Masovna ubistva 3.maja u beogradskoj osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i 4.maja u Duboni i Malom Orašju, u moru ostalih problema u koje se Srbija odavno samouvalila i samouvaljuje, obeležili su prošlu godinu (pri čemu se vladajuće svetovne i crkvene kaste – izvor patalogije – guše od laži da je Srbija žrtva mrzilačkog sveta oko nas). Zlo koje se na šokantan način prošle godine dogodilo u beogradskoj školi i selima kraj Mladenovca, samo je najgrozniji detalj mozaika naše ukupne propalosti. Političke dakako pre i iznad svega i – sledstveno tome – moralne i materijalno-egzistencijalne. Izuzimanje i razmatranje samo prošlogodišnjih zločina iz celine propalosti Srbije – koji su zbog broja žrtava i načina ubijanja nedužne mladosti pored anestezirane Srbije šokirali i region, pa i šire – bežanje je od realnosti opšteg stanja srpskog društva. Ako se tako radi, a uglavnom radi od slučaja do slučaja, kampanjski, površno kao i sve drugo što se ovde radi, srpsko društvo i dalje drži glavu duboko u pesku.

Bez poštene analize srpske društvene patologije, neće se naći pravi uzroci ne samo prošlogodišnjeg majskog zla, niti efikasna prevencija njegovog ponavljanja u ovoj ili onoj formi. Ono se može – i nažalost verovatno hoće – ponavljati ne samo tako drastično kao prošlogodišnji majski zločini, nego kao tiho, skoro dnevno pojedinačno zlo, na šta se srpsko društvo bezmalo naviklo (femicidi, stadionsko-uličarski, kriminalni i drugi obračuni i ubistva). Zapuštenost društva prepuštenog samovolji vladajućoj kriminalnoj kasti i klanovima – odnosno sistemske laži, mržnja i licemerje kao način vladanja – neminovno rađaju nasilje, zločine, kriminal, pljačke, povećavaju beznađe i suicidnost. Igra sudbine određuje gde će se, kad i u kojoj formi zlo pojaviti. Nažalost, stigli smo dotle da se pojavljuje i u osnovnim školama kroz normalizovano ne samo međuvršnjačko, nego i među đaci-pedagozi-roditelji sve češće nasilje. Prošlog maja zlo se dogodilo u beogradskoj školi Vladislav Ribnikar – moglo je i u nekoj drugoj – u najbrutalnijem obliku, u masovnom ubistvu 9 đaka, domara škole, te više ranjenih đaka i jedne nastavnice. U Duboni i Malom Orašju ubijeno je 9 mladih ljudi, a više njih je ranjeno.

O bolu i slomu porodica nevinih žrtva izlišno je govoriti. Ako im išta može ublažiti bol i patnju, mogu iskreno saosećanje, solidarnost i podrška. Ne kičerski, površno i brzo prolazno. Kičeraj i prigodičarstvo – o licemerju da i ne govorimo – patnju im samo produbljuju. A i toga smo se nagledali i naslušali.

Pravi odgovor na greh ubistva školske dece i mladih ljudi u selima kraj Mladenovca, kao i za iskrenu solidarnost sa njihovim porodicama, bio bi kad bi se društvo – da je sreće – pošteno pozabavilo dubinskim uzrocima tragedija koje su se dogodila u dva dana. Uprkos probuđenim emocijama i saosećanjem ogromnog broja građana u protestnim šetnjma ne samo u Beogradu, do toga nažalost nije došlo. Sve je završilo na površnom prilazu tragedijama, na skoro diletantskim rutinskim ’analizama’.

Uprkos besu, ne treba smetnuti s uma da su i oni koji su pucali po školskoj deci i mladosti Dubone i Malog Orašja – trinaestogodišnji dečak u školi i valjda dvadesetogodišnjak u Duboni i Malom Orašju – pored porodičnih nesređenosti na posredan način takođe žrtve i duboke socijalne patologije Srbije. Ne znači da ubice i njihove roditelje treba abolirati od krivice, ali istine radi ne treba smetnuti s uma da su i oni na svoj način žrtve dobrim delom iste bolesti od koje pati razoreno srpsko društvo. Patologija društva – uz porodičnu nesređenost koja takođe itekako ima veze sa poremećenim sistemom vrednosti društva – stvara uslove za pad labilnih pojedinaca u zločinstvo. Treba to znati zbog upozorenja, da se u obolelom društvu nalazi ne mali broj potencijalnih novih nesrećnika koji će zbog ovog ili onog razloga, zbog ove ili one osujećenosti, potegnuti za zlom i da će opet biti nevinih žrtava. Zločinci se ne rađaju, oni su uglavnom rezultat isprepletenosti porodične i šire društvene patologije. U toj kombinaciji mnogi pokleknu, videli smo prošlog maja čak i trinaestogodišnji dečak, ubica iz Vladislava Ribnikara. Može li se u razorenom društva, sa povećanim brojem disfunkcionalnih porodica, latentnim pogubljenicima nekako pomoći – da ne završe kao zločinci, da ne upropaste živote drugih i njihovih porodica, kao ni svoje i svojih porodica – temeljna su pitanja za celokupno srpsko društvo, a ne samo kampanjska pitanja za stručnjake kad nas neko zlo zgrozi.

Nešto o društvenoj patologiji, o razorenom društvu i genezi propasti Srbije. Ni njoj, kao ni bilo kome drugom, ništa ne pada s neba. Kreator je svoje sređenosti ili propalosti, zapuštenosti.

Sve je počelo onomad sa velikim, sa razumnim ljudima neshvatljvim nacionalističkim lažima. Hronologija je već otrcana – Memorandum SANU, Milošević sa partijom (SKS) koju je od jugoslovenstva i internacionalizma neverovatno brzo preobratio u agresivnim nacionalizmom i šovinizmom zatrovanu falangu (SPS), saslužiteljski mu nacionalistički intelektualci, istim sindromom zatrovani crkveni i univerzitetski velikodostojnici bez morala, vojnici bez časti, ratnohuškački propagandisti, u istom smislu instrumentalizovana estrada i sport kao pučka zabava… Nema ko nije – izuzev časnih pojedinaca i građanskih grupa – potonuo u banalnost, u ludilo koje je u ime bajagi ’uspravljanja Srbije i Srba sa kolena’ završilo u militantnom nacionalizmu, šovinizmu i apsolutno neostvarivom suludom velikodržavlju. U ratnom zlu i zločinima. Uprkos strašnoj ceni, do danas je bezmalo sve ostalo isto u nešto izmenjenoj formi zbog izmenjenih regionalnih i svetskih okolnosti. Na sreću nema ratova, mada – kako onomad reče učitelj Milošević – i oni nisu isključeni.

Tokom ratnog zla ’90.tih, pod uticajem ubitačne propagande normalizovana je ravnodušunost prema masovnim zločininima i stradanjima – čak i nad decom u recimo opkoljenom ne samo Sarajevu. Normalizovana je ravnodušnost prema patnjama prognanih, popaljenih, silovanih… Sva pobrojana zla dakako nisu zaobišla ni Srbe gde se ratovalo, ali se u beogradskim nacionalističkim salonima ni na njima nije štedelo i škrtarilo. Ipak je bila reč o ’oslobađanju i objedinjavanju srpskih zemalja’, pa zar su pred tim svetim ciljem žrtve važne. Potonje licemerno potsećanje nacionalista i šovinista na srpske žrtve licemerno je manipulisanje, e da bi sačuvali neprikosnovenu vlast, slast i enormne pljačke.

Znamo kako je poslednje ratno zlo završilo – ako je završilo, ludaka među nama na visokim državnim položajima još ima, onih koji spominju ’drugo poluvreme’ sve računajući na Putina bez kojeg se u Srbiji ne sastavlja Vlada. Znamo da se ovde temeljno baštini zločinačka Miloševićeva politika. Na vlasti su Šešeljevi i Miloševićevi đaci, koji su – pored neprekidnog podrivanja i provociranja suseda – usmereni na ’unutrašnje neprijatelje i strane plaćenike’, na ’autošoviniste’ i ’slučajne Srbe’ koji razobličavaju njihovo uporište u ideologiji i kriminalnoj praksi 90-tih. Komatizovano srpsko društvo i na to se sviklo. Nenormalnost je ovde odavno postala normalnost, izopačenost vrlina. U takvom ambijentu stasavaju nove generacije, u takvom ambijentu žive sve disfunkcionalnije porodice, u takvom ambijentu su socijalizovane i ubice iz škole Vladislav Ribnikar i selima kod Mladenovca. Uz sve porodične okolnosti, oni su itetako čeda nenormalnosti i izopačenosti društvenih vrednosti.

Vladajuća kriminalna kasta, gde god se okreneš, i dalje širi mržnju i netoleranciju. Proizvodi verbalno i fizičko nasilje. Besramno markira i proganja časne ljude i građanske grupe, koje uprkos satanizaciji i ličnom ugrožavanju jasno i glasno svedoče da živimo u društvu normalizovanih sistemskih laži, kriminala i licemerja. Podmuklo javno klevetanje i targetiranje profesora Novosadskog univerziteta i novinara Dinka Gruhonjića od strane predsednika države Vučića i njegovih trabanata – u hajci koja je očito sa vrha države pokrenuta protiv njega kao jednog od najubojitijih kritičara vladajućih laži i manipulacija – ući će valjda u ovdašnju istoriju najprljavijih gadosti i izopačenosti.

Bolesno stanje društva, a takvim ga čine laži, podvale, manipulacije i kriminal vladajućih kasti, na ovaj ili onaj način uz porodične nesređenosti porodilo je i prošlogodišnje majske zločine u beogradskoj školi i selima oko Mladenovca. Tvrditi da nije tako, da je po sredi nešto nepredvidljivo što se događa i drugima, dodatno je guranje glava u pesak, što ničim dobrim i preventivnim ne može rezultirati.

(Autonomija/foto: Beta)