Retorika ovdašnjih političara puna je brige za naš narod. Opšti retorički obrazac glasi ovako: Srbija će pomoći naš narod, ma gde on živeo…

Problem sa ovom vrstom retorike je u tome što izvan Srbije ne postoji nikakav naš narod. Ceo naš narod živi ovde, u Srbiji. Izvan Srbije, u Bosni i Hercegovini, na primer, žive Srbi, ali Srbi iz Bosne i Hercegovine nisu deo naroda Srbije. Kada kažu naš narod, političari ne misle na demos, nego na etnos. U njihovoj retorici građanin ustupa mesto urođeniku.

Zbog čega se odbacuje univerzalno demokratski sadžaj pojma narod? Nekoliko je razloga u igri:

prvo, jedan deo političara zbog neprosvećenosti i političkog primitivizma nije u stanju da uoči i uvaži razliku između srpskog naroda i naroda Srbije. Između ta dva entiteta nikako se ne može staviti znak jednakosti;

drugo, retorika o našem narodu omogućuje Srbiji da se upliće u poslove susednih država. Republika Srpska je već uvečena u simblički poredak Srbije i Srbija je tretira kao svoju etničku pokrajinu;

treće, preko retorike o našem narodu podstiču se iredentističke pretenzije i u životu održava koncept velikodržavlja i,

četvrto, preko ove retorike pripadnicima različitih etničkih zajednica se šalje poruka da Srbija nije njihova „matična država“.

Koncept „matične države“ je sporan. Država pripada državljanima, a ne Srbima. „Matična država“ Srba iz Temišvara, Zagreba ili Čikaga nije Srbija, nego su to Rumunija, Hrvatska i Amerika, čije državljanstvo tamošnji Srbi poseduju i u kojima uživaju građanska i politička prava.

Retorika o našem narodu od države Srbije zahteva da se stavi u službu etničkih interesa. Gde to vodi na naročito dramatičan i tragičan način je pokazao ratni raspad Jugoslavije.

Nakon tog iskustva, racionalan bi pojedinac očekivao da će Srbija nastojati da se trajno usidri u liberalno-demokratskoj političkoj kulturi, unutar koje ni jedna posebna zajednica ne polaže eksluzivno pravo na državu.

Ta očekivanja su, na žalost, izneverena.

Nije jasno zašto bi Srbija morala da pomaže bosanske Srbe, kada su oni jedan od tri konstitutivna naroda Bosne i Hercegovine. Ako im je neka pomoć i potrebna, valjda je Sarajevo prva adresa na koju bi trebalo da se obrate. Uostalom, o pravima Roma ne treba da brine Indija, nego Srbija, čiji su Romi državljani.

Retoriku o našem narodu aktualizovaće i skupštinska rasprava o deklaraciji svesrpskog sabora. Tom se deklaracijom pozivaju „državni organi srpskog naroda“ da ulože napore, podrže, pomognu, zaštite, unaprede, izgrade… Predsednik Republike nije organ srpskog naroda, nego republike. Njega ne biraju Srbi, nego građani i on ne predstavlja Srbe, nego državu.

Deklaracija je ustupak konzervativizmu, organskoj tradiciji, nacionalizmu i crkvi. Ništa od toga neće doprineti transformaciji Srbije u uspešnu privredu i moderno građansko društvo. Svesaborašenjem se prikriva pad republike i degradacija politike, a retorikom o našem narodu se nudi iluziju da je urođenik važniji od građanina.

Iz činjenice da pripadamo istoj etničkoj zajednici ne proizilazi da moramo živeti u istoj državi i da pripadamo istom narodu. Ako to ne znaju urođenici, trebalo bi da znaju građani. Znaju li?

(Autonomija/foto: Beta)