U Rusiji je pre nekoliko dana novinarka Slobodne Evrope Alsa Kurmaševa osuđena na šest i po godina zatvora zbog takozvanog “širenja lažnih informacija o ruskoj vojsci”. Suđenje je obavljeno iza zatvorenih vrata, bez prisustva javnosti, ali je BBC uspeo da sazna da su Kurmaševu okrivili zbog knjige „Ne ratu. 40 priča o Rusima koji se protive invaziji na Ukrajinu“, koja je objavljena u novembru 2022. godine. Među urednicima ovog izdanja bila je i Kurmaševa.

Desetak dana ranije, novinar Wall Street Journala Evan Gerškovič osuđen je na 16 godina zatvora zbog navodne špijunaže. Suđenje američkom reporteru odvijalo se u Jekaterinburgu, takođe iza zatvorenih vrata. Prema pisanju agencije Blumberg, hapšenje Gerškoviča naredio je lično Vladimir Putin. Malo pre ovog slučaja, rediteljka Ženja Berkovič i dramaturškinja Svetlana Petrijčuk osuđene su na šest godina zatvora, o čemu je ovde već bilo reči. I to je otprilike sve što se u domaćim medijima može pronaći o političkim progonima u Rusiji.

Staljinističko shvatanje ravnopravnosti

Međutim, kad čitalac otvori bilo koji od malobrojnih preteklih nezavisnih ruskih medija, tamo svakog dana može da pronađe po nekoliko vesti o hapšenjima, političkim suđenjima i progonima u staljinističkom stilu. Prema podacima jedne od najvećih ruskih nevladinih organizacija, OVD-Info, od 2012. godine više od 3.000 građana podvrgnuto je politički motivisanom krivičnom gonjenju, a među njima je više od 500 žena. Intenzitet progona osobito se pojačao nakon što je Rusija započela istrebljivački rat protiv Ukrajine, od tog doba tamnice u dalekim sibirskim krajevima pune se brzim tempom.

Na meti ruskog pravosuđa našli su se pisci, umetnici, novinari, blogeri, političari, aktivisti, ali i činovnici, studenti, penzioneri, frizerke, medicinske sestre, učiteljice, gotovo da nema profesije ili kategorije stanovništva koja nije zastupljena u ruskim kazamatima. Valjda tako savremeni čekisti i opričnici zamišljaju ravnopravnost.

Početkom jula, Lenjinski okružni sud u Jekaterinburgu poslao je uralskog aktivistu za ljudska prava Alekseja Sokolova u istražni zatvor koji će trajati do 1. septembra. Sokolov je uhapšen zbog isticanja „ekstremističkih simbola“. Šta je aktivista zapravo uradio? Na sajtu „Branioci ljudskih prava Urala“ postavio je logo društvene mreže Fejsbuk. Vaistinu težak zločin, zaslužuje dvomesečni pritvor i suđenje koje sledi.

Zabranjeno je govoriti istinu

Novinarka portala RusNews Marija Ponomarenko iz Barnaula osuđena je na šest godina zatvora zbog širenja lažnih informacija o ruskoj vojsci. A šta je Ponomarenko zapravo uradila? Napisala je post na društvenim mrežama o vazdušnom udaru na pozorište u Mariupolju. Ruska vojska je zaista bombardovala pozorište u Mariupolju, koje je bilo pretvoreno u sklonište za civile, i pobila na stotine civila. U Putinovoj Rusiji zabranjeno je pisati istinu, za to se dobija bar šest godina robije. Pod pravnim izrazom „širenje lažnih informacija o ruskoj vojsci“, takozvanih „fejkova“, zapravo se podrazumeva pisanje elementarnih činjenica o zločinima ruskih agresora, koje su poznate svima u svetu, van Rusije.

Novinar i pesnik Vsevolod Koroljenko snimao je dokumentarne filmove o slučaju Marije Ponomarenko i o umetnici Saši Skočilenko koja je osuđena na sedam godina zatvora. Objavio je i nekoliko postova o ubijanju žitelja Buče i Borodjanke. Zbog tih strašnih zločina osuđen je na sedam godina robije.

Penzionerka Evgenija Majboroda (72) iz Rostovske oblasti osuđena je na pet i po godina zatvora, jer je na društvenim mrežama prenela dva posta o broju poginulih ruskih vojnika. I njoj je na teret stavljeno famozno širenje lažnih vesti o ruskoj vojsci, ali i navodni motiv – „iz političke mržnje“. Majboroda je negirala bilo kakvu mržnju, pa i političku, i objasnila da je bila motivisana time što je njen brat u Dnjepru završio pod ruševinama zgrade koju je raketirala ruska vojska. Sud nije imao razumevanja za sestrinsku ljubav, za njih je to čista politička mržnja.

Samo ubijeni i osakaćeni znaju istinu o ratu

Nastavnik istorije Nikita Tuškanov iz okruga Komi osuđen je na pet i po godina robije, zbog komentara na društvenim mrežama povodom eksplozije na Krimskom mostu, koju je nazvao „rođendanskim poklonom za Putina“. Sud u Vologdi ima pravičnu meru, više od jedne godine logora po jednoj reči. U završnoj reči pred sudom Tuškanov je govorio kako je uvek bio patriota, i kako se od 2013. do 2019. godine bavio potragom za posmrtnim ostacima ruskih vojnika i oficira koji su poginuli u sovjetsko-finskom i Drugom svetskom ratu, da bi ih potom sahranjivao na grobljima uz pune vojne počasti.

„Dok sam se bavio potragom, i sam sam shvatio da je rat lep samo na paradama i u emisijama, a u stvarnosti je samo smrt. A celu istinu o ratu mogu reći oni čije sam ostatke nosio na rukama iz šuma, polja i močvara. Samo ubijeni i osakaćeni znaju istinu o ratu! Rat je zločin, a njegovo pokretanje je zločin za koji nema opravdanja“, rekao je Tuškanov golu istinu koja se u Putinovom režimu doživljava kao antidržavna delatnost.

Ruski sudovi ne osuđuju samo građane koji su im dostupni, već i one koji su otišli iz Rusije, spasavajući se od Putinove tiranije. Svako malo održavaju se suđenja na kojima optuženi bivaju osuđeni u odsustvu. Tako je političar Leonid Guzman osuđen na 8,5 godina zatvora zbog famoznih „fejkova“ o ruskoj vojsci, za isto delo pravnik i bloger Mark Fejgin osuđen je 11 godina gulaga, čuvena novinarka Maša Gesen dobila je osam godina, a novinar i pisac Mihail Zigar dobio je 8.5 godina zbog posta o ubistvima u Buči. Bivšoj uposlenici Ministarstva pravde Rusije Mariji Mamedovoj i njenom mužu Denisu takođe je suđeno u odsustvu. Marija je dobila 14, a Denis 16 godina robije, zbog antiratnog pisma koje su poslali ruskim državnim institucijama. Zalaganje za mir sud je protumačio kao „podršku terorističkim aktivnostima“.

Najmlađi politički zatvorenik

Primera političkog progona ruskih građana ima na hiljade, njima se mogu ispuniti stotine tekstova, svakog božjeg dana nižu se novi slučajevi, a gulazi su sve puniji, baš kao u staro staljinističko doba. Možda bi trebalo navesti samo još jedan primer, najradiklaniji. Sudovi ne progone samo odrasle ljude, već i decu.

Okružni vojni sud u Moskvi je u junu osudio petnaestogodišnjeg učenika Arsenija Turbina na pet godina zatvora zbog navodnog učešća u terorističkoj organizaciji. Tinejdžer je delio antiratne letke, pisao antiratne postove, kritikovao politiku Vladimira Putina, a FSB mu je napakovao da je sve to radio za legiju „Sloboda Rusije“ koja je sačinjena od ruskih dobrovoljaca i bori se na strani Ukrajine. Među ključnim dokazima našao se flajer na kojem je prikazan Putin iza rešetaka. I ode dete u gulag zbog toga što se ne slaže sa agresijom na Ukrajinu, kao najmlađi politički zatvorenik. Bar za sada.

Cinik bi mogao da kaže kako je u ovom slučaju pokazan vidan napredak u odnosu na epohu staljinizma. Nekada su u gulazima zatvarane i bebe, samo zato što su deca „narodnih neprijatelja“, ponajviše u logoru Karlag u današnjem Kazahstanu, a danas je samo jedan tinejdžer osuđen na zatvorsku kaznu. Utamničena deca su masovno umirala u gulazima, usled nebrige i nehumanih uslova života, a Arsenij Turbin ima šanse da preživi. Pa zar to nije očigledan progres?

Zabranjeno je mrzeti tirane

Crni humor na stranu, činjenica je da progon po političkoj osnovi postaje sve masovniji u Rusiji i da se represivna mašina sve više zahuktava. Ljudi završavaju na višegodišnjim robijama zbog jednog posta na društvenim mrežama, zbog toga što se protive ratu i zločinima, zbog neslaganja sa politikom Kremlja. Jedna devojka je uhapšena samo zato što je držala transparent sa natpisom “Šesta Božja zapovest: Ne ubij!” ispred Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi. I Božje zapovesti su postale antidržavna delatnost, podrška terorizmu, izdaja i širenje laži o ruskoj vojsci.

Sloboda govora je otvoreno kriminalizovana, a političko neslaganje je izjednačeno sa rasnom, verskom i nacionalnom mržnjom. Bukvalno je proširen član krivičnog zakonika, pa je pored navedenih oblika stvarne mržnje čije je đirenje s pravom zabranjeno zakonom uvedeno i novo krivično delo: širenje političke mržnje. Kako to izgleda u praksi najbolje se vidi iz suđenja frizerki Ani Aleksandrovoj iz Peterburga, koja je optužena za širenje onih famoznih „fejkova“ koji su motivisani „političkom mržnjom“.

Lingvistički stručnjaci sa Državnog univerziteta u Sankt Peterburgu, koje je sud angažovao da obave ekspertizu, utvrdili su da se u njenim antiratnim objavama na internetu može „primetiti ispoljavanje mržnje prema Vladimiru Putinu“. U Rusiji je zabranjeno mrzeti tirane, svako protivljenje diktaturi, svaku kritiku zločinačke politike – državni organi proglašavaju za „političku mržnju“. Lingvisti su utvrdili i da objave Ane Aleksandrove „pobijaju činjenicu da se rat u Ukrajini vodi da bi se održao međunarodni mir i bezbednost“. Kad Putin i Kremlj nekakvu laž proglase za činjenicu, svako razobličavanje te pogane laži postaje krivično delo.

Kao što se da primetiti, staljinizam se vraća na velika vrata u Putinovu Rusiju. I to je zemlja po čijem bi modelu ovdašnji “patrioti” da urede Srbiju. Kad putinofile suočite sa stvarnošću Rusije, sa progonima nevinih ljudi, sa masovnim hapšenjima i utamničenjima – ništa se u njihovim stavovima ne menja. Oni će naći opravdanje za svaki zločin Kremlja, jer njihove ropske duše čeznu za knutom, za čvrstom rukom i autoritetom koji će im s leđa skinuti odgovornost za sopstveni život. Njima je teror koji Putinov režim sprovodi nad svojim građanima umeren i blag. Da se oni pitaju, Staljinovo doba bi se vratilo u punom sjaju, a svako ko misli svojom glavom i protivi se tiraniji skončao bi u gulagu ili pred streljačkim strojem. Jer za dobrovoljne robove nema grozomornijeg prizora od slobodnog čoveka koji prkosi sili i nepravdi.

(Al Jazeera)