Studentski pokret, kojem svedočimo i kojem se divimo, uverava nas da dobrote ima i da postoji način da se ona organizuje. Dodatno, u njihovom delovanju, zahtevima i ciljevima nema mrve koristoljublja.

Formula je, dakle, “jednostavna” organizovanje dobrih ideja (dobrote) i jasan otklon od oportunizma (koristoljublja).
Zašto su političke organizacije (ne samo od 2012.) sa toliko “uspeha” promašivale ovu formulu?

U demokratski idealnom slučaju neka dobra ideja u političkom sistemu bi trebalo da naiđe na plodno tlo i osnažujuće okruženje pre svega u političkim organizacijama (stranke, partije, pokreti…). Organizacioni modeli postojećih organizacija nisu menjani od one prve u Srbiji, osnovane 1882. Zaista, ako pogledate statute tadašnjih organizacija i ove današnje, nema tu bitne razlike: skupština, lokalni odbori, resorni odbori… i to je manje-više to. Svet se preobličio od 1882. Ovakva struktura organizacije ishoduje brojne izazove, te nežnu pojavu dobre ideje dočeka na veoma surov način.

Na primer, jedini ulaz (ideje ili člana) u organizaciju je lokalni odbor. Još gore, kao posledica raspodele moći u organizaciji je takozvano – kooptiranje, nedemokratska direktiva iz centra, kojim se u neko telo nameću ljudi, ideje i načini. Ovakvo okruženje podstiče štetna ponašanja i time razvija nepotrebne sposobnosti. Time se gubi usredsređenost na početne tačke okupljanja oko uverenja, razvija se loša organizaciona kultura, a koristoljublje potiskuje dobrotoljublje i dobre ideje.

Ma kako se opirali propagandnoj etiketi “svi su isti”, ona se na ovaj način iznova lepi. Brojne su mane postojećeg organizacionog modela, a ishod je uvek stradanje (umesto stvaranje) lepe organizacione kulture. Nije dovoljno proklamovati vrednosti, mora se organizovati okruženje gde te vrednosti zaista “cvetaju”.

Sva naša najplemenitija životna iskustva u svim oblastima, lepi događaje i odluke na koje se ponosimo i kojih se rado sećamo, vezana su baš za neku dobru ideju. Premalo dobrih ideja prolazi kroz naš (kakav-takav) politički sistem. Kada se ta suša dobrih ideja desi, onda strada ona najbolja čovekova ideja – sloboda.

Mera naše slobode je u količini dobrih ideja u sistemu.

U knjizi “Humanocracy” (Humanokratija, Hamel i Zanini, 2020.) u 11 principa su date postavke organizacije koja bi mogla primeniti formulu sa početka teksta:

Niko ne može „ubiti“ dobru ideju
Svako može da se uključi
Svako može da vodi
Niko ne može da diktira
Svako bira svoj razlog
Laka dogradnja na radove drugih
Bez trpljenja nasilnika i tirana
Agitatori se ne marginalizuju
Izuzetnost obično pobeđuje (osrednjost ne)
Seča praksi koja gase entuzijazam
Veliki doprinosi se prepoznaju i poštuju

Ova dvojica konsultanata, autora knjige, pomažu organizacijama da postanu više otporne, kreativne i podsticajne.

Prepoznajete li ove principe u načinu kako su se organizovali studenti?

Najzad, ovde sledi i kako(!) bi se ovi principi mogli “ušnirati” u političke organizacije koje su ipak(!) potrebne. Ovde i sad, u ovom kontekstu i momentumu.

Samo roblje drži parastos demokratiji.

Znam za diktature bez opozicije.

Ne znam ni jednu demokratiju bez opozicije.

Pametno bi bilo promeniti njihov organizacioni model.

Potrebne su nove organizacione jedinice (tela) u organizaciji. To se ne može izvesti u postojećim organizacionim strukturama. Tela čije bi osnivanje bilo lako, brzo i bez potrebe za teritorijalnim, strukovnim, rodnim ili starosnim ograničenjima. Glavna funkcija jednog takvog tela je da se bavi nekom konkretnom, lako razumljivom, (dobrom) idejom i da okupi sve zainteresovane da toj ideji daju svoj doprinos.

Time bi se već zadovoljilo nekoliko navedenih principa ali bi se otvorio i prostor za rast. Ova tela imaju konceptualnu sličnost sa poslovnim inkubatorima, čak i sa inkubatorima koje koriste poljoprivrednci. Zbog tih sličnosti, ova tela bi mogla biti nazvana – inkubatori.

Svaki inkubator bi bio ulaz u organizaciju i svako bi mogao pronaći svoj razlog i način za doprinos.

Slično rangiranju u atletskom desetoboju, rangirali bi se i inkubatori. Najbolje ideje bi tako bile na vrhu, doprinos bi se prepoznao. Ideje najboljih inkubatora bi postale teme za kampanju, a umesto reaktivnih istraživanja, proaktivno bi se prepoznala rešenja kojima glasači mogu dati podršku. Umesto kooptiranih ljudi na listama za izbore našli bi se ljudi sa najvećim doprinosima u najviše rangiranim inkubatorima.

Lojalnost bi time bila dodatno osigurana, organizaciona kultura dodatno bi se ojačala.
Naravno, postoje rizici ovakve organizacije ali bi se njima moglo upravljati. Način pokretanja ovakve inkubatorske organizacije je jedan od većih rizika.

Teško je zamisliti sadašnje mlade učesnike u studentskom pokretu da ubuduće započnu doprinos u nekoj političkoj organizaciji koja, posle svega, radi po starom modelu.
Gotovo da nema ni ljudi koji bi svoju nebitnost zamenili za novu nebitnost u takvoj političkoj organizaciji.

O predlogu za novi model je napisana knjiga (manifest i priručnik) – “Dobra ideja”.
Ispunimo državu dobrim idejama. Pesimizam je filozofija poraza.

Stevan Majstorović je autor knjige “Dobra ideja”

(Autonomija)