Kada sam pre nekoliko godina stigao u Škotsku, dočekao me je poster koji se hvalio da Glazgov ima „nadmorsku visinu Smolenska i stav Barselone“. Bio je to živopisan primer spoja prijateljstva i divljenja sa kojim Škotlanđani gledaju na Kataloniju. Barselona, katalonska prestonica, ima mnogo toga što građani Glazgova priželjkuju: lepše vreme, bolju hranu, bolji fudbal. Odajući počast Kataloniji, Škotlanđani su izabrali arhitektu iz njene prestonice, Enrika Miralesa, da im dizajnira novu zgradu parlamenta.
Sada, međutim, Katalonci imaju razloga da zavide Škotskoj. Nedavno je potvrđeno da će 2014. godine Škotska raspisati referendum o nezavisnosti. I katalonska vlada bi volela da održi takav referendum, ali je u tome odlučno sprečava španska vlada u Madridu.
Španija pokušava da uguši pokret za katalonsku nezavisnost legalistički upotrebljavajući „kvaku 22“. Centralna vlada poručuje da katalonski nacionalisti moraju da poštuju španski ustav koji propisuje da je referendum o nezavisnosti nelegalan.
Britanski pristup je istovremeno i pragmatičniji i hrabriji. Premijer Dejvid Kameron lako je mogao da insistira da samo britanska vlada ima zakonsko pravo da organizuje referendum. Umesto toga, pristao je da se Škotlanđanima dozvoli da organizuju glasanje o budućnosti svog naroda – pod uslovom da nezavisnost bude jedino pitanje na listiću.
I po pravu i po razboritosti, pristup britanske vlade deluje mudrije. Kameron je, poput španskog premijera Marijana Rahoja, konzervativac i patriota. Obojica se užasavaju ideje da im se zemlja raspadne dok su na vlasti. Ali britanska vlada je priznala da su škotski nacionalisti, osvojivši vlast u Edinburgu, zaslužili demokratsko pravo da održe referendum o nezavisnosti za koju se toliko dugo bore. Besmisleno je iznalaziti legalističke načine da im se to zabrani.
Pristup britanske vlade, iako rizičan, psihološki je razborit. Poručivati ljudima da im je nešto apsolutno zabranjeno siguran je način da im se probudi želja da upravo to urade. Ovaj princip – prvi put uspostavljen u rajskom vrtu – svakako važi i u današnjoj Kataloniji. S druge strane, možda je za škotske nacionaliste pomalo poražavajuće što je nedavno sprovedena anketa pokazala jaču podršku škotskoj nezavisnosti u Engleskoj nego u samoj Škotskoj.
Paralele između škotskog i katalonskog cilja takođe su zanimljive. U oba regiona, nacionalisti smeštaju gubitak nezavisnosti na početak 18. veka. Škotlanđani su potpisali Zakon o ujedinjenju sa Engleskom – kojim je 1714. stvorena Britanija – nakon što je nesrećna kolonijalna avantura, poznata kao Plan Darijen, umalo dovela Škotsku do bankrota. Katalonski nacionalisti gubitak nezavisnosti vezuju za pad Barselone 1714. godine. Na nedavno održanoj fudbalskoj utakmici Barselone i Real Madrida, katalonski nacionalisti obeležili su ovu godišnjicu gromoglasnim urlikom koji je trajao 17 minuta i 14 sekundi.
I škotski i katalonski nacionalisti iskoristili su EU da ojačaju svoje zahteve za nezavisnost. Nezavisna Škotska ili Katalonija, tvrde oni, ne treba da se boji izolacije, jer će nove države biti članice šireg evropskog kluba – pa tako mogu da uklope nezavisnost sa bezbednošću članstva u EU.
Neki škotski intelektualci takođe tvrde da je neprijateljski stav prema EU samo engleska specijalnost – i da su Škotlanđani mnogo manji šovinisti. Ova ideja lepo prolazi u Briselu, gde neke ljude raduje zamisao da bi Englezi za svoj evroskepticizam mogli biti kažnjeni secesijom Škotske. Zapravo, ankete pokazuju da Škotlanđani jedva nešto manje ne vole EU od Engleza. Jedna skorašnja anketa otkriva da 60 odsto engleskih birača želi da napusti EU, dok takav stav deli 50 odsto Škotlanđana.
Ekonomska kriza u evrozoni naterala je škotske nacionaliste da stišaju evropske poruke u svojoj kampanji. Sada govore da nezavisna Škotska ne bi odmah uvodila evro, nego bi zadržala funtu – u škotskim banknotama, kao i sada.
Španija se, s druge strane, nalazi u samom središtu evrokrize, tako da ostatak EU izgleda dobro iz te perspektive. Većina katalonskih nacionalista tvrdi da bi njihova nova država zadržala evro.
Međutim, postoji jedna krupna razlika između škotskog i katalonskog obrazloženja koja delimično objašnjava razliku u stavovima Madrida i Londona. Škotskoj pripada samo 5,2 miliona od 62 miliona ukupnog stanovništva Britanije – a u Engleskoj se smatra da ostatak zemlje izdvaja značajan novac za subvencionisanje ovog regiona. (Škotski nacionalisti ovo poriču.) S druge strane, u Kataloniji živi 7,3 miliona od ukupno 47 miliona stanovnika Španije – i to je jedan od najbogatijih regiona u zemlji. Gubitak Katalonije predstavljao bi strahovit udarac za Španiju.
Međutim, čak bi i nadmenim Englezima klecnula kolena kada bi Škotska zaista izglasala nezavisnost 2014. godine. Ja se lično nadam da će i Britanija i Španija uspeti da ostanu na okupu. Ali, ako tako bude, to mora biti na dobrovoljnoj osnovi. Španska vlada treba da prestane da se krije iza zakona i da dozvoli katalonski referendum. Nijedan brak ne može da preživi samo tako što ćete razvod proglasiti protivzakonitim.
STUPS: Bestijarijum