U pravu je Vučić kada kaže da je Vojvodina deo Srbije. Taj politički stav, međutim, ima svoj dvodelni nastavak: prvi deo glasi da Vojvodina nije Srbija, a drugi da to nikada neće ni biti.

Vučićevi komentari o vojvođanskoj nezavisnosti imaju dva cilja, prvi je da se pažnja sa aktualnih protesta i insistiranja na odgovornosti preusmeri na druge teme, a drugi je da se režimu omogući da se iz defanzivne pozicije – uhvaćen je u laži i sa prstima u pekmezu – evakuiše, pređe u ofanzivu i manipulacijama proširi svoje manevarsko polje. Vučić nabacuje teme za koje se nada će mu obezbediti prostor u kome će se suvereno kretati i sa pozicije srpskog centralizma i kolonijalnog gospodarenja sa visine procenjivati političke aktere, njihove agende, ideje, zahteve, planove i, kako to sa omalovažavanjem ističe, snove. Vučić bi morao biti oprezan barem kada su snovi u pitanju. Jer, snovi su zeznuta stvar. Ništa što je bilo u snovima austrougarskih Srba o ujedinjenju nije u snovima i ostalo. Istom se nadamo i u slučaju snova o nezavisnoj Vojvodini.

No, kada je o indipendentizmu reč treba naglasiti i ovo. Pravo na samoopredeljenje je važno individualno pravo. To je pravo nepotrošivo i pojedinac ga se ne može odreći, čak i kada bi to hteo. Ali, može doneti odluku da se na njega ne poziva i da ga ne „troši“ sve dok ne proceni da je broj njemu sličnomislećih ljudi postao politički respektabilan i da je došao trenutak da se ono ponovo aktualizuje.

To što Vojvođani danas ne insistiraju na samoopredeljenju, ne znači da su se tog prava odrekli i da se sutra na njega neće pozvati. Kad se to desi, i ako se to desi, Vučićeve ocene o ludačkim i besmislenim izjavama o vojvođanskoj samostalnosti, kao i one o severnoj Srbiji, neće značiti ama baš ništa. Negirati pravo na samoopredeljenje bilo bi besmisleno, politički kontraproduktivno i protuustavno. Ustav lepo kaže da je država Srbija zasnovana na vladavini prava i ljudskim pravima, a to znači i na pravu na samoopredeljenje. Taj deo treba shvatiti veoma ozbiljno.

Dakle, pravo na samoopredeljenje nije sporno i ne može se dovoditi u pitanje, a da se time ne dovedu u pitanje i ljudska prava, čiji je ono deo. Ono što se može i na čemu treba posvećeno raditi jeste da se ostvarivanje tog prava reguliše, da se definišu uslovi njegovog konzumiranja, da se, radi sticanja legitimnosti, precizira većina koja se na referendumu o otcepljenju mora postići, te niz drugih pitanja.

Reč je, kako vidimo, o delikatnom pravu, koje ima svoj unutrašnji i spoljašni aspekt. Samoopredeljenje u vidu otcepljenja Vojvodine nije na dnevnom redu i na tom se pitanju danas ne može mobilizirati podrška, niti iko na tome ozbiljno radi. Sutra će, možda, biti drugačije. Političke su prilike promenljive i ono što danas deluje kao izraz verbalnog egzibicionizma, sutra već može postati kredibilna moć.

Pravo na samoopredeljenje, međutim, ne mora rezultirati u secesiji i promeni državnih granica. U svom unutrašnjem vidu ono može voditi povećanju nadležnosti Vojvodine, visokom stepenu njenog samoadministriranja, stvarnoj, a ne fasadnoj autonomiji. Zahtevi za autonomijom postoje, ali su prigušeni i u senci su nerešenog srpskog pitanja na Kosovu.

Proautonomaški akteri u Vojvodini nemaju snage, a neki od njih – zbog saradnje sa naprednjacima – ni kredibiliteta, da to pitanje nametnu, a beogradski centralisti i velikonacionalisti u autonomiji, opet, vide uvod u secesiju i fragmentaciju Srbije. Pre ili kasnije, pravo na samoopredeljenje će morati da se otvori i da se konstitucionalizuje. Otresitiji i robusniji nastup u tom smeru je dobrodošao. Podrška spolja, takođe.

Ukidanje autonomije nije od Srbije učinilo uzornu republiku i uspešnu demokratiju. Naprotiv, gurnulo ju je u ruke samovoljnika i među izopačene režime, koji svoj oslonac sve više traže u sili i tiranskim sentimentima, a sve manje u pravu. Pa i onom na samoopredeljenje.

(Autonomija)