Svakog dana otvaram novine tražeći istu vest, ali ta vest nikako da se pojavi. Ne, nema to veze s onim prastarim vicom iz vremena titoizma, o liku koji je iz dana u dan pretraživao samo naslovne strane, jer će vest kojoj se nada „svakako biti na naslovnoj strani“. Ovde nije nužno da vest bude na naslovnoj, može i unutra. Važno je samo da se pojavi. A kako bi ta vest glasila? Pa, evo mog predloga za naslov: „Predsednik Republike Tomislav Nikolić pomilovao Zorana Petakova“.

Razume se, kad spominjem (po)milovanje, ne mislim da bi Nikolić Petakova trebalo da pomazi, mada Petakova inače zovu Zeka, a poznato je da zercovi imaju nežno belo krzno, zgodno za maziti. Mislim, dakako, na to da Nikolić iskoristi svoja prezidencijalna ovlašćenja i oslobodi novosadskog antifašističkog aktivistu stodnevnog kućnog pritvora (!) zarad verbalnog delikta (Vesna, recite mu, Vas će da posluša, da koga će ako Vas neće, zar bi Vama imao obraza išta da odbije?!). Ta, prezident nam ionako, koliko vidim, nema drugog posla, osim dakako periodičnih odlazaka u Moskvu, da podnese Gazdi redovni mesečni izveštaj glede napretka Srbije u procesu kremljointegracija. Što, doduše, otvara jedan drugi problem, ali o tome kasnije.

Ne, sasvim ozbiljno, o čemu se ovde radi? Zoran Petakov Zeka, ne samo lokalno poznati AF aktivista iz Novog Sada (onaj što je svojevremeno na tribini na Filozofskom popio šamar od tzv. Firera), osuđen je pre nekog vremena na globu od sto hiljada dinara zarad „uvrede“ Mirka Bulovića (performersko ime: Irinej; funkcija: episkop bački Srpske pravoslavne crkve) i još trojice njegovih kolega, scenski afirmisanih kao Artemije, Amfilohije i Atanasije. U jednoj davnoj emisiji na BK TV, još 2005, Petakov je ovu četvoricu dragih ljudi nazvao „četiri jahača Apokalipse“, a sve povodom moralne i materijalne podrške, otvorene ili jedva prikrivene, koju visoke crkvene strukture upućuju raznim ekstremno desničarskim organizacijama. A o takvima, verujte, Petakov podosta zna jer s takvima stalno ima posla… Kako god, Mirko Bulović ga je zarad tih reči tužio, a beogradski Prvi osnovni sud mu rebnuo globu. Kada Petakov globu za sumanuto i iz malog sudijinog prsta isisano „krivično delo“ nije platio (ni ja ne bih na njegovom mestu), kazna je preinačena na sto dana zatvora, a sada je pak na njegov zahtev transformisana u „sto dana kućnog pritvora uz mere elektronskog nadzora“, da ne rečem uz nanogvicu. To njemu tako kanda neko eskiviranjem klasične robije „čini uslugu“, po onom sistemu kako „drug Lenjin ide ulicom i mazi decu po glavi, a mogao bi sve da ih pobije“…

Najpre, šta je sporno s tužbom i šta je skandalozno u presudi? Svi učesnici u javnom životu moraju se navići na to da su pod „pojačanim nadzorom“ javnosti, i da o njima, avaj, svako ima pravo na mišljenje, pa makar to mišljenje bilo glupavo, moronsko, uvredljivo, ili ne znam kakvo. Autor ove kolumne to odlično zna, i trpi kako ume i može: evo, pun vam je internet svakog zamislivog smeća na moj račun, i potpisanog i (naročito) anonimnog. Šta da se radi, tu tužakanje ne vredi mnogo, samo dobri živci i kakvo-takvo razumevanje za nedokučive tajne pogane ljudske prirode. Ali dobro sad, ko voli da se tužaka, neka se tužaka. Kada, međutim, sudija Miroslav Bošnjak napiše za Petakovljevo metaforično izražavanje da „takva uvreda protiv crkve nije zabeležena ni u vreme najstrašnijeg komunizma“, pa još i to da je i on, sudija Bošnjak, „kao hrišćanin takođe uvređen“, onda pak zalazimo duboko u zonu sumraka. Najpre, kakva je to uvreda na račun bilo koje crkve kad je Petakov govorio o konkretnim građanima, sa imenima i prezimenima (dobro, pseudonimima)? I mnogo važnije od toga: odakle sudiji pravo da bude iznenadjen i uvredjen, i odakle mu pravo da, u svojstvu sudije, bude hrišćanin, musliman, budista, šintoista, ateista ili bilo šta slično? Da li je Republika Srbija sekularna država, ili je nekakva teokratija, u kojoj sudije u presudama imaju pravo na verska uverenja i osećaje, i na tome prikladno izricanje kazni?! To je jedino relevantno pitanje, a ne Petakovljevo mišljenje o građaninu Bulović Mirku i ostalima. Suština je, dakle, u tome da je Petakov osuđen nizašta, i da ta sramna presuda mora da padne, a ne u pukom načinu izdržavanja te mahnite kazne na osnovu skandalozne presude. Kao biva, sve je u redu ako ne ode baš u zatvor?!

Uzgred, eto gde nam u celu priču nenadano uleće matuška Rosija, i to kao plagijator… Naime, nije li se nešto slično desilo nedavno u slučaju Pussy Riot? Da je presuda bazirana na „hrišćanskim vrednostima“ i isto takvim uverenjima sudije? Ispada da bi ovaj Bošnjak mogao da drži časove iz primenjene veronauke sudijama tamo po Rusiji, nakon što kao da je isto takve časove odslušao u Teheranu… S tom razlikom što su ruske pankerke ipak makar zaista kršile javni red i mir, dok je Petakov u svakom zakonskom smislu savršeno nedužan.

Dobro, ali gde je u svemu tome Nikolić Tomislav? Jedan od prvih, ako ne i prvi akt koji je Nikolić potpisao u svojstvu predsednika bilo je pomilovanje za novinara Lasla Šaša, koji je već nekoliko dana gulio robiju u Subotici (po istom redosledu: globa–neplaćanje–zatvor) na osnovu sumanute i skandalozne presude subotičkog suda, a sve zarad davne Šašove novinske „uvrede“ velikomađarskog fašističkog bandita Lasla Torockaija, o kojem inače nije rekao ništa što nije puka, lako utvrdiva istina. Nikolić je tada povukao pravi potez, i okončao tu agoniju i tu sramotu za sve nas. Ali nemojmo se lagati: bio je to i „lak“ potez za Nikolića, čisti zicer, ništa politički rizično, naprotiv. Jer, ko je uopšte bio s druge strane? Nekakvi opskurni mađarski fašisti, mo’š misliti. Pravi izazov za Nikolićevu principijelnost je slučaj Petakov: neka se tu pokaže, ako nije zeka! Kada su na drugoj strani Mirko Bulović & co, sa svime što uz njih ide, a ne nekakav dokoni segedinski đilkoš!

(Vreme)