Naravno, i kod njihovih profesora koji ih etici uče. Ima i onih koji ih tome ne uče, kojima je u profesuri štošta preče od etike, ali nećemo sad široko o njima. Samo toliko, koliko da ljudski pigmeji ne ostanu sakriveni ispod kamena bez stida pred onima kojima treba da su uzor.

S padom nadsteršnice na novosadskoj železničkoj stanici nije samo korupcijom ubijeno petnaest nedužnih građana i dvoje teško povređeno koji se bore za život. Stropoštavanje nadstrešnice – megakorupcionaški prasak u Novom Sadu u po bela dana – trgao nas je iz teške letargije u kojoj nas skandalozni režim lažova, manipulanata, korupcionaša, lažnih patriota, lažnih znanja i zvanja, drži godinama. Njihovi ideološki očevi devedesetih godina istim i još gorim metodama unesrećili su na stotine hiljada, pa i milone života širom bivše zemlje, a sad baštinici ideologije zla bi da unesreće ne samo sadašnje, nego i buduće nedužne generacije ove – zaslugom rđave(ih) vlasti – srozane zemlje. Demijurzi zla su apsolutno spremni na sve ne birajući sredstva. A da li će uspeti u zatiranjui svega normalnog i čestitog, to će se videti. Ne zavisi puno od njih, nego od nas, od građana. Od građanske savesti i odgovornosti spram sebe i onih koji posle nas dolaze.

Na prasak megakorupcije na železničkoj stanici koja što pobi, što osakati nedužne građane, reagovali su građani izlazeći na ulice i trgove Novog Sada iz svojih doskoro oportunističkih niša. Neverica, zgroženost, pa nakon koliko-toliko pribiranja veliki bes isijavao je iz dotle – činilo se – apatičnih i na životarenje sviklih podanika. Silina praska i nedužna krv na železničkoj stanici u podanicima je probudila i razbesnela uspavane građane. Najzad!

Treba li reći da su se u prvim redovima pobunjenih građana i po energiji, i po idejama – i po optimizmu iz kojeg zrači šarm mladosti – našle studentske aktivističke grupe, koje i u vreme najvećeg mrtvila društva zlotvorima-pjlačkašima na vlasti nisu davali mira. Uprkos klevetama, javnim hajkama, podmetačinama i batinašima, tlačitelji nisu uspeli da kod osvešćene studenske mladosti uguše duh pobune i optimizma koja je prkosno ismejavala i ismejava tlačitelje-pljačkaše. Duh slobodarstva studenata aktivista i njihovih časnih profesora koji ih uče dostojanstvu i slobodi nasuprot podaništvu i beskičmenjaštvu – najpre na Filozofskom fakultetu – sijao je i sija kao luča u činilo se mrklom mraku otupelosti i zamrlosti brojne novosadske akademske zajednice. Taj duh je bio i ostao kamen u cipeli upravljačkih struktura na Univerzitetu instaliranih od režima da mu bespogovorno služe i potpuno pokore akademsku zajednicu. Da je svede na mrtvo more, na baruštinu iz koje će izlaziti zombiji pogodni za manipulacije.

Svemu su sluge režima na pozicijama moći NS Univerziteta – Rektorat, dekanat (uz časne izuzetke) – pribegavale da ugase svetlo dostojanstva i slobode studenata i profesora, ali uspeha nisu imali. Kod stamenih ljudi dostojanstvo i sloboda nisu roba za prodaju, s tim se ne trguje. Časnim ljudima sloboda i dostojanstvo daju smisao egzistencije. Protiv te ljudskosti ne pomažu moć i sila koji smrde nečoveštvom.

Luča svetlosti na Filozofskom fakultetu nije samo letos vodila borbu protiv lažnih izbora za studenstke pozicije (Studentski parlament) koje participiraju u upravljačkim strukturama Univerziteta – po režimskoj maksimi ’koliko podaništva, toliko studentskih privilegija’. Nakon korupcionaškog umorstva građana na železničkoj stnici, ta se svetlost rasplamsala i zahvatila čitav Univerzitet. Režimski Rektorat i dekanat se unezverio, pogubio. Najrađe bi pod kamen da se sakriju dok – nadaju se – svetlo pobune sjajnih studenata ne mine, dok ne prođe.

Saopštenja koja se protive je l’ da narušavanju reda i rada (Arbeit macht frei) primer su licemerja i moralne bede do koje može dovesti bespogovorno podaništvo. Da bruka menadžmenta Univerzitete bude veća, sramno ograđivanje od pobunjenih studenata – s računicom da se podiđe Onom koji o svemu odlučuje i koji ih sve što direktno, što indirekno postavlja i raspoređuje – umesto kroz legitimne kanale univerzitetskih komunikacija i obaveštavanja, najpre se dostavljaju huškačkim tabloidima, e ne bi li ih najpre video Onaj od kojeg zavise i od kojeg strepe.

Časni članovi akademske zajednice na NS Univerzitetu – koje ništa od postojećeg Rektorata i dekanata u licemerju ne može iznenaditi – ipak preko tolikog moralnog pada ne mogu da pređu (postupci Rektorata kompromituju čitav Univerzitet!), od rektora su zatražili da podnese ostavku.

Veliki skup pobunjenih studenata i profesora koji su uz svoje studente ispred Rektorata – nakon petnaestominutne tišine u znak pijeteta prema koruptivno pobijenim građanima – aklamacijom je pozdravo zahtev rektoru da podnese ostavku. Zahtev adresantu nije mogao biti uručen, jer je Rektorat bio zaključan lancima i katancima sa unutrašnje strane vrata (sic!). Nije se znalo je li moralni veselnik unutra ili se negde sklonio, pobegao? Možda se postideo? Ili možda ima prečih poslova od hiljada pobunjenih studenata i profesora kojima bi – eh da je sreće – bio na čelu. Ovako…

Prisustvo ovom skupu pobunjenih studenata i njihovih časnih profesora bio je – za potpisnika ovih redova koji odavno nije student – pravi čas etike s jedne, i čas moralne bede s druge strane.

(Autonomija)