Branislav Peranović, sveštenik koji je osumnjičen da je 6. avgusta u Centru za lečenje zavisnika “Sretenje” na smrt pretukao štićenika Nebojšu Zarupca (39) iz Valjeva, upućen je na neuropsihijatrisjko veštačenje u bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu, saznaje “Blic”. (Peranović kod psihijatra na posmatranju, Blic, 29.9.2012.)

Ne treba biti psihijatar kako bi prosudili da je taj Branislav Peranović “težak” slučaj i da kod njega verovatno postoje naznake ludila – mada znam da psihijatri u većini slučajeva ne vole ovaj izraz… No, ako je Branislav “lud”, onda sigurno nije glup, jer se i ranije uspevao izvući iz “škakljivih” siutacija, doduše pod patronatom SPC-a, a bogami umeo je i svoje “znanje” da naplati. Plaćali su nesrećni roditelji za svoju decu i nisu mnogo pitali jer su bili očajni i Peranović im je, očigledno, bio poslednja nada u užasnoj borbi sa heroinom, a dotični je beskrupulozno uzimao stotine evra od njih garantujući im siguran uspeh. Koliko neko mora biti očajan da bi svoje dete poverio ovom “iscelitelju” u ruke? Koliko neko mora biti lud kada svoje metode lečenja od droge bazira na metalnim štanglama i lopatama?

Ne, morala se desiti tragedija pa da se konačno spreči ovaj manijak da sprovodi svoju “praksu”; morao je neko biti ubijen, i to udarcem metalne štangle u glavu, da bi svetovni i crkveni autoriteti odlučili da se nešto mora učiniti. Ovaj jurodivi sveštenik po crkvenim aršinima, a suludi manijak prema ovosvetskim merilima, godinama je prebijao ljude, iživljavao se na načine koje je isprodukovala njegova perverzno-sadistička ne-svest, a kada je uhvaćen na delu, onda je „surovo” kažnjen proterivanjem iz manastira… Svetovna vlast je ipak sačekala da se konačno nešto “konkretno” desi, pa je onda i odreagovala na adkevatan način, tojest uhapsila arhi-nevaljalca. Sada je dotični Peranović na psihijatrijskom posmatranju, a ja se iskreno nadam da će još mnogo godina provesti pod nadzorom, kako psihijatrijskim tako i zatvorskim.

No, nije Branislav Peranović učinio ništa neobično, tojest nešto što nismo već videli i čuli mnogo puta. Pa u zemlji Srbiji se bez “štangli i lopata” teško može nešto učiniti na estradno-političkom planu, jer pre svega moraš žestoko da udaraš svoju konkurenciju da bi te javnost prihvatila, a bogami ti mora i glava otvrdnuti kako bi podneo sve te udarce. Samo tvrdoglavi i bandoglavi političari mogu preživeti u okrutnoj areni, gde se vode krvave igre, dok verna publika navija za svog favorite/favoritkinju. Pa ima li išta slađe nego kada jedan političar mlatne drugog po glavi svojom retoričkom lopatom ili kada sa reči pređu na dela pa se uhvate za vratove. O udaranju običnog sveta, novinara i slične buranije ne vredi ni govoriti, kolateralna šteta…

E pa ja već godinama gledam tu političku arenu gde kojekakvi gladijatori se udaraju kao sumanuti i moram priznati da su do danas preživeli samo najtvrdoglaviji, kojima je glas tvrd a toljaga još tvrđa. Pa pogledajte vi samo te “poslednje Mohikance” u vidu Dačića, Vučića, Nikolića, Dinkića & Co, mnogo su postradali, ali još uvek stoje na nogama i razmenjuju udarce, štaviše oni su danas najmoćniji ljudi u Srbiji.

Kada se premijer Dačić iznervira pa tu pucaju tikve redom, nema veze jesu li evropske ili su pak domaće; kada Vučić odluči da raspetljava raznorazne afere ili pak proizvodi nove, „tresu se gaće” svim staro i novopečenim tajkunima, a u svom zanosu mininstar odbrane i koordinator tajnih službi ne štedi ni svoje stare kolege i prijatelje kao što je skoro isprozivao SPS-ovce za neke njihove nepodopštine, pa je morao predsednik Toma Nikolić da miri Dačića i Vučića – udario junak na junaka; a kada Dinkić krene da deli šamare “staroj političkoj eliti”, kao da nikada sa njima u Vladi bio nije, pa nas zvekne svojom stručno-ekonomskom retorikom, pa nas opčini svojim obećanjima i planovima koji podrazumevaju milijarde evra stranih investicija, pa nam da elana savetujući nas i bodreći nas: “Ove godine je bilo teško, budžet je prazan pa ćemo morati još da se zadužimo, ali ćete zato dobiti uvećan PDV za samo dva procenta, a to vas sigurno neće ubiti…” – tako je govorio genije.

Ma šta da vam pričam, sve fajter do fajtera, delije i iskusni borci koji bi za Srbiju sutra sve dali, pa čak i Kosovo sa Metohijom. Ovim staro-novim tvrdoglavcima dopala je vrlo teška misija sprovođenja u delo onoga što su njihovi prethodnici dogovorili u sramnim-tajnim pregovorima sa kosovskim Albancima pod patronatom EU, UN, USA i sl. Šta sada može da uradi jedan Dačić kada je doveden pred svršen čin, a lepo je upozoravao Stefanovića da pazi šta radi na pregovorima, ali ga ova „rđa i izdajnik” očigledno nije obaveštavala o svim “detaljima” pregovora. Inače, da se Dačić pita, pa on bi to sve tamo po Severnom Kosovu razbucao i rasterao kao nevaljalu decu koja se igraju nepodobnih igara, a onda bi spalio granične prelaze i pustio da se šverca, pardon, posluje kao što se to svih ovih godina radilo. No, kada se Dačić jednom stvarno iznervira, pa iz svog arsenala oružja izvuče štanglu-lopatu-macolu ili pak pendrek, zakukaće nekom majka, bežaće ta EU-ovska buranija zajedno sa domaćim poslušnicima kao gejevi i gejke na Paradi kada ih pojuri patriotski nadahnuta omladina jer: ”… bezbednost je bitnija od ljudskih prava” – kako je to lucidno konstatovao Premijer.

I zato, drage građanke i dragi građani, izaberite svoju štanglu-lopatu-macolu i, po ugledu na političare, udrite svakog ko vas nervira, to jeste ometa vaš život ili normalan razvoj vaše dece. Polomimo sve što ne valja, iščupajmo iz korena sve te pojave koje nam se predstavljaju kao demokratski procesi; udri „pedere”, „masone”, „cigane”, „šiptare”, „narkomane”, „izdajnike”… Šta nas briga ako nas EU “posmatra”, jer nama je ipak naše ludilo draže od njihove tzv. racionalnosti i kapitalističke bezdušnosti. Neka oni posmatraju i veštače koliko hoće, ali od nas mogu dobiti samo macolu u glavu jer ovo je Srbija…

(Autonomija)