Početkom jula ove godine svečano je proglašen završetak radova na rekonstrukciji zgrade železničke stanice u Novom Sadu. Na svečanom otvaranju predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković udarila je u neumerenu samohvalu: “Izuzetno je važno što u 21. veku možemo na jedan moderan, pa ja bih rekla evropski, ali sada već uveliko mi prevazilazimo te njihove standarde, jer putnici koji dolaze iz Evrope i dolaze u Novi Sad kažu da ovo izgleda mnogo bolje nego njihove železničke stanice, pa mogu da dam malo veći kompliment svima nama koji smo učestvovali u ovom velikom projektu. Dakle, na višem od evropskog standarda možemo od danas ovde da kupujemo karte i da putujemo bezbedno do Beograda”.

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić istakao je da je železnička stanica Novi Sad, koja je rekonstruisana u dve faze, od danas potpuno u funkciji. Vesić je rekao da su ponosni na sve što su uradili, te da je u rekonstrukciju uloženo ukupno 65 miliona evra, a u samu zgradu 16 miliona evra. Gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić zahvalio se resornom ministarstvu i Pokrajinskoj vladi na podršci projektima koji se realizuju na teritoriji Novog Sada.

Nije nesreća, nego zločin

Četiri meseca kasnije, 1. novembra 2024, urušila se masivna nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu i usmrtila 14 ljudi. Osamnaestogodišnji mladić i devojke od 21 i 23 godine teško su povređeni i životno ugroženi. Mladiću od 18 godina amputirana je noga. Tragedija kakvu Novi Sad ne pamti šokirala je čitavu zemlju. I izazvala gnev u svakom građaninu ove države u kojem je ostalo bar malo osećaja za pravdu.

Jer nije u pitanju nesreća, nego zločin. Nije se tornado obrušio na Novi Sad, nisu ljudi stradali u poplavama, nije ih odnela bujica, već su stradali zbog naprednjačke korupcije, javašluka, pohlepe, nemara i nebrige za ljudske živote. Stanica je rekonstruisana dva puta u poslednjih par godina, radove je izvodila kineska firma, a podizvođači su bile lokalne kompanije bliske naprednjacima.

Nije bilo nikakvog tendera za rekonstrukcije, a ugovori su tajni. Ministarstvo saobraćaja je pre devet meseci odbilo da otkrije podatke o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, jer kineski izvođač ne želi da oni budu dostupni javnosti pre završetka projekta. Dakle, građani nemaju pravo da znaju na šta se troši njihov novac, jer to zahteva neka tamo kineska kompanija. Prvog novembra smo videli i zašto skrivaju ugovore od građana.

Bekstvo od odgovornosti

A kada se dogodi tragedija, kad ljudi izginu dok čekaju prevoz ispod nadstrešnice, onda vlast građane koji traže odgovornost nadležnih i pravdu za žrtve – optužuje za politizovanje tragedije, histeriju protiv kineskih kompanija, ugrožavanje ustavnog poretka i slične besmislice. Ukratko, ne smemo da se bunimo što nas ubijaju.

Možemo samo mirno da ćutimo, trpimo i čekamo svoj red, da se na nas sruši neka ofrlje urađena nadstrešnica, da nas pogodi točak otpao sa vozila GSP-a, da nas pregazi oklopno vozilo Vojske Srbije, da poginemo na nebezbednom radnom mestu ili da skončamo pod besnim automobilom nekog obesnog člana vladajuće oligarhije. Sve je to uobičajeno u zemlji kojom vladaju presvučeni radikali, jer njima ljudski život vredi manje od petoparca.

Naprednjačka bulumenta na čelu sa Aleksandrom Vučićem odmah je počela da spinuje i beži od odgovornosti, da deli direktive režimskim medijima kako da zamagle očiglednu krivicu režima za smrt 14 nevinih osoba. Ni saučešće nisu izjavili, a već su krenuli sa ogavnim lažima, falsifikatima i prebacivanjem odgovornosti na nekog drugog.

Nikom nije palo na pamet da ponudi ostavku, niko od funkcionera koji su hvalili stanicu kao apsolutno bezbednu, bolju od evropskih pandana, nije ni pomislio da učini logičan potez i povuče se sa funkcije. Ostavka je moralni čin, a od nemoralnih okrutnika koji su karijere napravili na ljudskoj nesreći iluzorno je očekivati da se ponašaju moralno. Amputirana savest ne može da proradi.

Bezočne naprednjačke laži

Režimski mediji su kao po komandi počeli da pišu kako je zgrada loše projektovana u vreme kad je sagrađena, 1964. godine, kako je za sve kriv Josip Broz Tito, jer je stanica podignuta za njegovog vakta. Odjednom su svi tabloidi počeli da koriste istu sintagmu – “stara nadstrešnica”. Potom su razni državni funkcioneri na čelu sa Goranom Vesićem krenuli da plasiraju priču kako nadstrešnica uopšte nije rekonstruisana, čitava zgrada je renovirana, ali, eto, nadstrešnica nije.

Potom su našli i krivca – navodno Zavod za zaštitu spomenika kulture nije dozvolio rekonstrukciju nadstrešnice. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da je „Zavod tražio da se samo zameni staklo i pločice na nadstrešnici, a da se ne vrši rekonstrukcija“.

Zavod je odmah demantovao naprednjačke laži – 21. oktobra 2021. godine izdali su konzervatorske uslove i mere za očuvanje estetskih i kulturno-istorijskih vrednosti objekta, i precizirali da „nadstrešnicu iznad glavnog ulaza treba sanirati”, a građevinski i statički proračuni nisu njihova nadležnost. Pojavili su se razni snimci i fotografije na kojima se jasno vidi da se nešto radilo na nadstrešnici, te da je ona bila predmet rekonstrukcije.

Koga briga za bezbednost

Pojavio se i inženjer geologije Zoran Đajić, koji je do marta 2023. godine radio na rekonstrukciji Železničke stanice, i objasnio da su na nadstrešnici rađeni radovi, demantujući bezočne naprednjačke laži. Đajić kaže da je poslao izveštaje na dvadeset adresa, od nadležnog ministarstva pa naniže, u kojima je tražio “da se sa pročelja zgrade skinu mermerne ploče i da se proveri kakva je podloga ispod tih mermernih ploča”, da se provere statika i bezbednost. Nikada mu niko nije odgovorio.

Umesto da skinu ploče, samo su ofarbali taj deo pred dolazak predsednika države i tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, sadašnjeg premijera Miloša Vučevića. Đajić je rekao i da je u jednom izveštaju objavio fotografiju na kojoj se vidi da iza jedne od pomenutih ploča ima dela betona, a delom beton nedostaje i umesto njega „zgužvani su džakovi od cementa da bi se manje betona trpalo unutra“.

Građevinski inženjer Danijel Dašić objasnio je da je tokom rekonstrukcije nadstrešnica dodatno opterećena teškim čeličnim i staklenim elementima od nekoliko tona, te da jednostavno nije mogla da izdrži toliki teret.

U međuvremenu je isplivala i dokumentacija projekta Saobraćajnog instituta CIP, iz koje se vidi da u projektovanju rekonstrukcije zgrade Železničke stanice nije učestvovao nijedan građevinski inženjer za konstrukcije. Na elaboratu je angažovano četvoro arhitekata za “uređenje unutrašnjih prostora i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacija”, dok je glavni projektant “odgovorni projektant saobraćajnica”. Drugim rečima, nije bilo nikog ko bi mogao da proceni bezbednost. Opteretili su nadstrešnicu, ne vodeći računa o tome da li ona može da podnese taj teret, pa šta bude. I još su državni funkcioneri mrtvi hladni hvalili sebe, ponosno govorili kako je sve potpuno bezbedno i kako obnovljena stanica prevazilazi evropske standarde.

Farkašev previd

Što se tiče optužbi na račun projektanta iz 1964, tu su naprednjaci potpuno u pravu. Arhitekta Imre Farkaš i njegov tim nisu predvideli da će jednog dana ovom zemljom vladati radikalski bašibozuk, pohlepan, alav, bezobziran, bašibozuk koji nije u stanju ni da održava ono što je neko drugi sagradio, niti da izvrši poštenu rekonstrukciju nekog objekta. Da su znali ko će u budućnosti vladati Srbijom, graditelji iz epohe socijalizma ne bi ništa ni gradili, jer je to jedini način da se izbegnu pogibije.

Članovi vladajuće kaste nisu pogođeni tragedijom, ponašaju se onako kako su navikli – bahato, bezobzirno, nečovečno. Gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić prvog dana nije se ni pojavljivao, dao je samo kratku izjavu za Pink.

Potom se pojavio da bi rekao kako treba sačekati da veštaci utvrde uzrok nesreće, pa onda razgovarati o ostavkama, da nema pojma u kakvom je stanju statika zgrade, ali da mu zgrada deluje kao da je u normalnom stanju, i da bi poslao poruku za uplašene građane: „Nema šta, moraju da veruju u državu i u sistem”.

Poverenje u državu i sistem

Ljudi koji su u petak sedeli ili stajali ispod nadstrešnice verovali su u državu i sistem. Verovali su da država i sistem nisu toliko sumanuti, bezobzirni i kriminalni da dozvole da nebezbedna stanična zgrada bude puštena u rad. Verovali su da mogu mirno da borave ispod nadstrešnice, jer ljudi koji su zaduženi za brigu o javnim objektima valjda elementarno rade svoj posao. Ispostavilo se da je u neoradikalskoj Srbiji rizično po život naći se u blizini bilo kog objekta na kojima je nešto radila korumpirana vladajuća kasta. Kako piše na jednom transparentu koji citira Đorđa Balaševića: Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu.

Samo dva dana nakon tragedije, premijer Miloš Vučević otputovao je u Šangaj da sa Kinezima dogovara nove poslove, e da bi dodatno ojačao čelično prijateljstvo naše dve zemlje. Idealan trenutak za sklapanje dogovora o novim graditeljskim poduhvatima, rekonstrukcijama i nadstrešnicama, s obzirom da je projekat u Novom Sadu prošao tako dobro da je usmrtio 14 ljudi.

Javio se premijer iz daleke Kine da se uključi u odbranu i zaštitu odgovornih, te da bi izvređao građane koji traže pravdu za mrtve. “Ako se traži nečija glava, da bi se umirila svetina, onda to nije pitanje odgovornosti, to je pitanje hajke”, poručio nam je stari radikal Vučević.

Za njega su građani koji zahtevaju ostavke odgovornih za smrt nevinih ljudi i suđenje krivcima – svetina. Bar je skinuo rukavice, prestao da glumi pristojnost i otvorio izopačenu dušu pred svima, da znamo s kim imamo posla.

Kolektivna krivica

Glavni graditelj i rekonstruktor Aleksandar Vučić poručio je da ne zna zašto nadstrešnica nije renovirana, te da „smo svi krivi u poslednjih 60 godina“. Na nadstrešnici su, kao što znamo, izvođeni radovi. A što se tiče kolektivne krivice, to može da okači mačku o rep.

Vučić već godinama preuzima zasluge za sve što je učinjeno u Srbiji. Neprestano ponavlja: Ja sam sagradio mostove, ja sam sagradio puteve, bolnice, škole, ja sam obnovio, ja sam rekonstruisao. A kad se tone betona obruše na putnike, kad pogine 14 ljudi – odjednom više nema ja, pa ja, nego smo svi odgovorni. Što reče Zoran Radmilović u više uloga: ‘Ajde?

Vučić je preuzeo svu vlast u svoje ruke, on odlučuje o svemu u ovoj zemlji, pa je samim tim i odgovoran kad se dogodi neka katastrofa. Sam je sebe doveo u tu poziciju, pa je red da ga građani na to podsete. U redu je što mnogi traže ostavku Gorana Vesića, ali to ne znači ništa.

Kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Vučić će umesto Vesića postaviti nekog podjednako nestručnog, nesposobnog, bezobzirnog i bahatog, nekog vlasnika pečenjare, telohranitelja ili keramičara. Ili će na to mesto vratiti Tomislava Momirovića, sadašnjeg ministra trgovine, koji je u vreme kad se radila rekonstrukcija Železničke stanice bio ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, a ovih dana se naprasno ućutao, ne pomalja se iz mišje rupe.

Vučić je taj koji postavlja partijske poslušnike na odgovorne položaje, od premijera i ministara pa naniže, Vučić je taj koji je stvorio atmosferu besomučne korupcije, nezajažljive otimačine i apsolutne neodgovornosti. I zato je najodgovorniji. I zato bi morao da podnese ostavku. Jer apsolutna vlast znači i apsolutnu odgovornost.

Cela Srbija plače i tuguje za poginulima, osim ubica i njihove posluge koja je prodala dušu đavolu. Kad prođu dani žalosti, morali bi da počnu dani utvrđivanja odgovornosti. I za zločin u Novom Sadu i za nebrojene druge zločine. Srbiju bi trebalo podsetiti na ono što joj je poručio Oskar Davičo daleke 1939. godine: “Ali bosa pesmo gluve žalopojke, / kad prestaju pesme, kad počinju psovke? / Gladna ruko, slepe jadikovke, / kad će hajduk bune iz tebe da grune?”

(zurnal.info)