U pravu je bački vladika Irinej  – odnos države prema veronauci mora da bude bolji. Taj bolji odnos u njegovom razumevanju stvari podrazumeva: redovan status veronauke, rešen radnopravni status veroučitelja,  korišćenje udžbenika koje je pripremila Srpska crkva i još ponešto. Izbacivanje, recimo, iz udžbenika sociologije i biologije kvazinaučnih izmišljotina.

Što se izbacivanja tiče, vladika kasni. Pre 265 godina Papa Klement XIII je, boreći se protiv Enciklopedije i enciklopedista, objavio svoju osudu i zabranu Helvecijeve knjige O duhu. Ta čuvena i opaka zabrana je poznata do danas. Njeno ime je Damnatio, et Prhobitio Operis, Cui Titulus: De l’Espirit. Time i ostala dela enciklopedista. Uprkos dvoru i papi, enciklopedisti su nastavili i završili svoje delo Enciklopediju – jednu od karijatida moderne kulture – filozofije, umetnosti nauke… Ne bi me iznenadilo kada bi se Irinej u  sledećem obraćanju vladi  založio i za oživljavanje jedne po zlu čuvene srednjovekovne institucije – inkvizicije. U Srbiji sigurno ima i udžbenika koje treba spaliti, i ljudi čije bi tabane, u borbi za spas njihove duše, trebalo dobro ispendrečiti.

U pravu je, dakle, vladika Irinej, kada kaže da  odnos države prema veronauci nije adekvatan. A kakav bi taj odnos, zapravo, trebalo da bude? Po našem sudu – nikakav. Onaj visoki zid kojim se razdvajaju država i crkva, a koji je, svojevremeno, pominjao Tomas Džeferson, mora da ide preko srbijanske prosvete.  U javnim školama nema mesta za veronauku. Za veronauku ima mesta u crkvenim i privatnim školama, pod uslovom da su vlasnici tih škola voljni da uđu u poslovni aranžman sa Irinejevom korporacijom. Umesto veronauke u škole bi trebalo uvesti, kako je to u više puta do sada istaknuto, sociologiju religije. Ako i to.

Irinej bački je debelo u pravu kada konstatuje da su obrazovanje i vaspitanje strateški resursi jedne države i da su ti resursi u Srbiji  često u pogrešnim rukama. No, gore rešenje od Slavice Đukić Dejanović, Branka Ružića ili Mladena Šarčevića je prepustiti tako važan resurs na upravljanje Irineju ili ljudima sličnim njemu. Ambicije vladike Irineja, pak, idu mnogo dalje od jednog u javnim školama potpuno nepotrebnog predmeta.

U pravu je Irinej i kada kaže da Srbiju od nestanka neće spasiti deset ili dvadeset tenkova i helikoptera, ali je potpuno u krivu kada poručuje da je spas u veri, kulturi i tradiciji. Vera nije  spasila ni svet u kome je crkva igrala mnogo važniju ulogu, nego što je ima danas, pa neće ni ovaj uznapredovali „srpski svet“. Od kulture, naročito ovako etnifikovane, provincijalizovane, skučene i zatvorene u uske granice etnosa i vere ne treba očekivati spas, nego mrcvarenje i dalje propadanje. A šta tek reći o tradiciji? Tu teško da može biti spasa. Prosvetiteljski i liberalni elementi te tradicije su tanki i fragilni, ali postoje. Na njih se treba oslanjati, ako se obrazovno-vaspitni sistem želi modernizovati, a zemlja evropeizovati.

Vladiki Irineju tako nešto, međutim, ne pada na pamet. Za njega je prosveta bojno polje na kome se dekadentne, perverzne i antihrišćanske globalističke elite bore sa domaćim vlastima za identitet u duše Srpčića. U toj neravnopravnoj borbi ovdašnje vlasti posrću, a Irinej i crkva bi da im pomognu.  Naravno, uz odgovarajuće ustupke i u pogledu veronauke, ali i u mnogo čemu drugom.

Ne znam da li bilo koga od uživalaca autonomije.info  Irinejev letter iznenađuje. On se uklapa u ofanzivniji nastup Srpske crkve, koja svoju podršku Vučiću i ekipi, pre svega,  nastoji na razne načine, da kapitalizuje. Ako može, najbolje tako da u potpunosti supstituiše društvo. Šta će nam, recimo, Zavod za transfuziju krvi, kad imamo crkvu? Šta će nam centri za socijalni rad, pa imamo crkvu? Šta će nam prosveta, kad imamo svetog Savu i crkvu? Šta će nam parlament, pa imamo crkvu. Šta će nam ministarstvo pravde, kad imamo božju volju? Šta će nam ministarstvo zdravlja, kad imamo molitve, svetu vodicu i još svetliju crkvu? Šta će nam Prosvetni savet i Komisija za versku nastavu… Doista, šta će nam?

Pismo vladike Irineja je zgodna prilika da svetovne vlasti u Srbiji uzmu ciglu i malter u ruke i, u šali govoreći, iznova krenu sa zidanjem Džefersonovog zida, a sve u cilju radikalnog razdvajanja države i crkve. Kao zakasneloj naciji, Srbima se, evo, na slomu kosovske politike, pruža prilika da izgradnju nacionalnog identiteta započnu na građanskom, a ne na etnokonfesionalnom principu, jer ovaj poistovećuje srpsku naciju sa Srpskom crkvom, otvara vrata ksenofobiji, antizapadnjaštvu i antiliberalizmu, a zatvara ih pluralizmu, individualizmu, ateizmu i ljudskopravaštvu. 

Očekivati takvo nešto je, kažem, šala mala. Spskim vlastima je do prosvete stalo isto kao i Srpskoj crkvi do jevanđelja. Bog Srpske crkve danas ne stanuje u hrišćanstvu, nego u predmetu javnog prezira, a privatne žudnje – materijalizmu, nekretninama, novcu i moći.

Rešenje je jednostavno – ukinuti i veronauku i novoizmišljeni predmet, ali jednostavna  rešenja nisu prihvatljiva. Ni režimu, ni Irineju.

Vlad. Maroković (Autonomija/foto: Beta)