Ideje umiru i nestaju sa političke scene tek onda i samo onda, kada ih društvo u kome su nastale – prevaziđe

Istorijske činjenice

Dana 31. jula 1945. godine, na zasedanju Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, koju su činili predstavnici sedam njenih naroda: Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i Jevreji, Vojvodina je konstituisana kao politički entitet u savremenim granicama i sa zvaničnim nazivom Autonomna pokrajina Vojvodina. Tom Odlukom Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, koja je štampana u Službenom listu Vojvodine, Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i Jevreji  su zvanično priznati kao konstitutivni narodi koji su stvorili Autonomnu pokrajinu Vojvodinu, kao samostalan politički entitet! Vojvodina je, tako, konstituisana kao višenacionalna, ne samo u smislu procentualnog prisustva više nacija, već kao politički entitet koji je zvanično konstituisalo više naroda!

Tek nakon donošenja te odluke, ista Skupština je, nakon rasprave, mogla doneti i odluku kojom se odgovorilo na ključno pitanje: da li će Autonomna pokrajina Vojvodina ući u Jugoslaviju kao samostalna, ili u sastavu neke od republika? Uprkos idejama Žarka Zrenjanina, koji tada više nije bio živ, Dude Boškovića (na čije stavove se na Skupštini posebno usmerio Jovan Veselinov – Žarko) i drugih, na zasedanju je pobedila ideja da se Vojvodina priključi Republici Srbiji i sa njom zajedno uđe u novu Jugoslaviju.

Ovde je važno pomenuti nekoliko činjenica koje se često gube iz vida. Između ostalog: na osnovu odluka međunarodno priznate Privremene Narodne Skupštine, novonastala država – Demokratska federativna Jugoslavija, imala je međunarodno priznat kontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom, ali u pogledu unutrašnjeg uređenja države nije bilo nikakvog kontinuiteta. Nova država je, znači, unutar svojih međunarodno priznatih granica iznova stvarala svoju političku strukturu i odnose između novostvorenih entiteta. Zato je bilo neophodno da zvanični organi tada konstituisane Autonomne pokrajine Vojvodine donesu odluku o priključenju Autonomne pokrajine Vojvodine Srbiji, jer bez nje Vojvodina ne bi bila sastavni deo Srbije, niti Jugoslavije. Odluke Skupštine izaslanika naroda Vojvodine verifikovao je AVNOJ na svom trećem zasedanju 10. avgusta 1945, istog dana kada prerasta u Privremenu Narodnu Skupštinu Demokratske Federativne Jugoslavije – najviše zakonodavno i predstavničko telo nove Jugoslavije, koje je imalo i puno međunarodno priznanje svih članica Antifašističke koalicije.

Zbog Odluke Skupštine izaslanika naroda Vojvodine donete 31. jula 1945. godine, ni jedna nacionalna zajednica u Vojvodini nema prava da se odrekne svojih legitimnih konstitutivnih prerogativa prema Vojvodini! Narodi Vojvodine ne mogu biti „manjine“. Oni su konstitutivni narodi Autonomne pokrajine Vojvodine.

Iz ovoga slede dva zaključka:

– Vojvodina nije ušla u sastav Srbije kao bezlična teritorija, već kao konstituisana Autonomna pokrajina Vojvodina, koja iz toga crpi svoja istorijska, ekonomska, (više)nacionalna, kulturna i druga prava;

– Vojvodina po svojoj suštini nije i ne može biti nacionalni entitet; ona je u svojoj konstitutivnoj suštini višenacionalna i antifašistička.

Socio-političke činjenice

Istorija, sociologija i politikologija nas uče da ideje umiru i nestaju sa političke scene tek onda i samo onda, kada ih društvo u kome su nastale – prevaziđe.

Sve do tog momenta, nikakva presija, politička, ekonomska ili psihološka, ne mogu trajno zaustaviti egzistiranje neke ideje u konkretnom društvu, koje tu ideju doživljava kao svoju, potrebnu i aktuelnu. U periodima kriza, značajni delovi društva mogu tu ideju smatrati nedostižnom ili uzaludnom, ali – po pravilu – ideja preživljava zahvaljujući raznim “čuvarima vatre”. Nekada su to bila usmena predanja, nekada mitovi, nekada istaknuti pojedinci koji su svoju bezbednost rizikovali zarad očuvanja ideje u koju su verovali, a nekada su to politički pokreti/stranke i organizacije koje se vremenom menjaju i smenjuju, ali ideja ostaje prisutna. Danas se o ideji Vojvodine većinom govori u kontekstu ukinutih prava, urušene autonomije i devastirane infrastrukture, višedecenijske pljačke, devastacije najvećih vojvođanskih bogatstava – vode i zemlje… sistematskog uništavanja vojvođanske kulture i potiskivanja svega što nosi predznak “vojvođansko”.

Da li je to kraj ideje Vojvodine?

Odgovor je jednostavan: sve dok postoje građani Vojvodine koji se zalažu za antifašističku, višenacionalnu, demokratsku i pristojnu Vojvodinu, sa obnovljenom plodnom zemljom i zelenom Fruškom gorom, Vojvodinu koja je ponosna na svoja sela i gradove, poljoprivredu, industriju i pozorišta, na pozdrave na srpskom, mađarskom, slovačkom, rusinskom, na to što ima i sinagoge i pravoslavne i katoličke bogomolje, a poštuje i sve ateiste, postojaće i ideja Vojvodine.

Jer, ideja Vojvodine nije ideja koja počiva na ideologiji krvi i tla, koje su danas prisutne u mnogim zemljama. Vojvodina nije nacija, niti nacionalna teritorija. Vojvodina je zajednica više naroda/nacija koje se međusobno uvažavaju. I, kakva god bila nacionalna struktura, ili struktura porekla Vojvođana, naše najveće bogatstvo ostaće uvažavanje/prihvatanje/podržavanje različitosti. Drugim rečima – ideja Vojvodine je takva da je demokratsko i pristojno društvo kome težimo teško može prevazići, u dogledno vreme.

Da li je to idealizam? Hoće li izvornu ideju Vojvodine upropastiti oni koji je ne razumeju, oni koji neće da je razumeju i oni koji su “juče došli”?

Umesto odgovora, predlažem: pogledajte, ko se danas bori za Novi Sad, za Vojvodinu i za neku bolju Srbiju? U prvim redovima su oni čiji dedovi i pradedovi su ostavili kosti u ovoj plodnoj ravnici, zajedno sa onima čiji dedovi nikada nogom nisu kročili u Vojvodinu. Oni se ne pitaju ko je starosedelac, a ko dođoš. Oni se pitaju samo da li si spreman da se boriš za Novi Sad, Sombor, Zrenjanin, Suboticu, Užice, Novi Pazar…? Da li su oni “pravi” Vojvođani? Da, gospodo i drugovi, oni danas žive ideju Vojvodine!

Tako da: srećan nam 80. rođendan Vojvodine! I da sledeći dočekamo u slobodi!

(Autonomija)