Prvi put nakon Drugog svetskog rata, neka država je pokrenula kopnenu invaziju na Rusiju. I to slavna Ukrajina, koju je Rusija brutalno napala i okupirala u februaru 2022. godine.

Uzgred, takvih invazija nije bilo mnogo u ruskoj istoriji: Mongoli, Napoleon, Hitler i to je, otprilike, to.

Iako je Putinova kmečeća mantra da je Rusija odvajkada bila žrtva velikih sila i vaskolike nepravde sa Zapada.

Kako su to interneti duhovito primetili, pre 2022, Rusija je bila druga najmoćnija vojna sila na svetu. Nakon tragične, ali šljampave i blamantne agresije 2022, Rusija je postala druga najmoćnija vojna sila – u Ukrajini.

A nakon kontranapada Ukrajine na Kursku oblast 2024, Rusija je najednom postala druga najmoćnija vojna sila – u samoj Rusiji.

Da nije bilo Foklanda, ili sukoba između Argentine i Velike Britanije oko ovog ostrvčeta bogu iza tregera (1982), bio bi to i prvi vojni napad na neku nuklearnu silu u istoriji čoveka i njegovog cepanja atoma.

Putinov ratni plan je delovao krajnje jednostavno, zgodno i primamljivo, bar za narajcane propagandiste, odnosno kvislinge sa Pinka i Hepija, zar ne? Ruski tenkovi će za tri dana blickrigno stići do Kijeva, a ruski specijalci zauzeti zgrade Vlade, Skupštine, televizije i ostale aerodrome.

I vozdići ruski barjak na EuroMajdanu, te postaviti svoju marionetsku vladu u toj zemlji. Zato je sve bilo prozvano tek „specijalnom vojnom operacijom“ a ne ratom.

Pa guli tešku robiju ili gulag svako ko i na Fejsbuku drugačije kaže (i kleveće i laže). Zatim, famozni ruski obaveštajci su smatrali da će Ukrajinci radosno bacati cveće pred ruske tenkove, najzad zateravši Evropu, NATO, pedere i transrodne toalete tamo gde Sunce ne sija.

Otprilike kao što to čine mnogi (avaj) geografski daleki Srbi i Mađari. Dekadentni Zapad će biti „duboko zabrinut“, ali će morati da prizna novu realnost. Već je jednom uspelo sa Krimom, šta može poći po zlu?

Kad ono, međutim. Republika Ukrajina je ruskoj Imperiji uzvratila udarac. Pa 900 dana ili dve i po godine nakon ruske agresije, nema Putinove vojne parade po kijevskim bulevarima, naprotiv. Rusi se iz predgrađa Kijeva povlače odmah, a ubrzo beže i iz Harkova i Hersona.

Ukrajinci uništavaju ruske podmornice, admiralske brodove, na hiljade tenkova, pa i most koji povezuje Rusiju sa Krimom na Putinov rođendan.

Stradalo je oko pola miliona Rusa. Granica NATO sa Rusijom je uvećana, pristupanjem Finske (i tradicionalno neutralne) Švedske ovom mrskom paktu. Putinova taktika zato je postala da sumanuto granatira gradove i sela u Donjecku na istoku Ukrajine, i da zagovara primirje po svojim uslovima u kojem će pripojiti oko 18 odsto Ukrajine Rusiji.

Daj šta daš, samo da se iz ukrajinskih ravnica izvuče sa minimumom dostojanstva, umesto tragikomične blamaže i javašluka.

Ali, šipak. Umesto da osvajaju Kijev, Rusi sada brane Moskvu.

Dakle, šestog avgusta, ranjena i namučena Ukrajina je zaista – napala Rusiju.

I što je, uzgred, stajalo na naslovnici režimskog i proruskog tabloida Informer u Srbiji, a za antologije novinarskog bešćašća i moralnog sunovrata.

Ukrajina je preuzela inicijativu, umesto da se samo brani po šumama i ravnicama svoje zemlje ponosne.

Ofanziva Kijeva sa ciljem da zauzme komadić ruske teritorije je upadljivo iznenadila Kremlj, jer FSB spava ili je posvećen jedino unutrašnjim neprijateljima režima.

Pa najnoviji ruski car Vladimir Putin sada ima strane tenkove na svojoj teritoriji, a dobrovoljci mu se dobrovoljno predaju.

Proruski analitičari od Moskve do Beograda ostali su zatečeni, i u raspojasanom zbunju, pa u kontranapadu vide Putinov „master-plan“. 

A do sada, ova operacija je bila neopevani uspeh za Kijev.

Dok i pravno i moralno, Ukrajina ima svako pravo da uzvrati udarac ili uputi kontranapad, jer tako je od kada je rata i ratovanja.

Ruske snage koje očigledno i zločinački krše granice Ukrajine ne bi trebale da se osećaju bezbedno iza svojih granica, te ima mudrosti u umotvorini da je „napad najbolja odbrana“.

Naime, od rata do sporta ili loptanja, opšti cilj svakog kontranapada jeste da se osujeti prednost koju je neprijatelj stekao tokom napada.

Konkretni ciljevi mogu da znače i ponovno zauzimanje izgubljene teritorije, preusmeravanje snaga neprijatelja, podizanje morala, sticanje novih saveznika, i tome slično.

Još je Napoleon rekao da „najveća opasnost vreba u trenutku pobede“, a Austerlic je zapravo bio legendarni primer kontranapada.

Ali, Napoleon je zatim pokrenuo neuspešnu invaziju na Moskvu, pa se proveo kao bosonog po trnju.

Isto je bilo i sa invazijom Sjedinjenih Američkih Država na Kubu (1961) ili Vijetnam (1955-1975), odnosno invazijom Sovjetskog Saveza na Avganistan (1979-1989), pa i sa invazijom SR Jugoslavije na Hrvatsku (1991-1995), te američkim invazijama na Irak i (opet) Avganistan (2001-2021).

Francuski, američki, ruski, srpski i nebrojeni drugi osvajači vremenom su morali da se povuku pred izazovom otpora, kontranapada i kontraofanziva, uz tragične žrtve civilnog stanovništva.

I onda, šta se tačno dogodilo u ukrajinskom kontranapadu na Kursku oblast?

I, još važnije, kako su reagovali Putin i putinoidi? Oružane snage Ukrajine (OSU) ulaze u Kursku oblast 6. avgusta. Ministarstvo odbrane Rusije umanjuje značaj ove invazije, tvrdi da je samo 300 „diverzanata“ ušlo, da su odbijeni i da je situacija pod kontrolom.

Guverner Kurske oblasti, Smirnov, pozvao je na smirenost i nije izdao naredbe za evakuaciju niti spomenuo pravi obim ofanzive.

Sledećeg dana, Ministarstvo odbrane je izvestilo da je 260 od 300 boraca ubijeno i da je napredovanje neprijatelja dublje u rusku teritoriju zaustavljeno. A istog dana, OSU su zapravo ušle u gradove Korenevo i Sudža.

Stanovnici su ostali u podrumima bez vode i struje, dok su neki pokušavali da pobegnu na svoju ruku. Putin je održao sastanak i spomenuo ukrajinsku „provokaciju“, ali je ubrzo prešao na priču o otvaranju vrtića i godišnjem odmoru svog ministra finansija.

Već osmog avgusta, hiljade ljudi su pobegle iz pograničnih oblasti, a jedan od njih je očajnički izjavio da televizija laže o svemu: „Niko nas nije spasio, ljudi su se sami spašavali. Ovi monstrumi iz vlasti lažu i kače medalje na svoja prsa. Ljudi, spasavajte se ako možete“. Zabrinuti rođaci zovu hitne službe, ali ni mukajet. Stanovnici Sudže snimili su očajnički apel caru Putinu, ali je i on bio ignorisan. Vremenom se otkrilo i priznalo da su ukrajinske snage (oko 15.000 vojnika i 600 tenkova) okupirale 28 naselja, napredovale 12 kilometara (duž fronta od 40 km), i da u Rusiji kontrolišu između 500 i 1000 kvadratnih kilometara.

Evakuisano je 180.000 ljudi, dok se 2.000 vode kao nestali. Ruski regruti koje je trebalo uključiti u „specijalnu vojnu operaciju“ ostavljeni su na prvim linijama fronta, zarobljeni su, i njihova sudbina je nepoznata.

Kako svedoči ruski opozicionar Hodorkovski, ofanziva na Kursk razotkrila je pravu prirodu Putinovog režima. U pitanju je sistem izgrađen na lažima, ravnodušnosti i očuvanju vlasti, a sve preko leđa, života i bezbednosti sopstvenih građana.

Ukrajinski kontranapad je zato već postigao nekoliko važnih strateških i političkih ciljeva: podigao je moral u Ukrajini, dokazao svetu da Ukrajina može ponovo preuzeti inicijativu, i otkrio je mnoge strukturne ranjivosti Rusije. Pokazalo se da je slika ili priča o Putinu kao simbolu moći, snage i kontrole – krajnje šuplja.

U pitanju je kontranapad šupljem ruskom narativu ili lažima Kremlja, odnosno Putinu kao autokrati sa mafijaškim mentalitetom.

Rusija je naprosto nemoćna u zaustavljanju čak i ove mini-invazije, pa lokalno stanovništvo nije pružilo otpor, a nebrojeni vojnici se komotno predaju napadaču.

Najzad, ovaj kontranapad je i lekcija za sve vešto ušuškane i/ili dobrano potlačene narode sveta.

Bez obzira koliko riskantna ili sumasišavša, ukrajinska ofanziva jeste i svojevrsni krik slobode ili otpora.

Zato što se na zlo naprosto mora odgovoriti narodno-oslobodilačkom borbom.

I zato, „Pušku, pa u Frušku“ ili deder Užičku Republiku protivu osvajača, uprkos svim izgledima.

(Danas, foto: Autonomija)