Da u javnom prostoru preovlađuje pamet, a u institucionalnom zakon, niko se ozbiljno ne bi bavio insinuacijama Aleksandra Vučića da je nadstrešnica novosadske železničke stanice pala jer se pored nje, nekoliko sati ranije, prošetao novosadski opozicionar Miša Bačulov.

Vučićeva nova priča glasi: nisam ja, opozicija je urušila nadstrešnicu.

Vučić sa svitom je pre godinu dana već slagao da nadstrešnica novosadske stanice nije rekonstruisana. Ta laž je bila toliko presna da joj se kao jedina (tada izmaštana) konkurencija pojavila ideja da bi Vučić mogao da optuži Dragana Đilasa da je svalio tri tone betona na sedamnaestoro ljudi. Pre godinu dana je to bio internetski cinizam. Ali eto nas sada i tu – samo što nije Đilas nego Bačulov (bar za sada).

Na stranu nesuvisle i za inteligenciju uvredljive laži. Vučić jeste van sebe poslednjih meseci, ali njegove sumasišavše konstrukcije uvek imaju neki cilj. U ovom konkretnom slučaju, može ih biti više. Recimo, poželjno je popuniti režimsko-tabloidno vreme teorijom zavere u mesecu godišnjice stradanja u Novom Sadu, uveriti svoje birače da je opozicija zla i da se izvesno bavi terorizmom, nezavisne medije zatrpati „odbranom“ Bačulova.

Ipak, iza vela opsene za milione, leži Vučićeva poruka upućena tužilaštvu i sudu: priča koju ste ispričali u optužnici je loša. Ne sviđa mi se. Ona uključuje moje saradnike sa kojima ne mogu da otvorim deo pruge ka Subotici. To me čini čak i pomalo tužnim. Nađite neku drugu priču, bilo koju, može da bude i potpuno besmislena, evo kao ova sa Bačulovim – ja ću je podržati svojim predsedničkim autoritetom i u svim mojim medijima. Tamo ionako svaka laž postane istina.

Vučić jednostavno kaže – promenite ploču ili se ni vi nećete dobro provesti.

Da iza nastupa prethodnih dana stoji gola pretnja pravosudnom sistemu, više je nego jasno. Pre svega, trenutak je takav – Viši sud u Novom Sadu je na potezu jer odlučuje o potvrđivanju optužnice za tzv. konstruktivni deo urušavanja nadstrešnice, odnosno o optužnici za nepostupanje po građevinskim propisima (sud ju je već jednom vraćao na doradu), a tužilaštvo za organizovani kriminal se sprema da sasluša Gorana Vesića. Niko nikada, pa čak ni u Vučićevoj Srbiji, nije mogao da predvidi šta će neko ispričati tužiocu, u prostoj nadi da će spasiti sebe. Sve to Vučića čini razumljivo nespokojnim. Jer u Rimskom carstvu svi putevi vode u Rim, a u Srbiji do njenog decenijskog vlastodršca.

Da li je srpsko sudstvo u poslednjih jedanaest meseci pokazalo da može da se odupre predsedničkom diktatu? U mnogim slučajevima da, naročito u slučajevima masovnih i bezrazložnih hapšenja. U nekim slučajevima je odupiranje izostalo (kao što je to recimo slučaj sa novosadskom šestorkom). U takvim slučajevima zadatak nije bio mnogo težak – trebalo je iz pritvora osloboditi nepravedno uhapšene ili ih je bilo potrebno osloboditi za dela za koja nema dokaza da su ih optuženi učinili.

Međutim, u predmetu nadstrešnica stvari stoje daleko drugačije. Tu nije dovoljno pustiti ili osloboditi, potrebno je sveobuhvatno utvrditi odgovornost u državnom poslu, poslu čiji je finansijer Vlada Republike Srbije, a koji je doveo do fatalnog ishoda. Nadstrešnica stanične zgrade je pala jer su visoki državni funkcioneri otvarali neprijavljeno gradilište i jer su gradili po tri puta većim cenama – da bi se (finansijski) ugradili.

Nakon poslednjeg istupa Aleksandra Vučića, prava tema nije da li je Bačulov prvog novembra bio na novosadskoj stanici. Mnogi su tom trasom prošli, misleći da je bezbedna. Svako od nas je mogao poginuti, pa i Bačulov tog dana.

Ključno pitanje je – ima li Srbija trenutno uslove da, u ovakvom rastrojstvu najmoćnijeg čoveka u zemlji, sudi njegovom najbližem okruženju, a potencijalno, ako stvari krenu u tom pravcu – i njemu? Ukoliko nema, a sva je prilika da nema, onda se jeretička misao mora reći naglas. Manja je šteta da suđenje sačeka neka bolja vremena, nego da u trenutno zlo doba ne budu optuženi oni koji su zaista odgovorni ili još gore, budu oslobođeni odgovorni za smrt pod državnom korupcijom. Posle takvog ishoda, nema pravne reprize, niti popravnog; nikome se ne može suditi za ono za šta je već pravnosnažno oslobođen.

Ako tako stoje stvari i ako poslednja Vučićeva izjava otkriva tek delić onoga što se odvija iza zatvorenih vrata, neko u ime tužilaštva i neko u ime suda bi morao javno da kaže da trenutno nema uslova da se ovaj postupak vodi. Mi ćemo znati šta to znači i znaćemo da je to još jedan razlog zašto oni koji sebe još uvek zovu izvršnom vlašću, moraju da odu.

(Peščanik, foto: Autonomija)