Takozvanoj tranzicionoj eliti, kad prođe ova kosovska melodija na kojoj će sistematski zaluđivati narod neko vrijeme, kad se ta melodija potisne u drugi plan pa kad se diskretno zaboravi na kosovske Srbe i njihove realne životne probleme, onda će se otvoriti neki novi izgovor. Ne bih volio da prisustvujem događanju, pravljenju, privređivanju i proizvođenju tog izgovora, ali nije teško zaključiti, prosto sabrati dva i dva, da će taj mogući izgovor da se pravi negdje gdje ga je, u datom trenutku, nalakše moguće napraviti – u Vojvodini ili u Sandžaku ili na jednom, pa na drugom toponimu

Tribina
KOSOVO KAO ALIBI

Učestvovali:
Biljana Kovačević Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava
Mirko Đorđević, sociolog religije
Milenko Perović, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Miloš Vasić, novinar nedeljnika «Vreme»

Tribinu je moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Velika sala Skupštine opštine Kula
Petak, 21. mart 2008, sa početkom u 19.00 časova

Dinko Gruhonjić: Za početak, postavio bih pitanje predsednici Komiteta pravnika za ljudska prava Biljani Kovačević-Vučo da li su izbori koji su pred nama svojevrsni referendum o daljoj budućnosti Srbije?

Biljana Kovačević-Vučo: Nisam sigurna da li je ovo referendum, ali sam sigurna da Srbija jeste na raskrsnici, sigurna sam da će naš život umnogome zavisiti od rezultata ovih izbora, i sigurna sam da će ovi izbori proteći u jednoj atmosferi – što nikako nije dobro za demokratiju – straha, koja će onemogućavati, zapravo, ljude da se slobodno izjašnjavaju. Ne u smislu toga da se slobodno izjasne da dođu na biračka mesta i da zaokruže one za koje su već ubeđeni da će da zaokruže, nego u smislu toga da je Srbija zaista – ono zbog čega mene najviše i kritikuju, i ne samo mene nego i druge ljude koji na tome insistiraju – duboko podeljena! I to podeljena na Srbiju koja se zove proevropska i onu drugu Srbiju koja se naziva, uslovno rečeno, tradicionalnom i konzervativnom Srbijom.
Ja naravno navijam za proevropsku Srbiju, ali nisam sigurna da li imamo i prave reprezente za tu proevropsku Srbiju. I to je ta neka moja dilema. Mislim, ja imam za koga da glasam, ali nisam sigurna da li oni koji simbolizuju tu proevropsku Srbiju zaista to mogu da iznesu do kraja.
Ono što, sa stanovišta ljudskih prava i demokratije, zaista jeste važno za svaku državu, jeste da, pre svega, građani budu slobodni i da mogu slobodno da se izjasne za neku od opcija za koju su se opredelili, ali da to ne bude rezultat nekog pritiska ili neke ucene ili nekog nametnutog stava koji se zaista boje da iskažu. Mi smo svedoci da se nalazimo u Srbiji koja je nabijena emocijama i nabijena jednim, tako da kažem, iracionalnim osećanjem po kojem se ljudi dele i gde počinjemo da mrzimo jedni druge. Ne postoji prilika, u stvari, da se saslušamo, jer je agresija i nasilje, kao redovan oblik komunikacije, postalo toliko normalno da ljudi čak i kada imaju neki svoj stav, više se ne usuđuju da ga kažu normalno. I normalan je strah u situaciji kada ljudi, kada kažu svoj stav, budu meta napada po određenim tabloidima, po medijima koji su uglavnom orkestrirani od strane određenih stranaka, određenih tajkuna i određenih službi centara moći.
Jednostavno, pitanje Kosova je zasenilo sva pitanja u Srbiji. Zapravo, ni o čemu više ne može da se razgovara na jedan racionalan način, a da se ne postavi pitanje kakav je tvoj odnos prema Kosovu, i moraš da se izjasniš u odnosu na Kosovo da bi uopšte dobio legitimitet da govoriš o nekim stvarima koje te se tiču kao građanina ove države. Ne treba da kažem da je, zapravo, pitanje Kosova i dovedeno do takvog stupnja da se ljudi boje, zapravo, slobodno o tome da razgovaraju ili da iznose svoje stavove o tome. To možemo da vidimo i iz izjava političara koji nastupaju: svaki političar koji izađe na scenu, koji se pojavi na televiziji, koji se pojavi na radiju, koji da bilo kakvu javnu izjavu, prvo istrese ceo jedan paket fraza koje se odnose na Kosovo i na Evropsku Uniju, i tačno se pozicionira u odnosu na ovo što se sada dešava, i na taj način tačno može, na prvi pogled, da se vidi da li pripada, uslovno rečeno, levom ili desnom bloku.
Pogledajte, od Borisa Tadića juče na televiziji, do bilo kog političara, bilo kad da se pojavi, iznesu sve, sve svoje stavove – i sad svi znate koje su to formulacije i koje su to fraze, i uopšte, to legitimisinje i izjašnjavanje o određenim pitanjima jasnu poruku daje građanima da svako od nas, isto tako, mora da ima jasan stav – ili si za ovo ili si za ono, ili te ima ili te nema. U pitanju je situacija koja zaista ne pogoduje razvoju demokratije zato što se pravi jedna homogenizacija oko pitanja Kosova i, zapravo, stvara se jedna atmosfera straha. Ljudi se ne usuđuju slobodno da govore – verovatno se usuđuju slobodno da misle, ali to uopšte nije bitno šta slobodno misle ako nisu u mogućnosti da to slobodno kažu.
Veštačka homogenizacija zaista nije pogodna za razvoj demokratije, jer svaki stav koji je drukčiji više se ne kvalifikuje kao drukčiji politički stav niti kao pluralizam mišljenja, nego se kvalifikuje kao izdaja. Ljudi koji su kvalifikovani kao izdajnici, naravno, istog trenutka postaju i legitimna meta naprada; opet ono objašnjenje postoji – zbog Kosova svi su frustrirani pa može da vam se desi šta god … Poruka je – ćutite i ne govorite ništa ako nećete da govorite ono što je poželjno i potrebno da se kaže. U tom smislu, možda je Velimir Ilić i najbolje to sažeo kada je kazao, otprilike: Mi ne možemo da štitimo ljude koji imaju pogrešan stav u odnosu na Kosovo od opravdanih napada gnevnih ljudi koji su ljuti zbog toga.
Ovi izbori su zbog svega toga jako važni jer je potrebno da pobedi otvorena, demokratska, proevropska opcija, da bismo konačno mogli u budućnosti da počnemo da živimo neki politički život u Srbiji, pravi politički život, da bismo mogli da se borimo argumentima, da nas ne bude strah od nasilja, da nas ne bude strah od pretnji nasiljem, da nas ne bude strah od toga da ćemo biti linčovani, ili medijski, ili simbolički, ili bukvalno, i da konačno počnemo da razvijamo pravi sistem vrednosti u Srbiji koji će poštovati ljudska prava i koji će razvijati demokratiju, koji će biti osnov za razvoj demokratije i upristojavanja našeg svakodnevnog života.
Ukratko, ja se nadam da će ovi izbori da dovedu do toga da nasilje ne postane, tačnije ne ostane, dominantan oblik komunikacije, da glavne reči u našem javnom govoru ne budu „patriotizam“ i „izdaja“, i da ćemo konačno moći da živimo u jednoj državi sa različitim političkim strankama, različitim političkim stavovima, ali bez straha, oslobođeni balasta podaništva koje nam je sada nametnuto.

Dinko Gruhonjić: Hvala Biljana. Miloše, koliko je, po vašem mišljenju, sadašnja situacija u samoj Srbiji opasna, dakle, koliko je Srbija, kako to neki definišu, u latentnom stanju implozije, koliko je opasno, ovo što Biljana kaže, bogohuliti i govoriti ono što čitav svet zna šta su uzroci, a šta posledice kada je „kosovsko pitanje“ na dnevnom redu i, na kraju krajeva, šta se, zapravo, dešava na severu Kosova i ko indukuje tu krizu? Da li je to takođe deo predizborne kampanje?

Miloš Vasić: Na ovo poslednje ne bih mogao da odgovorim, to nije moj sektor, nisam to radio. Ali, pošto sam dosta mator, i kao novinar sam sve ove ratove pratio od samog početka, bio sam uvek na prvom mestu gde je opaljen prvi metak, sve ovo mi nekako strašno poznato deluje, podseća me na devedesetu-devedesetprvu. Podsetiću vas, tada su se Beograd i Moskva branili u Kninu. Sad se Beograd i Moskva brane, ne znam, valjda na mostu preko Ibra u Mitrovici. I tada je bilo zazivanja Rusa i sećam se kako je Radovan Karadžić obećavao kako, evo, samo što nisu došli kozaci i, otprilike, gledajte kako to sve tutnji, diže se prašina, sijaju se sablje i krstaš-barjaci. Samo što nisu došli!
Naravno, sve je to otišlo, nestalo u vihoru rata, sva ta prazna obećanja. Nije se odbranio ni Knin, ni Beograd, ni Moskva u Kninu, podsećam vas da je u to vreme Rusima bilo savršeno svejedno. Namerno sada pominjem Ruse u ovoj digresiji zato što su sad opet Rusi postali naša velika nada. Zašto je Rusima bilo svejedno? Zato što je Milošević, u nizu svojih katastrofalnih pogrešaka, napravio katastrofalnu pogrešku avgusta meseca 1991, kada je brzopleto podržao puč pokojnog Kručkova (sad je nedavno umro, on je bio predsednik KGB) i maršala Jazova, ministra odbrane Rusije, to je bio 21. avgust. Nije sačekao ni da puč uspe, a već ga je podržao i na taj način je kod Rusa došao na jedan jako loš glas. Ni od obećane vojne pomoći nije bilo ništa, nijedan metak za kalašnjikov Rusi nisu hteli da mu prodaju ako se ne plati u „zelenim dolarima“.
Pa je tako, u ratu ’99. (da se vratim na Kosovo) – SR Jugoslavija, to jest njen savezni budžet pukao nekih milion i po dolara nekakavim mračnim trgovcima oružjem koji su pokušali, odnosno, koji su hteli da im prodaju nešto… – pitanje, zapravo, da li su hteli – čim su uzeli lovu nestali su iz opticaja, i to je jedan od onih detalja kojima se, nažalost, niko više ne bavi. A onda je, u međuvremenu, došlo do Kumanova, pa ovi naši više nisu ni tražili, a milion i po dolara je đavo odneo. Pri tom, znam ko se ugradio a ne smem da kažem u celu tu priču. Isti oni koji su se ugradili u prodaju kanadera Grcima za sitne pare, pa nije imalo čime da se gase požari i neće, bogami, ni imati, koliko vidim.
Tako smo došli do tog Kumanova i nikad mi nije bilo jasno, i tu potpuno delim zaprepašćenje mog druga i prijatelja i kolege, Teofila Pančića, koji se pitao: Ja ove ne razumem – kaže Teofil – malo im je što je Sloba izgubio Kosovo, hoće još i oni da ga izgube! I, ono, ko ima tu sad nešto protiv, ko ima tu nekakav problem sa tom sudbinom Kosova i sa svime što se događa, izvolite, molim vas, u Požarevac pod lipu pa se tamo žalite! Nemojte se žaliti nama, mi s tim nemamo ništa! To se odnosi na braću radikale koji se isto tako prave blesavi, kao da nisu ni luk jeli ni luk omirisali posle, a umeli su da sede u toj vladi i umeli su da ohrabruju i izvode već sve šta su izvodili. Tako da se sada nama Kosovo javlja nešto, otpilike, kao neka vrsta nakazne minijature one priče – ja vas podsećam na veliku frku iz 89-90-91. – o Srbima u Hrvatskoj: sad ćemo mi… mi ćemo sve…
Dokle nas je to dovelo? To pitajte komšije koje su došle iz Hrvatske ’95. godine i ranije. I sad imamo tu minijaturu u kojoj nam se severno Kosovo, znači severno od Ibra, javlja kao nekakva vrsta nove Republike Srpske Krajine, ali zanimljivo, sa vrlo sličnom podelom stanovništva. Naime, mnogo više Srba na Kosovu je preostalo da živi u enklavama i onim džepovima južno od Ibra, kao što je u Hrvatskoj nekih 75% Srba ostalo na teritoriji pod kontrolom zagrebačke vlade i Franje Tuđmana. Svega 25% je bilo na teritoriji Republike Srpske Krajine i Milana Martića. Onih 75% je žrtvovano, oni su se manje ili više diskretno uglavnom izvukli iz Hrvatske u treće zemlje ili u Srbiju tako da, kad se uzme u obzir ovaj egzodus iz ’95. godine, tokom operacije „Oluja“, procenat Srba u Hrvatskoj sveden je, po Tuđmanovom planu i očekivanju na nekakva 2-3%; nismo ni u to preterano sigurni jer je bilo jako mnogo promena prezimena i tih stvari, čak i vere i ni to im nije pomoglo.
Sad mi ovde sedimo i opet gledamo istu stvar gde nekakav Samardžić i onaj novopečeni železničar Ristivojević iz DSS-a u američkoj kožnoj pilortskoj jakni, idu tamo i, ovaj nešto, zaustavljaju vozove. Ne koordinirajući sa ostatkom vlade, uključujući, koliko čujem ovih dana, čak ni sa ministrom odbrane. Šta ćemo mi sad tamo da radimo i o čemu se tu radi? Treba sačekati da vidimo kako će se raspetljati istraga oko ovih sukoba u Kosovskoj Mitrovici, oko suda, gde imamo jednog mrtvog, jednog teško ranjenog… bogami još nekoliko teško ranjenih, ali jedan je u kritičnom stanju. Ljudi, tu je bilo pucnjave s obe strane (mislim, naravno, to ide ispred zagrade), nismo drugačije ni očekivali s obzirom na količinu oružja koja je prisutna na tom terenu! Samardžić nije objasnio kako je do te cele priče došlo, a sećamo se sličnih epizoda takođe sa početka rata u Hrvatskoj – to je bilo ono: ajte, ajte ono, OK, pa ćemo mi… znate već na šta mislim.
Moj utisak je sličan Biljaninom, a to je da se situacija namerno drži podgrejanom, pre svega u predizborne svrhe. Dosad se držala i podgrevala da bi dr Koštunica ostao na vlasti, pa ćemo videti na šta će izaći cela ta stvar, ali sigurno će nakon 11. maja cela ta situacija radikalno da se promeni, i ono čega se ja plašim, i čega se plaše neki moji prijatelji južno i severno od Ibra, s kojim se godinama znam, moji drugovi i kolege, to je da će u jednom trenutku, bez obzira ko pobedio na ovim izborima, narednih nekoliko meseci Srbi sa Kosova biti manje-više zaboravljeni, pogotovo oni sa juga.
Povremeno se čak oseti (možda je to moj lični utisak i grešim – voleo bih da grešim) jedno očekivanje egzodusa, sličnog onog egzodusa iz ’99. i egzodusa Srba iz Hrvatske iz ’95. godine, jer ćemo onda imati divan argument i onda ćemo moći još više da se busamo u grudi junačke i da suze prolivamo, pravimo molebane i litije, jer dalje od molebana i litija ovi naši nesrećnici nisu stigli kad je reč o politici prema Kosovu. Tako da sam ja… melanholičan sam, nisam toliko zabrinut kao Biljana – ako smo preživeli onog nepomenika ispod lipe, preživećemo i ove, ovi su ipak minijatura!

Dinko Gruhonjić: Hvala, Mišo. Dali ste dobar šlagvort za gospodina Mirka Đorđevića. Vidimo, gospodine Đorđeviću, da se na Kosovu i oko „kosovskog pitanja“ čak i „nebeska“ Srbija podelila, došlo je do sukoba dvojice vladika, Amfilohija i Artemija. Po vašem mišljenju, kakav je uloga crkve dole, kakav je njen interes i šta možemo očekivati?

Mirko Đorđević: Mi zapravo o crkvi kao crkvi nećemo ni govoriti, govorimo o crkvi u društvu, na društvenoj sceni, i ona je u žiži zbivanja kao politička sila prvog reda, i to ne danas i od juče već nekoliko poslednjih decenija. I vidite, tu ću ja reći nekoliko reči pa ćemo još razgovarati o tome.
Ponovo je naša crkva u žiži zbivanja, medijske pažnje, interesovanja u svetu, ali imam utisak – ovo je dobro ovde rečeno, „Kosovo kao alibi“ – da, kad se pažljivo prate crkveni mediji i laički mediji, taj izraz Kosovo piše se, naravno, velikim slovom, i reklo bi se da svi imamo jasnu predstavu o tome šta je to i gde je to, ali kad pažljivije čitate i crkvene medije i beogradske medije, i kad slušate ona sibilinska saopštenja predsednika vlade, imate utisak da je to neka vrsta zbirne imenice koja bi se sasvim komotno mogla pisati i malim slovom. Više tu nikog ne zanima Kosovo sa živim ljudima i problemima i sa jednim procesom koji je takav kakav je, nego je Kosovo postalo neka, rekoh, etiketa, metafora pod kojom svak zamišlja šta mu kad i trenutno treba.
Tako da, kad se posmatraju ti događaji u svetlu izbora koji dolaze, za koje vidim da se mnogi kolebaju hoće li to biti izbori-referendum ili obični izbori, ja bih se ipak odlučio za ovo: referendum. A koji to izbori u Srbiji nisu bili referendum? Poslednjih petnaestak godina! Svi su bili!
Mi smo večito na nekoj raskrsnici i večito nešto rešavamo, i tu stvari zaista stoje dosta jasno i ovoj zemaljskoj i onoj nebeskoj Srbiji – ja uopšte ne uzimam ovu sintagmu „nebeska Srbija“ u ironičnom smislu, to je pojam za koji se zna šta znači. I tu je, vidite, problem što se u laičkim medijima obično misli – danas je Srbija raspolućena na dva dela, proevropski orijentisane snage i, na drugoj strani, konzervativne snage pa se, ne hitajući mnogo, crkva stavlja odmah u ovaj drugi koš konzervativnih snaga. Međutim, kad brižljivije pogledamo ulogu – danas, juče, sutra – izjave, i šta se stvarno događa na političkom planu i u crkvi i oko crkve, stvari nikako ne stoje tako. I crkva je raspolućena. Da, da, da, i crkva je raspolućena! Ne volim ni reč klan, ni reč lobi, ali oko Kosova i u crkvi je permanentni boj oko Kosova i tu ću vam pomenuti neke momente koji su, čini mi se, vrlo važni da se znaju.
Dosad smo skoro bili navikli – imali smo i razloga za to – crkva će biti u bloku konzervativnih snaga i ona će uvek tu istrajavati. Najednom međutim, više nije tako.
Da vas sad ne opterećujem nekom dugom pričom, od 13. februara do današnjeg dana vladika raško-prizrenski Artemije, dao je ukupno sedam vrlo značajnih izjava, a uzgred, on je nedavno svoju službenu titulu, episkop raško-prizrenski, promenio zvanično, i sad glasi – episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski. Da da, sad na zvaničnom memorandumu stoji da je on to što je, i tu se on ugledao na stariju braću, arhijereje. Nedavno je i crnogorski mitropolit naše crkve, Amfilohije, svojoj tituli, koja je, onako, barokno kitnjasta – mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski (tu mu i Skadar ulazi), dodao i arhiepiskop cetinjski i sada, gle čuda, prvi put u istoriji imamo dvojicu arhiepiskopa u crkvi. Jedan je Amfilohije, arhiepiskop cetinjski a drugi je, bogu hvala još živi, patrijarh srpski, koji titulu nosi arhiepiskop pećki. Dvojicu imamo. Naravno, u „nebeskoj“ Srbiji je i sveti Sava, ali on je već tamo.
Pazite, stvari nimalo nisu jednostavne. Prvo je preosvećeni Artemije 13. februara izjavio, od reči do reči, da su Tadić, Šutanovac i Jeremić „izdajnici“ – doslovce tako izjava glasi – zato što neće vojskom da brane Kosovo. Četiri dana iza toga, preosvećeni – da mu ne izgovaram celu titulu da vas ne gnjavim, Artemije, u Medija centru dao je drugu, službenu izjavu koja glasi – „To su izdajnici. Treba da pozovemo dobrovoljce iz Rusije, dobrovoljce, da kupimo od Rusa…“ – preosvećeni je bio vojno-taktički vrlo obavešten – „raketne sisteme zemlja-zemlja“ (vidi se da je dobro upućen u raketnu tehniku, kao i u bogoslovlje, dabome), i pozvao je, jednostavno, da se Kosovo brani oružjem. Ne gubite iz vida da je u toj odluci, u tom saopštenju koje je podelio predstavnicima domaće i inostrane štampe, ipak našao za shodno da naglasi da je to njegov lični stav, lični stav, i on ga neće nametati – i tu mu treba verovati – celoj crkvi.
Sedam dana posle toga, videli ste u „Blicu“, isti taj raško-prizrenski episkop Artemije dao je još jednu službenu izjavu, u kojoj je rekao još jedanput, obratio se biračima uoči izbora – da, da, biračima Srbije uoči izbora – pozvavši ih da Demokratsku stranku, Borisa Tadića i G17 plus, precizno citiram (moj posao ne dozvoljava proizvoljnosti), stave što dalje od vlasti, da ih sklone sa scene, jer to su „izdajnici“. Tako je prekršeno prvo pravilo, pređena crvena linija – dosad se naša crkva strogo držala principa, bar oficijelno, da je crkva iznad politike.
Odmah je usledilo saopštenje iz Patrijaršije gde se Srpska patrijaršija, Sinod (to vam je crkvena vlada), decidno ograđuje od njegove izjave i tvrdi da to uopšte nije stav crkve, i da stav crkve ne može biti tako ekstreman, jer to ne bi vodilo nikud.
Stvari nisu tu stale, da ne dužim. Vladici Artemiju sa takvim stavovima (uzgred je on bio i uputio bio i sveštenstvu i monaštvu i verujućem narodu zapovest da ne opšti ni sa kakvim predstavnicima kosovskih institucija niti stranih institucija, ni da opšti ni da razgovara) – suprotstavio se žestoko, otvoreno, mitropolit crnogorski Amfilohije (da mu opet ne nabrajam onu titulu baroknu u dva reda) rekaviši da su stavovi Artemija – besmislica. I sad smo pred enigmom koja nama koji se bavimo time zadaje glavobolje – zvrje telefoni iz Pariza, iz Moskve, Beograd da i ne pominjem – šta je sad ovo?
Mitropolit Amfilohije se godinama uspešno predstavljao kao glasnogovrnik nacionalističke tvrde struje, ratne, kako hoćete. Sad odjedanput , vidite, on više nije u bloku tvrdih nego zastupa kudikamo pragmatičniji stav.
To je, kao što vidite, veliki problem, da se i u crkvi ta kolebanja prelamaju, i crkva se našla sad prvi put u situaciji – pazite, prvi put (patrijarh je bolestan, ne može da obavlja svoje dužnosti) – da se partijski svrstava; dosad se ona partijski svrstavala i te kako, ali ispod žita barem. Sad se zvanično episkop izjasnio rečima: Ja sam uz Demokratsku stranku Srbije i uz Srpsku radikalnu stranku, za njih verujući narod, molitveno odan crkvi neka glasa.
Nikad se ovako nešto nije dogodilo, ni pod Miloševićem, koji je, da ne dužim, vešto manipulisao crkvom, kao što znate, ali mora se jedno priznati, u ime pune istorijske i naučne istine, da je Milošević bio diletant kad je u pitanju manipulacija crkvom u odnosu na dr Koštunicu, koji to kudikamo lukavije i podlije radi, kao i sve što radi. To je smisao ovoga što meni gospodin dodaje, da u „nebeskoj“ Srbiji stvari ne stoje tako. Crkva je sada zaista na jednoj vetrometini. Nije to fraza, istorijsko sedište naše crkve je na Kosovu, tu je njena kolevka – i to nije fraza. Crkva treba tamo da ostane. Ako ona ne treba više vlastima u Beogradu, onom narodu koji tamo ostaje crkva je i te kako potrebna, i treba da ostane tamo. I sad se tamo lomi stvar oko toga kako se okrenuti. Srbi na Kosovu nisu nimalo zadovoljni ovim stanjem, zbog toga što su se političke podele prenele i na crkvu. I mnogi ljudi otvoreno izjavljuju, svrstavaju se i očekuju da ta suštinska crkvena pitanja reše izbori.
Crkva bi trebalo, time da završim, da ostane zaista iznad politike, kako je Patrijaršija saopštila protiveći se Artemiju, da ostane duhovna snaga koja stoji iznad toga i koja se bavi problemima permanentne evangelizacije, a ovako ona rizikuje da se nađe u plićaku političke stihije koja se zove izbori. U tome je taj sukob. Da ne ulazimo i dalje, pošto već traje i borba za nasleđe i što nam mnogo stvari tu ne ide na ruku. Ne misli cela crkva tako kako misli vladika Artemijee. Ima u crkvi nekoliko vladika koji znaju i otvoreno govore, otvoreno govore, nije to tek nagađanje, da je jedino rešenje za Srbiju ona formula koja se može naći u ostavštini ubijenog premijera Đinđića; i tu je i crkva na klackalici. Na ovome stao, pa bude li potrebe još ćemo se na ovo vraćati.
Jeste, jeste, ovi su izbori „referendum“, ali mi već dvadeset godina ništa drugo ne radimo. Neki referendumi nam se završavaju ovako ili onako, a neki su se, bogami, referendumi završavali i dum-dum mecima. Nadajmo se da ovoga puta neće baš tako biti. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Profesore Peroviću, evo u oktobru će biti obeležena dvadestogodišnjica „jogurt-revolucije“. Tada je ukinuta autonomija Vojvodine, uz parolu: Ovo je Srbija iz tri dela, ponovo će biti cela – uz izgovor Kosova. Nedavno je Nenad Čanak u jednom intervjuu izjavio da autonomistički pokret treba ponovo formirati. Dakle, po vašem mišljenju, da li je konačno došlo vreme da se Vojvodina detabuizira i da počne da se priča o tome, kao poslednji deo, ako ćemo tako reći, jugoslovenskog federalizma koji je ostao nerešen?

Milenko Perović: Pa evo, najdirektnije da odgovorim na pitanje, pa ću obrazložiti odgovor.
Niko u Vojvodini ne treba osobito da se trudi oko toga treba li uspostavljati ili obnavljati autonomistički pokret, jer će takozvana tranziciona elita iz Beograda već sama se postarati da izazove takve procese, jer ona faktički već 20 godina, od čuvene 8. sednice na kojoj se Milošević ustoličio kao gospodar Srbije, i ne radi ništa drugo nego izvodi nešto poput „velike mađioničarske cirkuske tačke“. Tu sam metaforu upotrebio i u svojoj poslednjoj kolumni koju imam u listu „Monitor“ pa ću ponoviti u nekoliko rečenica, da vas previše ne davim: najveći dio te takozvane tranzicione elite u Srbiji već 20 godina izvodi krajnje neuspešno jednu mađioničarsku tačku poput onih mađioničara koji u cirkusima (to ste pretpostavljam i sami vidjeli ili uživo ili na televiziji) koji u dugački sanduk polažu djevojku, zatvore taj sanduk i onda, na užas i grozu prisutne publike, uzimaju testeru i testerišu taj sanduk po sredini. Naravno, u originalu ta cirkuska tačka se uvijek završava tako što iz tog sanduka iskače živa i zdrava djevojka, i nepresječena.
Kod političke elite Srbije, izuzimajući neke kratke periode predaha, dešava se upravo suprotno – da djevojka stalno bude presječena i stalno se obnavlja konkurs za novu djevojku koja će biti presječena, a pri tom, ta elita i njezini trubači i glasnogovornici prave se savršeno ludi i ubjeđuju narod da vide zapravo nešto sasvim drugo od onoga što vide i čuju. A ono što čuju jesu permanentni samrtnički krici koji dopiru iz tog čudesnog sanduka, jesu potoci krvi koji liju iz tih sanduka, i jesu permanentna ubjeđivanja ovih trubača, analitičara i kako bi ih čovjek sve nazvao, da je sve u redu i da je sve pod kontrolom.
Najprije su u taj sanduk položili onu veliku socijalističku Jugoslaviju, s namjerom da je preoblikuju po svojoj mjeri i po svojim idejama, i po svojem shvatanju stvari, pa smo vidjeli šta je od nje ispalo. Pa su onda u taj sanduk stavili državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, pa smo vidjeli šta je i od nje ispalo. Na kraju su i samu Srbiju stavili u taj sanduk pa vidimo šta je ispalo. Ukoliko ta elita ponovo pobijedi na ovim izborima – a ja nemam nikakvih sumnji da na ovaj ili onaj način hoće pobijediti – ponovo će, da ta cirkuska predstava ne bi prestajala, i ovo što je ostalo od Srbije ponovo staviti u taj sanduk i testerisati ga. Naravno, pri tom se permanentno prisutnoj publici, tj. stanovništvu države Srbije, naplaćuju zastrašujuće skupe cijene za tu cirkusku predstavu – cijene u ljudskim glavama, u ljudskim sudbinama, u lomljenju ljudskog dostojanstva, u zastrašujućim pljačkama najvećeg dijela stanovništva i tako dalje.
Ko čini tu elitu, takozvanu elitu? Ja bih rekao da je već 20 godina čini jedna unutrašnja trilaterala koja besprekorno funkcioniše prema vlastitim interesima: dobar dio političkih partija, nova tajkunska klasa koja se uspostavila ovih 20 godina, sa svim silnim ekonomskim monopolima koje je uspjela da uspostavi, i naravno, ne može se tu bez onog trećeg ugaonog kamena, a to su odgovarajuće tajne službe. Ta trilaterala naravno ima i svoje, ajde da ih tako nazovem, trubače, ima svoju kontrolu nad najvećim dijelom medija u ovoj državi i ona apsloutno suvereno vlada ovom državom.
Kako joj to uspijeva? Uspijeva joj tako što već 20 godina pred sebe postavlja zadatak da nema apsolutno nikakvu odgovornost pred državom i društvom kojim gospodari. Umjesto odgovornosti ima izgovore, i sve dok je u stanju da proizvodi izgovore – a Kosovo je, ako se dobro sjećamo, negdje peti ili šesti veliki izgovor u ovih posljednjih 20 godina – sve dok bude mogla da nalazi izgovore, ona će suvereno vladati ovim narodom. Naravno, nije ona tako naivna, ona preko svojih analitičara i trubača, akademika i tako dalje, 20 godina širi priču da se pod odgovornošću za ovu državu i za kompletno stanovništvo ove države ističe u prvi plan tobožnja briga i odgovornost za sudbinu vlastitog naroda. Sve što je ta briga veća, sudbina ovoga naroda je teža i teža. Sve što je veće patriotsko busanje u prsi u ime zaštite srpskoga naroda, srpskom narodu je sve gore i gore, sve teže i teže.
Nije teško biti prognozer pa reći – ja mislim da je to ovdje već i rečeno – da će i Srbi na Kosovu od strane takozvanog političkog Beograda i ove elite biti ostavljeni na cjedilu, kao što su Srbi u Hrvatskoj i u Bosni 1941. godine od istog tog Beograda ostavljeni na cjedilu. Beogradska lopovska buržoazija je pokupila kofere i otišla da posjeti svoje akcije, svoje izneseno suvo žeženo zlato, svoj kapital po Londonu i tako dalje. Vlastiti narod, koga je u međuvremenu debelo posvađala sa ostalim narodima, ostavila je na cjedilu 1941. godine.
Isto to je rađeno u više navrata kad su u pitanju Srbi u Hrvatskoj, kad su u pitanju Srbi u Bosni i, na kraju, bojim se da će se taj proces nastaviti ostavljanjem na cjedilu Srba na Kosovu. To je, po mom sudu, jedna elementarna mjera, jedno elementarno mjerilo na osnovu koga se može procijenjivati šta, zapravo, ta tranziciona političko-policijsko-tajkunska elita ove zemlje zapravo radi i u čijem interesu radi. Radi li u interesu srpskog naroda? Naravno da ne radi. Sve što više radi u interesu srpskog naroda, srpskog naroda je sve manje i sve mu je lošije. Radi isključivo u svom interesu, savršeno nezainteresovana za sudbinu kompletnog stanovništva ove zemlje.
Ne bih htio da budem dobar prognozer, ali, prosto rečeno, treba slijediti logiku stvari. Ako se 20 godina dešava ovo o čemu govorim, a duboko sam uvjeren da se dešava upravo ovako kako sam izložio, onda toj takozvanoj tranzicionoj eliti, kad prođe ova kosovska melodija na kojoj će sistematski zaluđivati narod neko vrijeme, kad se ta melodija potisne u drugi plan pa kad se diskretno zaboravi na kosovske Srbe i njihove realne životne probleme, onda će se otvoriti neki novi izgovor. Ne bih volio da prisustvujem događanju, pravljenju, privređivanju i proizvođenju tog izgovora, ali nije teško zaključiti, prosto sabrati dva i dva, da će taj mogući izgovor da se pravi negdje gdje ga je, u datom trenutku, nalakše moguće napraviti – u Vojvodini ili u Sandžaku ili na jednom, pa na drugom toponimu.
Ta elita, da bi se održala kao elita u svojoj političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj moći, spremna je da upropasti ovu zemlju do poslednjeg stanovnika ove zemlje. Ovaj stav može da zvuči jezivo zastrašujuće, drastično, ali dvadestogodišnje iskustvo koje imamo, prosto pokazuje da stvar ide u tom pravcu. Veliki srpski patrioti su spremni da upropaštavaju srpski narod do poslednjeg Srbina, ako hoćete tako, i na predstojećim izborima, po mom sudu, a to jeste to zamućivanje javnog političkog diskursa, svi su nam izbori sudbinski. To, kad se upotrijebi ta riječ „sudbinsko“, to znači da se, prosto rečeno, ona cirkuska mađioničaraska predstava i dalje nastavlja. Ja ni u ovim izborima ne vidim ničega sudbinskog jer će se otprilike, po mom sudu (vidjećemo da li ću biti dobar prognozer), karte podijeliti manje ili više onako kako su bile podijeljene na prošlim izborima. Čudo bi bilo da bude drugačije zato što gospodari iz sjenke koji su napravili onakav raspored karata i dalje su gospodari iz sjenke. Neki se od njih, doduše, slikaju, ali uglavnom su gospodari iz sjenke.
Prosto rečeno, ne vidim nijedan ozbiljan razlog da, u nekom suštinskom smislu, dođe do nekog radikalnijeg zaokreta u tom pogledu. Dakle, Kosovo nažalost jeste izgovor. Bojim se da je sljedeći izgovor – Sandžak, Vojvodina, u nekom sljedećem turnusu – ajde da budem do kraja ciničan – Mačva, Šumadija, Pomoravlje, bilo šta.
Otprilike kao iz one čuvene anegdote, jer su inteligentni ljudi shvatili svojevremeno i kud vodi Miloševićeva politika: Sjedi čuveni bračni par u dvoru i ona pita njega: „Mili, ko su oni vojnici tamo?“ „E,“ – kaže – „mila, to su naši graničari.“ „A ko su oni vojnici tamo?“ „To su naši graničari.“ Dakle, to je taj reductio ad apsurdum ove neodgovorne politike koja traje 20 godina.

Dinko Gruhonjić: Dobro, da ne bismo više pričali ex catedra ja bih vas pozvao da se uključite sa vašim pitanjima našim dragim gostima pa da napravimo malo živahniju atmosferu. Mislim, ja imam gomilu pitanja, ja sam novinar, meni nije problem, ali stvarno ne bih da uzrupiram…

Pitanje iz publike upućeno Milošu Vasiću: Šta mislite o ulozi LDP-a u ovom trenutku?

Miloš Vasić: Ono zbog čega je LDP nadasve zanimljiva stranka je zato što je relativno nedavno nastala, počela je da se probija na lokalnom nivou i bilo je iznenađenje na prošlim parlamentarnim izborima da su premašili cenzus, doduše u koaliciji sa Nenadom Čankom. Predsednički izbori su dali jedan dobar indikator- u prvom krugu je Čedomir Jovanović kao kandidat dobio sam više nego što je dobio, ako se ne varam, godinu dana ranije na parlamentarnim izborim u koaliciji sa Čankom. Znači da oni rastu. E sad, dokle su porasli, to ćemo videti. Ja ne bih uzimao ove razne ankete koje se objavljuju po novinama – mnogo ozbiljno, niti mi je statistika struka.

Pitanje iz publike upućeno svim govornicima: Možemo li prepoznati krivce za to što broj glasača radikala neprestano raste i zbog toga što ponovo vaskrsavaju ekstremističke i profašističke grupacije u Srbiji?

Miloš Vasić: Evo samo jedan mali, kratak odogovor, molio bih da mi pomogne neko od prijatelja i sagovornika. Oklevanje za promenama, programska lelujanja, grčevito hvatanje za mitologiju kad vidimo da nam pada rejting on jednih izbora u druge, pa će se onda… onda ćemo se držati kandžama i noktima za Kosovo… To sve ide radikalima naruku. Siromaštvo, stalno očekivanje da će nekakav investicioni ciklus da otvori neka radna mesta, da se pojave neki novci, frustracija od izgubljenih ratova, ne znam.. možda…

Dinko Gruhonjić: Biljana?

Biljana Kovačević-Vučo: E ovako, da vam kažem nešto. Prvo – postoji jedan mit da su radikali porasli u Srbiji samo zbog ljudi koji su gubitnici u tranziciji. To jeste jedno od objašnjenja, ali nije samo to. Radikali su veoma utemeljena stranka u Srbiji, i to je nesporno. I ovi radikali sada, izborili su se za tu poziciju. Naravno da postoji i veliki broj frustracija i postoji jedna, moram da kažem, antievropska srpska tradicija, jer Srbija nikad nije bila okrenuta ka Evropi, ako se istorijski pogleda, uvek je bila okrenuta u suprotnom smeru. U tom smislu, ovi izbori možda mogu da budu ta raskrsnica – znači, možda može Srbija u ovom trenutku zaista da se okrene ka Evropi.
I sada bih se ja vratila na prethodno pitanje. Mislim da je LDP u Srbiji najčistija stranka u toj evropskoj orijentaciji i da je to zapravo jedan ledolomac, stranka koja se prvi put zapravo formira takva kakva jeste u Srbiji, koja se artikuliše kao jasna evropska stranka i koja ne koketira sa temama patriotizma nego sasvim jasno daje neka rešenja koja odudaraju od onog nametnutog stava. Jer, nemojte zaboraviti, u Srbiji, zapravo, postoji konsenzus između svih stranaka oko najbitnijih pitanja i postoji veoma ambivalentan odnos prema ulasku u EU. Zapravo se još niko jasno nije izjasnio o ulasku u EU osim LDP-a. Naravno, i Liga i te neke manje stranke, ali mislim od ovih stranaka koje su samostalno prešle cenzus, to je jedino LDP. Prema tome, ta stranka prvi put, zapravo, razvija tu ideju u Srbiji i ona postaje stranka koju će sa svih strana, ali bukvalno svi – i evropski blok i ovaj drugi blok – da ruše na ovim izborima zbog toga što je ta stranka jasnog artikulisanog programa i jasne orijentacije, jasne evropske orijentacije, bez te kvazipatriotske koketerije.
A što se tičeradikala: porast radikala je fenomen – više bi profesor Perović mogao da priča o tome šta su radikali u Srbiji predstavljali, šta su sada, koga oni okupljaju, koliko oni baštine tradiciju Srpske radikalne stranke, koliko je Nikola Pašić, zapravo, bio sličan ovoj Srpskoj radikalnoj stranci; nije to tako velika razlika, nego tu postoji jedan istorijski mit i neki sentiment. Radikali su isti 150 godina, i to nije sada – ljudi su se razočarali, isfrustrirani pa sada glasaju za njih, nego je to stvarno jedna utemeljena stranka. S druge strane imamo LDP kao nešto zasista novo u Srbiji, baš novo, i postoji konsenzus svih stranaka oko najbitinijih pitanja i on se video prilikom donošenja ustava, bez obzira na to koliko su bili iskreni, prilikom raznih rezolucija koje su se usvajale u Skupštini.
Ko je tu iskakao iz konsenzusa? To je bio LDP, to je bila Liga i stranke nacionalnih manjina. Znači, to je jedan blok koji, zapravo, čini neku suštinsku alternativu u Srbiji i, naravno, pojedinci, intelektualci, profesori univerziteta, ali to stvarno na pojedinačnom nivou. I to je jedna stvar koja se u Srbiji tek sada razvija, zapravo, i zato je to tako strašno teško. Zato su to tako strašni otpori, i zato smo svi mi ovde žrtve – žrtve, to je ružna reč, ali meta nekih napada. Zato se to teško, teško razvija kod nas.
A što se tiče samih ideja fašizma i neonacističkih grupa to je, pre svega, državni problem, jer ova država zapravo, kada je krenula kao nekim novim putem, 5. oktobra – ako uzmemo taj datum kao datum nekog preloma – ona se nije jasno odredila u odnosu na prošlost i u odnosu na politiku koja je vođena u vreme Slobodana Miloševića, u odnosu na politiku koja je proizvela zločine, u odnosu na rat. Tako da nije bilo jasnog vrednosnog razgraničenja u odnosu na ono što je ranije bilo, i sad se mi nalazimo, zapravo, u situaciji da nemamo izgrađen novi kodeks, vrednosni sistem, i da nemamo, u stvari, političku elitu koja je jasno poslala građanima znak – ovo se može, ovo se ne može. To konkretno znači, određenim merama, državnim merama, pogotovo u državama koje prave takav raskid, koje bi trebalo da naprave raskid sa prošlošću, se određenim državnim merama – preko zakona, propisa, preko edukacije, preko javnog diskursa, govora političara, jasno stavi građanima do znanja – ovo se može, ovo se ne može, ovo je zabranjeno, ovo nije zabranjeno. Zapravo, u Srbiji nikada, a sve u ime demokratije, nisu zabranjene, vrednosno, one stvari koje su u zemljama razvijene demokratije, Evropske Unije, zabranjene bez ikakve dileme, a to su ti razni agresivni, nasilni napadi i ta agresivna, nasilna retorika.
Malopre sam govorila o tom nasilju – nikada nije rečeno da su to krivična dela i to se ne sme činiti, to je prekršaj i to se ne sme činiti, nego je to sve stavljeno u jedan korpus demokratskih sloboda i prava tako da je čak i ljudima koji propovedaju fašisitičke ideje, čiste fašističke, nacističke, neonacisitičkim grupama rečeno – vi pripadate u okvir slobode mišljenja, pluralizma mišljenja… Nije stavljeno jasno do znanja da se to ne sme raditi, jer država koja je odgovorna mora jasno da stavi do znanja šta se može, a šta ne…

Miloš Vasić: Oprosti Biljana, samo momenat. Dolazi do one mehaničke simetrije, kao – imate ove ekstremiste i one ekstremiste. Sad ispadne onaj Firer, Davidović, iz Novog Sada isto što i Čeda Jovanović ili Nenad Čanak. E pa izvinite, nije isto! To je zanimljivo čak na nivou državne administracije – za vreme izbora 2007. godine, da, ovih prethodnih, razgovaram sa jednim članom ove svetog arhijerejskog radiodifuznog saveta, šta li je već … i skrećem mu pažnju na onaj nesrećni radikalski Radio Fokus koji se u to vreme bio baš onako raspomamio preko svake mere sa antisemitskim ispadima.
I kažem mu: Dajte malo, pogledajte to, pa ne može… – Pa, šta – kaže – da zabranimo? – – Pa nemojte, daleko bilo ali, ono, opomenite ljude da se malo uljude pa neka ih s milim bogom, imaju oni pravo… – A on kaže – Jeste, da, ima Radio Fokus, a ima i, s one strane, i Peščanik. – Pa šta ti meni hoćeš da kažeš, da su Mirko Đorđević, ovde prisutni, i Marko Janković koji priča antisemitske viceve na Radio Fokusu, da je to isto?
Daj, nemoj molim te! To je ono što su izmislili Vukadinović i Antonić i ta ekipa iz te „Nove srpske fašističke misli“, kako to zove moj drug Pero Luković. Jedni su ekstremisti, drugi su ekstremisti, samo smo, eto, mi fini u sredini, kao neko ko ne zna šta će s njima. U toj jednoj veštački pravljenoj simetrije će se, naravno, banda koja je skolna agresiji i inače ohrabriti još više. Ja ne očekujem od mušterija Peščanika da idu okolo i gađaju ciglama ljude, nismo imali još slučaj da se tako nešto desilo.

Mirko Đorđević: Ja redovno idem na tribine Dveri i Obraza i nikad ih nisam ometao da rade. A oni na mene lete nožem, bogami. Redovno idem na te tribine – oni tamo prave spiskove za streljanje! Da, da, da! Vladika pravi spiskove za streljanje sa imenima, prezimenima…
Nego, dugujemo ovoj devojci odgovor oko ovog fašizma. Stvorena je klima, znate, stvorena je klima poodavno, a poslednjih godina Koštunica i njegova partija trude se da neke beznačajne, periferne pojave izbiju u prvi plan i postanu zaista dominantne u javnosti. Fašizam srpski, naš fašizam, istorijski gledano, bio je kudikamo manji nego što je bio kod suseda Rumuna, razumete li, Mađara i tako dalje. Mi smo imali jednog Ljotića, to je beznačajna pojava; na poslednjim izborima u Jugoslaviji je dobio 2,3% glasova, razumete li, ništa nije dobio. Čekao je Nemce da ga naoružaju, ništa više. Nego je nevolja u ovom drugom – što je režimskim garniturama u Beogradu potrebno da se stvore takve grupe i oni ih i stvaraju. Čak imamo i klerofašiste, ljude koje se pozivaju na crkvu i propovedaju te ideje. Molim vas, pa vi usred Srpske Atine, u Novom Sadu, slavite rođendan Hajnriha Himlera. Kakvi su to sad Srbi koji slave Himlerov rođendan?! Zar ne nađoše neki drugi rođendan?! Uzgred, feldmaršal Rajha nije tog dana rođen, promašili su, nije uopšte tog dana rođen, ali pustimo to…
Stvara se klima, znate, i ono što je periferno, što je beznačajno – ljotićevci u Beogradu – ma nikad niko ni pre rata nije pridavao pažnje tom pokretu, ali otkad je dr Koštunica napisao nekoliko pohvala u slavu Dimitrija Ljotića, besmislenih, lišenih svakog osnova, pojavile su se i Ljotićeve novine – „Iskra“ se zovu – i to ne jedne nego dve, jedne izlaze u Birmingemu jedne u Beogradu. Problem je u tom što je pripremano da beznačajne grupe u Srbiji postanu društveni problem broj jedan.
Znate šta? Dovoljna je mala vašarska svećica da izazovete požar. To vladalačke elite proizvode namerno da bi terorisale javnost. Koje Srpske Dveri, koji Obraz!? To su grupice ljudi koje oni obmanjuju i kojima daju etikete, nose Mladićeve i Karadžićeve slike, ali u određenim momentima to je dovoljno da donese smutnju. Pa Rusija danas ima dve registrovane fašističke partije, moćne. Jedna ima dugu tradiciju, mi nemamo, ali te grupe kod nas igraju fatalnu ulogu.
Dakle, da ne gnjavim, nemojte misliti da ćete u njihovim idejama naći ne znam kakve ideje, to je koješta, ali u njihovom delovanju, bogami, ima mnogo toga što stvara problem u društvu.