Kako se u Generalnoj skupštini UN odvija rasprava o nacrtu rezolucije kojom se 11. jul određuje za godišnju komemoraciju genocida u Srebrenici nad bosanskim muslimanima 1995. režim u većinski srpskom entitetu u Bosni, sa svojim saveznicima u susednoj Srbiji i Rusiji, pojačava svoje pretnje nasiljem i secesijom.

Reakcija uključuje proteste na kojima su zastave većinskog srpskog entiteta (poznatog kao Republika Srpska ili RS), kao i zastave Srbije i Rusije, i slike ruskog predsednika Vladimira Putina. Slike naglašavaju rastući maligni uticaj Rusije u Bosni, ukazuje u autorskom članku za Just Security Sead Turčalo, profesor na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu.

Spoj negiranja genocida u Srebrenici od strane Republike Srpske i Srbije sa aktuelnom genocidnom agresijom Rusije u Ukrajini naglašava mračni obrazac istorijskog revizionizma i poricanja.

Kako rezolucija UN nema za cilj da imenuje počinioce, koji su već osuđeni od strane međunarodnih sudova, već da istakne civilizacijski imperativ osude genocida i edukacije javnosti o njemu, žestoka opozicija Republike Srpske i Srbije predstavlja duboki napor da se istorijski narativi preoblikuju uovom slučaju u kojem je ubijeno više od 8.000 muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana i proterani žene i deca iz njihovih domova i zajednica.

Ova borba oko sećanja i istine ne odnosi se samo na prošlost; to je borba za dušu i budući pravac Bosne i Hercegovine i krhke regije Zapadnog Balkana, i dovodiu pitanje same temelje međunarodne pravde i istorijske odgovornosti.

Uz podršku Srbije i sve više Rusije, lider RS Milorad Dodik ne samo da odbacuje rezoluciju o Srebrenici, već je i dugo pretio otcepljenjem od Bosne.

Trenutno intenzivno protivljenje rezoluciji UN — Rusija je čak zahtevala i UN Sastanak Saveta bezbednosti o ovom pitanju ove nedelje — naglašava uznemirujući savez na Zapadnom Balkanu koji nastoji da prepiše istoriju i odbaci odgovornost za zločine iz prošlosti.

Javno mnjenje u Srbiji i delu Bosne u RS oblikovano je kontrolom medija i dezinformacijama da odražava ovaj savez sa Rusijom i opštu opoziciju Zapadu.

U Srbiji, uprkos navodnim težnjama zemlje ka članstvu u Evropskoj uniji i verovatno zapadnim vrednostima koje predstavljaju – i zahtevaju – skoro polovina stanovništva (46 odsto) Rusiju smatra svojim najvažnijim saveznikom, daleko nadmašujući Kinu (14 odsto) i SAD (2 procenta).

Štaviše, znatnih 36 odsto srpskih ispitanika vidi Sjedinjene Države kao najveću pretnju njihovoj zemlji. Slično osećanje preovladava u RS, gde 89 odsto pozitivno gleda na Rusiju, a 41,4 odsto veruje da SAD imaju maligni uticaj.

Posete zvaničnika RS Kremlju i nova vlada u Srbiji

Ovo snažno usklađivanje sa Rusijom nije samo pitanje javnog raspoloženja, već se ogleda u političkim interakcijama između lidera Srbije ili RS i Rusije.

Dodik se u februaru sastao sa Putinom po četvrti put od ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, što predstavlja primer dubokog obostranog priznanja koje uključuje dodelu Putinu najvišom medalje časti Republike Srpske.

Ovaj odnos je omogućio Rusiji da se duboko ugradi u različite sektore u RS, uključujući politiku, bezbednost, religiju, kulturu, akademiju i medije.

Otvoreno prihvatanje ruskog uticaja od strane režima RS ilustruje strateški pristup, u kojem se spoljni uticaj koristi za jačanje separatističkih ciljeva.

A upravo ove nedelje, mandatar Srbije najavio je novi kabinet koji će uključivati dve ličnosti, uključujući bivšeg šefa obaveštajne službe Aleksandra Vulina, koji su pod sankcijama SAD, delom zbog veza sa Rusijom.

Protivljenje srpsko-ruskog saveza Rezoluciji o Srebrenici u UN upadljivo odražava retoriku i geopolitičke manevre koji su karakterisali balkanske sukobe 1990-ih.

Lideri iz Srbije i RS opisuju rezoluciju kao strategiju Bošnjaka (bosanskih muslimana) koju podržavaju neprijateljske zapadne zemlje.

Ključno je shvatiti da je ovaj stalni prkos nastavak sukoba drugim sredstvima — bitke koja se ne vodi oružjem, već kroz sećanja i značenja.

Dodik i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koriste ovu taktiku da ojačaju svoje lične pozicije, u obrascima koji prožimaju političke, ekonomske i kulturne vene u njihovim geografskim domenima.

Ovi ukorenjeni odnosi su omeli zapadne napore usmerene na promociju demokratskih standarda i integraciju Bosne, Srbije i šireg regiona u Evropsku uniju i NATO.

Nedavni podaci javnog mnjenja pokazuju nisku podršku punopravnom članstvu Srbije u NATO-u, i dalje jednocifrenu — trenutno samo tri odsto. U međuvremenu, entuzijazam za EU integracije je takođe opao — podrška u Srbiji je pala sa 50 odsto u 2018. na 40 odsto u 2024.

U Republici Srpskoj podrška EU integracijama je smanjena za 11,1 procentni poen sa 61,7 odsto u 2021. na 50,23 odsto u 2021. godini dok je interesovanje za NATO integracije oko 24 odsto.

Za međunarodnu zajednicu, posebno zapadne zemlje, ovo je trenutak da preispitaju strategije na Zapadnom Balkanu.

Tokom poslednjih 20 godina Dodikovih provokacija, Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici najčešće su odgovarali smirivanjem, pristupom koji je stalno propadao.

Na primer 2007. pokušaji Kancelarije visokog predstavnika međunarodne zajednice, koji je zadužen za sprovođenje uslova Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. kojim je okončan rat, da pojednostavi zamršene i nefunkcionalne vladine procese u Bosni, naišli su na otpor i proteste iz RS, što je dovelo do pregovora koji su okončali reforme.

Incident je pokazao Dodikovu sposobnost da pretnje secesijom iskoristi kao političko oruđe protiv domaćih i međunarodnih protivnika.

Još jedan značajan primjer desio se 2011.kada je Republika Srpska pokrenula „Strukturalni dijalog o reformi pravosuđa“ pod pretnjom referenduma.

To je dovelo do smene nezavisnih stranih sudija i tužilaca koji su bili postavljeni prema Dejtonskom sporazumu, koji je uspostavio ustavnu „entitetsku“ podelu kao kompromis.

Smenjivanje nezavisnih pravnika efektivno je omogućilo tvrdokornoj vladi RS da uspostavi kontrolu nad svojim pravosudnim sistemom. Takvo ponovljeno smirivanje samo je podstaklo dalje zahteve i otpor, pre nego je promovisalo stabilnost ili integraciju.

Isto tako, smirivanje Dodika u njegovom protivljenju rezoluciji Generalne skupštine UN o genocidu u Srebrenici bila bi greška.

U potezu koji odiše ranijim ustupcima, samo jedan dan nakon što je Dodik organizovao proteste u RS protiv rezolucije, zvaničnik EU koji radi na integraciji Bosne u EU seo je sa Dodikom u okruženju u kojem je istaknuta zastava koja predstavlja RS, ali ne i zastavu Bosna i Hercegovina.

Potreba za strategijom odvraćanja

Ono što je sada potrebno jeste snažna strategija odvraćanja. Novoprošireni obim američkih sankcija u oktobru protiv fizičkih i pravnih lica u Republici Srpskoj, uključujući Dodika, članove njegove porodice i bliske političke saveznike, počele su da efektivno ograničavaju, pa čak i zaustavljaju njihove finansijske aktivnosti.

Ekonomske sankcije, povećan broj trupa za mirovnu misiju EU EUFOR, pa čak i pozicioniranje brigade NATO-a u obližnjoj državi članici, kao što su Crna Gora ili Severna Makedonija, mogli bi poslužiti kao moćno sredstvo odvraćanja od secesionističkih ambicija i osigurati dugoročnu regionalnu stabilnost.

Neophodne su i sankcije Evropske unije.

Dok je nekoliko pojedinačnih zemalja članica uvelo bilateralne kazne za zvaničnu nepopustljivost od strane vlasti bosanskih Srba, Evropska unija kao celina je do sada ograničila svoj odgovor na puku osudu pretnji secesijom bez preduzimanja konkretnih akcija protiv uključenih političkih ličnosti, velikim delom zbog pretnje veta od autoritarnog premijera Mađarske Viktora Orbana.

Asertivniji pristup EU bi pomogao da se učvrsti sveobuhvatniji međunarodni stav protiv destabilizujućih akcija na Zapadnom Balkanu.

Štaviše, jačanje vlastitih vojnih sposobnosti Bosne i Hercegovine i reafirmacija njenog puta ka članstvu u NATO su suštinski koraci.

S obzirom da značajan deo bosanskog stanovništva sveukupno podržava integraciju u NATO, Zapad ne sme pokolebati u svojoj posvećenosti ovom cilju, koji ne samo da bi stabilizovao Bosnu, već bi služio i kao protivteža srpskom i ruskom mešanju.

Rezolucija o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN je takođe značajna za kontinuitet američke politika priznavanja stepena zverstava koja su se tamo dogodila.

Genocid je potvrdio predsednik Bil Klinton, kao i u izjavi iz 2018. tadašnjeg državnog sekretara Majka Pompea, a nedavno i predsednik Džo Bajden.

Pored toga, uoči 10. godišnjice genocida u Srebrenici, u junu 2005., i SAD Senat i Predstavnički dom usvojili su rezolucije u kojima se navodi da „politika agresije i etničkog čišćenja koju su sprovodile srpske snage u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine ispunjava uslove koji definišu zločin genocida iz člana 2. Konvencije o prevenciji. i kažnjavanje zločina genocida“.

Deset godina kasnije, 2015., SAD Predstavnički dom je takođe jednoglasno usvojio rezoluciju kojom se zločini u Srebrenici u julu 1995. godine proglašavaju genocidom.

Bio je to izraziti ukor Rusije, koja je samo nekoliko sati ranije stavila veto na rezoluciju kojom se osuđuju masakri u Srebrenici.

Rezolucija UN o Srebrenici na čekanju je više nego simbolična; to je ključna tačka za međunarodnu politiku i test odlučnosti u suočavanju ne samo sa avetima nasilja iz prošlosti, već i sa hitnim pretnjama današnjice.

Za međunarodnu zajednicu je imperativ da prevaziđe kratkoročna rešenja i usvoji strategiju koja čvrsto podržava pravdu, istorijsku istinu i regionalnu stabilnost.

Ovaj pristup nije samo preventivan, već je neophodan u izgradnji budućnosti u kojoj se takvi zločini nikada ne mogu poreći niti ponoviti.

(Danas/foto: Autonomija)