok se Zemlja kretala oko Sunca posmatrali iz dovoljne udaljenosti, videli bismo ništa drugo do klasičnu reakciju na traumatsko iskustvo. Kolektivno smo prošli kroz isto iskustvo i ispoljili reakcije, svako na svoj način, ali ipak reakcije koje imaju svoj tok, svoje faze i svoje nijanse.

Najpre šok i neverica, ona prva zaleđenost uma koja nam ne dopušta da spoznamo realitet onakav kakav jeste. Zatim bes, usmeren na sistem, na traženje odgovora, na nepravdu, na sve ono što je moglo biti sprečeno, a nije. I potom tuga. Mnogo tuge koja se akumulira u nama godinama i decenijama.

Ako se dovoljno udaljimo i destanciramo od sopstvenih pomešanih osećanja, videli bismo zapravo čitav spektar kolektivnih reakcija: od poricanja do besa, od borbe do umora i iscrpljenosti. Videli bismo raspad, podele, ogoljenost i dominantan osećaj nemoći.

Prošla je godina. Da li je to kraj? Ne, naprotiv, to je početak i nov ciklus, novi talas zaceljenja koji može još dugo, dugo da traje.

Trauma nas menja, a do promena ne dolazi brzo

Po svojoj prirodi smo nestrpljivi. Besni smo jer traje „predugo“. Ali trauma menja, a promene nikada nisu lake ni brze, posebno kada je reč o kolektivnim traumama.

Nije ni ta nadstrešnica pala odjednom. Dugo smo, jako dugo svi doprinosili tome da tako nešto postane moguće. Neki su stavili težak teret na već zapušten beton, neki su propustili da procene rizike, a neki su samo ćutali i sa povezom preko očiju pristajali na život u svetu prevara i korupcije.

Ako smo dovoljno iskreni prema sebi, videćemo da smo gotovo svakodnevno bili direktni ili indirektni učesnici ili svedoci najrazličitijih vidova korupcije sistema u kojem živimo. Važno je da to sebi priznamo.

Da bismo povratili osećaj sigurnosti, važno je da iznova gradimo sistem kojem ćemo moći da verujemo.

Ne treba da očekujemo da će to neko drugi uraditi umesto nas.
Ništa nećemo postići besom usmerenim ka drugima. Naša moć leži u tome da menjamo sebe.
U tome smo najmoćniji, i upravo u nama samima leži ta iskra promene.

Šta ja danas mogu da uradim da ovo društvo bude za mrvicu bolje?

Pored naših unutrašnjih snaga, najsnažniji resurs koji imamo jeste snaga zajedništva. Čini se da se ništa bitno nije promenilo za ovih godinu dana. Ali, zapravo jeste. Mnogo toga se promenilo. Koliko ste samo novih ljudi upoznali? Sa koliko njih ste se duboko povezali? Drugačije posmatramo jedni druge, jasnije vidimo sebe ali i društvo u kojem živimo. Budni smo, a to je u ovom trenutku možda i više nego dovoljno.

Nekad se čini da se i među istomišljenicima ne razumemo. Bude i tu raznih trzavica, svađa i razmirica. Ranjivi smo i to je normalno. Uz to su nas dugo, kontinuirano i ciljano delili i razbijali, svesni da snaga zajednice može da promeni sve.

Ako i dalje, uprkos svemu, zajedno stojimo oko vatre, gradimo međusobno poverenje, učimo kako da komuniciramo bolje i tu smo jedni za druge – jači smo i snažniji nego što možemo i da zamislimo.

PTSP – rana koja se pamti

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) nastaje kada događaj koji nas duboko potrese postane previše snažan da bi se u potpunosti obradio. Desi se neočekivano, brže i jače nego što možemo da podnesemo. Umesto da ostane deo prošlosti, on se zadrži u telu, u sećanju, u svakodnevnim reakcijama. Tada zapravo ne reagujemo na sadašnjost, već na opasnost koja je odavno prošla, ali je naše telo i dalje pamti.

Simptomi se kreću od stalnog vraćanja na događaj, preko izbegavanja i potiskivanja, do osećaja otuđenosti, besa i gubitka poverenja. To je stanje u kojem svet više nije sigurno mesto, a čovek više nije isti.

Isto se, na simboličan način, može dogoditi i kolektivu. Kada zajednica doživi potres, kao što je pad nadstrešnice bio za Novi Sad, ali i celo društvo, trauma ne ostaje samo u pojedincima – ona se utka u odnose, u jezik, u ćutanja i sukobe.

Kolektivni PTSP tada postaje klima u kojoj živimo: kao stalna napetost, podele, zamor, bes, ali i kao potreba da razumemo, da pronađemo smisao i da ponovo verujemo.

Cepanje i razotkrivanje 

Kada mehanizmi odbrane popuste, bilo kod pojedinca ili zajednice, dolazi do cepanja.
To je onaj trenutak kada realnost postane preteška da bi ostala pod istim krovom sa starim iluzijama.

Kod pojedinca to izgleda kao gubitak osećaja kontinuiteta. Više nismo sigurni ko smo, u šta verujemo, na koga se možemo osloniti.

Kod zajednice, to cepanje poprima oblik podela, sukoba, nerazumevanja.
Kao da se grad raspao na komadiće različitih istina, a svaka strana pokušava da zaštiti svoj deo bola.

Paradoksalno, upravo kroz taj raspad padaju maske, laži se razotkrivaju pa se sve nekako jasnije i bolje vidi.

Raspadaju se lažne slike o redu, sigurnosti, autoritetu, o tome „da neko vodi računa“. Kada se sve sruši, nemamo više gde da se sakrijemo, ostajemo suočeni sa sopstvenom ranjivošću, i kao pojedinci i kao zajednica.

U tom pogledu, cepanje nije samo gubitak, ono je i proces razotkrivanja.

Raspadaju se laži, ali otvaraju se i prostori za istinu.
To je bolan, ali nužan deo ozdravljenja, jer samo ono što je viđeno može da se izleči.

Put ka izlečenju

Možda je upravo u tom razotkrivanju, u toj ogoljenosti, početak nečeg novog. Jer posle svakog raspada, ako imamo hrabrosti da ne pobegnemo, dolazi spajanje, ne onakvo kakvo je bilo, već dublje, svesnije, istinitije.

Društvo, kao i pojedinac, može ponovo da izraste iz svog bola. Ne vraćanjem na staro, već izgrađivanjem nečeg čvršćeg na mestu gde se pukotina jasno vidi.

Trauma nas ne definiše. Ona nas budi.
Ako iz nje izvučemo istinu, ako iz bola izvučemo odgovornost, i ako naučimo da budemo pažljiviji prema sebi, prema drugima i prema društvu u kojem živimo – onda iz traume rastemo u neke mnogo bolje ljude.

01.novembar 2025. / 11:52

Neću vas pozvati da 1.11. budete na nekom određenom mestu ili skupu. Budite gde god želite, tamo gde mislite da treba da budete. Ali vas pozivam da zastanete gde god se taj dan nalazili. Setimo se svi zajedno šta se tog dana dogodilo. Pomislimo zajedno na sve nastradale. Pomazimo sve rane koje su nastale u nama nakon što je ljudskom greškom i greškom sistema život izgubilo 16 osoba. A posebno vas pozivam da taj dan jednu sveću upalite za sebe. Da osvetlimo svako svoj unutrašnji svet i duboko pogledamo u sebe. Jer, ako želimo da menjamo sistem, moramo menjati nas same.

Dugo smo, predugo, moć prepuštali raznim vođama. Kad se sve do kraja sruši, potrebno je graditi nov, drugačiji sistem koji ide od dole ka vrhu, a ne obrnuto. Neka svako od nas pomeri malo pa ćemo polako graditi čvrste temelje, preko potrebne da nam se više nikada ništa ne sruši na glavu.

Držimo se čvrsto za sve naše unutrašnje snage i resurse zajednice. U svemu ovome, dok gledamo kako se sve raspada, svedočićemo velikom postraumatskom rastu jednog društva koje će postati mnogo bolje. Posle oluje, sunce najsjajnije sija. Neće biti brzo ali će biti mnogo lepše nego što možemo da zamislimo. 

Neka bude Svetlo.

(Autonomija)