U društvu opsednutom granicama i teritorijom, gde se nacionalistička fiksacija Kosovom i dalje uzdiže kao „najskuplja srpska reč“, energetski suverenitet ostaje na margini, nevidljiv dok ne nestane goriva na pumpama. Tek kada redovi pred rezervoarima postanu svakodnevica, postaviće se pitanje: šta vredi granica na papiru ako ne kontrolišemo energiju koja greje domove i pokreće fabrike? Bez stabilnog snabdevanja, bez upravljanja ključnom infrastrukturom, bez zaštite domaćih kapaciteta – suverenitet se svodi na praznu formu, politički simbol bez funkcionalnog sadržaja.

Jer prava nezavisnost ne meri se mapama, već sposobnošću da se obezbedi da građani imaju svetlo, toplotu i sigurnost. A kada se ta sposobnost prepusti drugima, granice postaju linije nemoći, a suverenitet – iluzija.

Kriza oko NIS-a ušla je u završnicu: od dogovora Tramp-Putin nema ništa (za sada), štaviše SAD zauzimaju sve oštriju poziciju, te američke vlasti nisu produžile suspenziju sankcija NIS-u. JANAF je isporučio poslednje „ugovorene kapi nafte“, uprkos energičnom lobiranju za dozvolu produžetka saradnje sa rafinerijom u Pančevu. NIS kao okosnica snabdevanja naftom i derivatima odavno nije pod kontrolom institucija Republike Srbije.

Dodatno, pored vlasništva nad NIS-om, Rusija drži još jedan adut u rukavu, a to je tzv. „gasni aranžman“. Iako gas u Srbiji čini približno desetinu energetskog bilansa – daleko manje nego, recimo, u Slovačkoj ili Mađarskoj – i ta „desetina“ je dovoljna da oslabi pregovaračku poziciju i produbi osećaj zavisnosti.

U energetici, zavisnost je uvek veća od procenta; ona je činjenica koja podseća da odluke više nisu samo naše. To nije figura, već opis stanja koje nas pretvara u taoce ruskih kalkulacija i domaćih nacionalističkih zabluda koje Srbiju shvataju kao „proxy“ državu, izvršitelja tuđih interesa i platforme za destabilizaciju zemalja EU.

Nacionalisti mogućnost nestašica naftnih derivata za građane i privredu (ne nužno već ove zime, ali sasvim izvesno kao scenario za 2026), gubitak preko 13.000 radnih mesta, gubitak milijardi fiskalnih prihoda i druge posledice, suštinski tretiraju kao „neophodnu žrtvu“ za „viši“ cilj. Stara šešeljevska deviza Branka Kostića iz ’91. godine prošlog veka, „ješćemo korenje“, ali ćemo stvoriti Veliku Srbiju, sada dobija svoj novi energetski prevod. Ipak, posle korenja nije došla obećana država već stradanja i egzodus. To je cena metasimbola, plaćena stvarnim životima.

Država ima obavezu – ne prema mitovima, nego prema ljudima. Zakon o energetici u odeljku „Energetska politika i planiranje razvoja energetike“ jasno propisuje (srpski) nacionalni interes: obezbeđivanje sigurnosti snabdevanja, uključujući naftu i derivate. Član 11ž predmetnog odeljka funkcioniše kao prekidač: kada bezbednost postane upitna, dužnost je da država reaguje. On definiše tri cilja: očuvanje kontrole nad resursima i infrastrukturom, smanjenje zavisnosti od uvoza (posebno u krizi) i zaštitu strateških interesa građana.

Vlada je ovlašćena da privremeno ograniči izvoz, uvoz, prenos vlasništva, pa i da reguliše obavljanje delatnosti – na osnovu procene rizika i predloga nadležnog ministarstva. To je pravna mapa koja vodi ka toplim radijatorima, i služi, ako neko tako želi, patriotskim ciljevima.

Te mere nisu blanko ček: moraju biti vremenski ograničene, proporcionalne, zasnovane na stručnoj analizi rizika i pravno obrazložene. Etika državne intervencije je jednostavna: koristi silu vlasti minimalno, koliko je potrebno da zaštitiš interese građana.

Štaviše, u kontekstu odnosa sa Ruskom federacijom ovaj princip je od posebnog značaja. Autoritarno ponašanje jednog režima rukovođenog sopstvenim sebičnim interesima bez pokazivanja razumevanja, makar do sada, za interese srpskog društva, ne može biti opravdanje za takav isti pristup prema interesima Ruske federacije, jer bi to opet bilo na štetu kako građana Srbije, tako i Rusije.

U vezi sa prethodnim postavlja se pitanje kako delovati sa ciljem stvaranja uslova za ponovnu preradu nafte u rafineriji Pančevo. U javnosti se vrte dva modela koji imaju u fokusu vlasničku strukturu NIS-a: (1) otkup udela i sticanje većinskog kapitala od strane države ili (2) nacionalizacija, tj. neprijateljsko preuzimanje tih akcija.

Međutim, državni interes nisu „akcije NIS-a“, već ponovna prerada nafte u Pančevu. Strateški značaj nema celokupan NIS, npr. pumpe ili raspala rafinerija u Novom Sadu, već funkcionalna postrojenja, skladišta i cevovodi. Ako je cilj ovako postavljen, otvara se i scenario prema Zakonu o eksproprijaciji: predmet eksproprijacije su nepokretnosti i objekti, a rafinerija je – po Zakonu o planiranju i izgradnji – građevinski objekat. Eksproprijacija je dopuštena isključivo u javnom interesu koji mora biti utvrđen odlukom Vlade: energetska bezbednost i suverenitet, zaštita infrastrukture, razvoj domaćih kapaciteta.

Pravična naknada ne sme biti ispod tržišne vrednosti i obuhvata i posledice po poslovanje. Međutim u uslovima koji će vrlo brzo nastati, ako već i nisu, vrednost NIS-a i njegove imovine, građevinskih objekata i ostalog, dramatično pada, te bi i naknada u tom slučaju bila daleko ispod onog dela profita koje bi ostvarilo novo javno preduzeće u čiju bi se korist izvršila eksproprijacija, možda i privremena, i strogo ograničena u svojoj svrsi stavljanja u pogon rafinerije nafte u Pančevu. Postoje i druge putanje – stečajni postupak ili lex specialis – ali svaka od njih treba da bude sredstvo za isti cilj: povratak kontrole nad preradom i snabdevanjem, to je srpski strateški horizont.

Takođe treba imati u vidu da u ruskom strateškom horizontu, formalizovana nezavisnost Kosova može poslužiti kao presedan i retorička municija za Krim, Donjeck i Lugansk. Srpsko društvo mora da prestane da se drži mantre o „kosovskom zavetu“ i da joj prilagođava sopstvenu (energetsku) sudbinu. Neposredna budućnost ne sme biti žrtva na oltaru „srpskog“ ili „ruskog“ sveta, kao što je to urađeno početkom devedesetih godina prošlog veka, 2008. godine ili kao što to može biti danas.

Poenta je da merimo ono što je realno: šta nas greje, šta nas pokreće, šta je pod našom kontrolom.

Ovde se javna politika sreće sa egzistencijom. Zima ne pregovara o identitetima, nego o kalorijama; deca ne spavaju na mapama, već u sobama koje treba zagrejati. Između bezosećajne metafizike teritorije i topline stvarnog života, izbor je uvek isti: odgovornost. Suverenitet nije lozinka, nego sposobnost da se donese odluka, da se ona sprovede i da se snose posledice.

(Danas/foto: Autonomija)