Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji, uz podršku organizacije ForumZFD, sprovela je istraživanje „Stradanje Roma tokom ratova devedesetih u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu“. Reč je o temi koja je do sada bila svojevrsni tabu. Nažalost, to ne čudi i predstavlja kontinuitet odnosa prema jednoj o najdiskriminisanijih etničkih grupa u svim postjugoslovenskim državama, ali i daleko šire od ovog regiona.

Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji koji je bio koordinator istraživanja za Autonomiju govori o tome koji su glavni nalazi istraživanja.

Prvo što nam je postalo jasno jeste nevidljivost i svrstavanje romskog stradanja. Razgovori sa sagovornicima tokom istraživanja na Kosovu su nam potvrdili da zajednice Roma, Aškalija i Egipćana na Kosovu, posebno Romi, i dalje pate od posleratne stigme i marginalizacije. Ova stigma proizlazi iz percepcije da je romska zajednica „pomagala“ pripadnicima srpskih bezbednosnih snaga da počine zločine nad albanskim stanovništvom, ostavljajući ih u ranjivom i diskriminisanom položaju.

Takođe, indikativno je da je i danas postoji mali broj informacija o ratnim zločinima nad Romima, iako prema istraživanju Foruma Roma Srbije iz 2021. godine Romi stariji od 65 godina iz Srbije su svedočili da je svaka dvanaesta stara osoba nekog u ratovima devedesetih izgubila i gotovo isto toliko njih, da im je neko blizak bio ranjen.

Šta je, po tvome mišljenju, razlog zbog kojeg praktično skoro i da nema preciznih podataka o stradanjima Roma tokom tih ratova?

Osnovni razlog vidim u tome što su lokalni šovinistički projekti za stvaranje monoetničkih država tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji na Rome gledali kao daleke druge, na zajednicu i njene članove kojima se davala vrednost samo u instrumentalnom smislu – da su vredni jedino ukoliko su spremni da se svrstaju uz ratnu stranu i da za nju ginu, mada ni to nije bila često garancija za (kvalitetan) život. Uz sistematsku diskriminaciju koja je i pre ratnog raspada bila ipak dominantna, bez obzira na određene mogućnosti emancipacije i obrazovanja tokom socijalističke Jugoslavije – to vidim kao osnovni razlog za rasistički odnos prema Romima koji se najviše ogleda u nekažnjivosti. Iz ovog osnovnog razloga možemo izvesti i druge uzroke – nepostojanje volje da se uopšte popišu žrtve rata, pa tako i Romi od strane državnih ustanova. Jedino zalaganjem lokalnih organizacija civilnog društva su delimično romske žrtve popisane ali su ostale nepriznate od strane država jer se u nacionalnim kontekstima suočavaju sa politikama poricanja.

Koji su paradigamtični slučajevi romskih stadanja u navedenim ratovima?

U slučaju Srbije, to je svakako zločin u Skočiću. To što za tako brutalno ubistvo 27 romskih civila iz ovog zvorničkog sela, među kojima je bilo i devetoro dece i jedna trudnica, niko od pripadnika jedinice Sime Bogdanovića nije odgovarao pred sudom u Srbiji pokazuje kako se neguje nekažnjivost. Romi su najčešće bili žrtve deportacija sa ostalim ugroženim zajednicama, ali se danas suočavaju sa preprekama za povratak, o čemu je najbolji pokazatelj dva izbeglička kampa u Četer Lugu i Osterode na severu Kosova koja su bila kontaminirana neodogovornim odnosom misije UN na Kosovu, što je izazavalo bolest i smrt velikog broja romske dece i u postratnom periodu.

U Bosni i Hercegovini Romi su najviše proterani iz istočne BiH, posebno u Bijeljini, Zvorniku ali i Prijedoru. Postoje nezvanični podaci o stradanju velikog broja Roma u genocidu u Srebrenici koji su našli utočište u ovoj enklavi upravo nakon progona nesrpskog stanovništava od 1992. godine. To će svakako na dalje biti predmet naših istraživanja. Skorašnji napadi na povratničku decu, srpsku i romsku u okolini Mostaru pokazuju upravo na koji način se ova zajednica i dalje suočava kako sa strukturalnim nasiljem tako i sa direktinim. Važno je ipak napomenuti i da postoje brojni slučajevi ratnih zločina gde ne možemo sa sigurnošću reći da je romska pripadnost bila odlučujuća da neko bude žrtva već da su nažalost Romi bili kolateralna žrtva drugih međuetničkih sukoba, što svakako ne daje nikome za pravo da romske žrtve ostanu marginalizovane, nepriznate ili bez adekvatne reparacije.

Jedan od zaključaka istraživanja je i nekažnjivost kao pravilo zločina nad Romima i Romkinjama, posebno kada je u pitanju seksualno nasilje… 

Indikativno je da uprkos podsticajima UN-a da se obeleži 19. jun, Srbija je jedina zemlja u regionu koja ne priznaje žene koje su preživele seksualno nasilje u ratu kao civilne žrtve rata pa tako ni Romkinje koje su bile žrtve ovih zločina. S druge strane, podneta je krivična prijava od strane Fonda za humanitarno pravo podizao još 2018. godine zbog sekusalnog nasilja u ratu nad šest Romkinja iz Belog Manastira u Hrvatskoj ali tužilaštvo nije podiglo optužnicu ni šest godina nakon ove krivične prijave. Od početka procesuiranja ratnih zločina pred sudovima u Srbiji u samo sedam slučajeva predmet optužbe bilo je seksualno zlostavljanje tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, uprkos tome što je sekusalno nasilje u ratu bilo široko rasprostranjen oblik nasilja koji je uključivao i seksualno ropstvo.

Da li se može reći da je rasizam prema romskoj populaciji zajednički imenitelj za sva društa u kojima su bili ratovi, te da je prisutan i danas?

Dok god postoji visoka stopa nekažnjivost savremenog nasilja prema Romima, govor mržnje i poricanje ratnih zločina nad Romima kako iz ratova tokom deveedesetih tako i iz Drugog svetskog rata, bojim se da rasizam prema Romima će ostati zajednički imenitelj. Jedna od naših preliminarnih preporuka jeste da se romskom stradanju tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji posveti makar jedan dan u godini, kako bi ostao spomen ne često prezrene i zaboravljene žrtve ubistava ali i progona, među kojima veliki broj njih i danas nema dostupne uslove za dostojanstven život kao što su pravo na vodu, obrazovanje ili lična dokumenta.

Projekat “Stradanje Roma tokom ratova devedesetih u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu” je osmislila i sprovodi nemačka organizacija forumZFD, predstavništva u Beogradu i Sarajevu, uz partnersku podršku Inicijative mladih za ljudska prava Srbija, Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), medijskih kuća Tačno.net i Impuls Portal.

Dinko Gruhonjić (Autonomija)