Hoće li nas mladost Novog Pazara – koja se otvorenog srca uputila na komemorativni skup 1. novembra u Novi Sad, danima pešačeći Srbijom,  šireći ljubav i pozitivne emocije – podstaći da ispitamo svoju savest zbog onog kako se većinski sluđena Srbija proteklih decenija odnosila i prema ovom neobičnom gradu, i prema Sndžaku u celini. Hoće li (i koliko?) dobri  duh ovog lepog i istorijom bogatog grada – koji isijava iz njegove lepe mladosti koja hodi Srbijom i zrači osobenim istorijskim, nacionalnim, verskim i uopšte kulturološkim identitetom (jednim od bogatstava Srbije) razbiti naše svesno produkovane predrasude, zazore pa i sumanutu netrpeljivost ne toliko prema ovom  gradu i Sandžaku, koliko prema njegovim stanovnicima islamske veroispovesti? Šovinizam i mržnja prema Bošnjacima Sandžaka (i njegovog najvećeg grada) – do izopačenosti i pa i zločinstva prema tim  lojalnim građanima Srbije – eskalirali  su krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, kad se pod demonskom (ne samo) Miloševićevom politikom Srbija strmoglavljivala u zlo nacionalizma i šovinizma ne samo prema Bošnjacima Sandžaka, nego prema svim narodima i narodnostima SFRJ koji su u izopačenju srpske nacionalističke politike videli sveuništavajuće zlo koje razara bivšu zemlju i egzistenciju svakog, ko je na to zlo i upozoravao i  pružao mu otpor.  

Na Miloševićeve zlo (koje  je, kako vidimo, Srbiju i srpski narod na prostoru ex Jugoslavije dovelo u agoniju iz koje još nema izlaza), Bošnjaci Sandžaka i Novog Pazara nisu pristajali. U teškim egzistencijalnim i po ličnu bezbednost opasnim uslovima, verbalno, politički, su mu se suprotstavljali. Cena za to ih  je svela na zapostavljen budžak ionako propale Srbije, iz kojeg se stanovništvo iseljavalo ne samo zbog teških materijalnih uslova života, nego i zato što niko ne voli da u bilo kojoj zajednici bude ignorisan, žigosan i sveden na građanina drugog ili trećeg reda. Tako je između većinske Srbije (one nacionalističke, šovinističke, dakako ne građanske, pristojne) i ignorisanog i nevoljenog Sandžaka i Novog Pazara (koji nisu dozvoljavali i ne dozvoljavaju da im se siluju duh i identitet), stvoren dubok jaz najslikovitije viđan i koji se još viđa na sportskim stadionima. Tako je bilo bezmalo svo vreme od zločinstva Miloševićevog režima koji je širio omraze među ljudima i narodima,  do prošlogodišnje tragedije na željezničkoj stanici u Novom Sadu.

Kad je reč o tom jazu, eksplozija studentsko-građanske pobune zbog koruptivnog zločinstva Vučićevog režima na novosadskoj željezničkoj stanici čini se da je stvari radikalno promenila. Kako je došlo do toga, da se postojeći činilo se nesavladiv jaz takoreći prekonoć zatrpava, da nestaje? Hoće li se zaista skroz zatrpati i nestati, i koliko će ta dragocenost za sve građane Srbije biti održiva – i koliko će biti inspirativna za vraćanje u „normalu“, na zdrave osnove, odnosa srpskog naroda sa svim manjimskim nacionalnim zajednicama u Srbiji – tek ćemo videti. Bila bi sreća da svi jazovi  u Srbiji  (i ne samo u njoj) zauvek nestanu.

Zatrpavanje jaza i rušenje nepoverenja između „Srbije i Novog Pazara (Sandžaka)“’ – kojem svedočimo godinu dana – moguće je pre svega zbog ključnog razloga. Aktuelna masovna studentsko-građanska pobuna – u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Užicu, Zaječaru, Valjevu, Vršcu, Raškoj, Šapcu, širom Srbije – ima dominantno građanski karakter. Lišena je primitivnog nacionalizma, šovinizma i  nema prokazivanja drugih naroda i nacionalnih zajednica za agoniju Srbije. Na protestnim skupovima pokazuje se bes i upire prst na izopačeni Vučićev koruptivni – u osnovi radikalski, šešeljevski režim – koji se pored kriminala i pljačke temelji isključivo na nacionalizmu, šovinizmu, na klevetanju drugih naroda, država, njihovih kultura i identiteta. I na bolesnom, po Srbiju preskupom putinofilstvu.

Studenti, profesori, đaci, preduzetnici, poljoprivrednici, svi građani Novog Pazara (i Sandžaka u celini) u aktuelnim protestima po Srbiji prepoznaju preporoditeljske vrednosti u odnosu na ono u čemu poslednjih decenija žive i tome se svim srcem pridružuju. U pobuni vide nadu za vraćanje normalnosti u Srbiji, time i željenoj normalnosti svojih života.  U takvoj Srbiji – lišenoj najpre etničkih i verskih surevnjivosti, omraza i diskriminacija – vide svoje mesto; u takvoj Srbiji se Bošnjaci neće osećati kao pastorčad, kao nevoljeni i ignorisani građani drugog reda. Uljuđena Srbija – radikalno odmaknuta od nacionalizma, šovinizma, prostakluka i anahronog konzervativizma, odmaknuta od mržnji i kriminala – postaje dostojna domovina svim svojim građanima, većinskom srpskom narodu ali i svim manjnskim nacionalnim zajednicama koji u njoj žive. Svaka drugačija Srbija, pogotovo miloševićevska i vučićevska – ili bilo koja autoritarna – tesna je i neudobna kuća i za Srbe, i za sve njezine građane drugih nacionalnosti, veroispovesti i drugih različitosti.

*U spomen pokojnom prijatelju, Novopazarcu Džemailu Džemi Paučincu

(Autonomija)