Tribina „Šta mladi traže u pozorištu“, koja je održana u Pozorištu mladih, u okviru Novosadskih pozorišnih igara, otkrila je niz zanimljivih detalja, za pozorišnu struku čak potpuno iznenađujućih, o tome šta bi mladi gledali u pozorištu, šta gledaju, kakve su im pozorišne navike, šta im znači i kako razumeju pozorište…

U razgovoru, koji je precizno i znalački vodila dramaturškinja Divna Stojanov, u kojem su učestvovali đaci Karlovačke gimnazije, zajedno sa profesorkom Sandrom Urban, te nekoliko maturanata profesorke Jelene Kvočka, prisutni glumci, reditelji, direktori pozorišta, novinari, profesori sa Filozofskog fakulteta, imali su priliku da čuju fantastična, izuzetno korisna zapažanja o našem teatru.

Najsnažniji utisak sa tribine je da je mladima pozorište uteha za stvarnost u kojoj danas živimo. U pozorište idu po katarzu, a nju, kažu, donosi dobra predstava. Za njih je to ona koja ima dobru priču, koja im je važna u trenutku života u kojem su. Ushićeni su kada su svi segmenti predstave dobri u njoj, od scenografije i kostima do režije i glumačkog dela.

Utvrdili su da su uvek gladni pozorišta, ali da neće da gledaju bilo šta. Vrlo su verzirani u čitanju repertoara i pronalaženju onoga što ih se tiče. Nije im teško da neke predstave, koje vole i smatraju izuzetnim, gledaju i po nekoliko puta, a onima koje im se na prvo gledanje nisu dopale, a drugim jesu – skoro uvek daju drugu šansu da bi se uverili u svoj sud.

Idu u sva tri pozorišta u Novom Sadu, odnosno gledaju predstave koje se prave na četiri novosadske pozorišne adrese (četvrta je Pozorište „Promena“), a ponekad na te grupne odlaske u pozorište vode i roditelje. Više vole da gledaju predstave u društvu, jer onda posle njih mogu da polemišu o viđenom, a rasprave o predstavama od prethodne večeri protegnu se i na časovima srpskog sutradan.

Neki od karlovačkih đaka rekli su da to kakva je neka predstava – dobra ili loša – doživljavaju psihosomatski. Posle nekih, danima ne mogu da dođu sebi, zbog onoga što ih je duboko uzdrmalo i potreslo. Zbog onih drugih, koje im „nisu legle“, ili su ih svojim nekvalitetom uvredile, u stanju su da se satima raspravljaju.

U najbolje predstave u Novom Sadu ubrajaju „Tri zime“ u Pozorištu „Promena“, „Nebeski odred“, „Laundž“, „Ko je ubio Dženis Džoplin“ i „Neodustajanje“ u Srpskom narodnom pozorištu, potom „Neoplantu“ u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz, te „39 stepenika“, „Bogojavljensku noć“, „Kosu“ i „Zločin i kaznu“ u Pozorišta mladih.

Jedna karlovačka maturantkinja rekla je da je samo proteklog marta odgledala čak deset predstava. U pozorište prevashodno idu sa svojom profesorkom, koja uvek pažljivo bira, najpre to koju će predstavu prvo da vide. Čini se da im više leže tragedije od komedija, ili do sada nisu nabasali na neku jako dobru komediju, osim „39 stepenika“.

Kategorični su bili u tome da ne vole tezgaroške predstave, odnosno, kako su rekli „spakovane predstave“. Nemaju omiljenog reditelja, ali su u stanju da rediteljima pišu na fejsu ako su im njihove predstave pokvarile veče.

Smatraju da pozorište uči kritičkom mišljenju i da može da pomogne u rešavaju nekih – naizgled -– bezizlaznih životnih situacija, ili doživljaja punih dilema, da može da uteši i podseti da su i neki drugi ljudi prošli kroz slične dileme i probleme i da su ostali živi i zdravi. Veruju da je važno da pozorište govori o nečem bitnom, što ih se tiče, što se tiče svih nas kao društva, a ne da se bavi nekim tra la la temama.

Posebno je važno, istakli su, da se bavi temama o kojima se u ovom društvu ne priča.

Iz svega rečenog, čini se da deca nepogrešivo umeju da osete i prepoznaju kvalitet, ne samo na osnovu nekog emotivnog doživljaja, već na osnovu činjeničnog stanja na sceni, koje uključuje sve elemente umetničkog dela. I da umeju da cene uloženi trud umetika.

Na propitivanje prisutnih pozorišnih stvaralaca šta bi voleli da gledaju u pozorištu, koje su im teme važne, najpre je odgovorila profosorka Urban, koja je uveliko zaslužna za ljubav koju karlovački đaci gaje prema teatru. Ona je mišljenja da se pozorište ne mora i ne treba prilagođavati mladima, već da je dovoljno samo praviti dobre prestave – ponuditi im prave stvari u koje spadaju sve ovozemaljske teme. To su teme odrastanja, ljubavne teme, raspad bivše zemlje i teret koji je ostao na mladim generacijama nakon te istorijske traume – transgeneracijske traume, teme pojedinačnog i kolektivnog identiteta, nasleđa, ali i teme koje spajaju različite generacije, između kojih se – i kroz pozorište, smatraju đaci, mogu graditi zdravi komunikacijski mostovi razumevanja. Ustvrdili su da tabu tema u pozorištu nema.

Govoreći o tome šta im je oprostivo ili neoprostivo u nekoj predstavi, rekli su da mogu da oproste, ako ne štima neki detalj u predstavi, npr. kostimi ili scenografija, kao i da im je jako žao kad je većina glumaca dobra, a neki izrazito nisu. Pitaju se da li su ti koji se ne trude, ili nisu dobri, svesni toga, i što im to neko ne kaže ako nisu.

Pozorište mladih, organizator ovog susreta đaka i pozorišnih stvaralaca, koji su pažljivo slušali šta izuzetni karlovački đaci ne samo traže, već i šta imaju da kažu o pozorištu, obezbediće za njih besplatne ulaznice za nekoliko predstava s repertoara.

Snežana Miletić (mojnovisad.com/foto: Pixabay)