Dobitnik ovogodišnje Ninove nagrade je Stevo Grabovac za roman “Poslije Zabave” objavio je u ponedeljak, 29. januara žiri koji čine Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Violeta Stojmenović, Tamara Mitrović i Goran Korunović (predsednik). Prethodno je žiri u najuži izbor za jubilarnu 70. NIN-ovu nagradu uz pobednički roman svrstao i romane “Pesma o tri sveta“ Vladimira Pištala, “Pakrac” Vladana Matijevića i romane Srđana Srdića “Autosekcija” i Ljubomira Koraćevića “U zemlji Franje Josifa”.

U iščekivanju proglašenja dobitnika u atmosferi u kojoj se dodeljuje ovogodišnja NIN-ova nagrada kada je gotovo cela redakcija tog nedeljnika dala otkaz, za KUMU govori književnica, feministkinja, borkinja za prava žena i LGBTQ+ populacije Dragoslava Barzut. Njen roman “Papirne disko kugle” se pre sedam godina našao u trci za NIN-ovu nagradu. Ona je i autorka zbirke priča „Zlatni metak“, priredila je i „Pristojan život“, zbornik lezbejske kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije, a za svoj roman je dobila nagradu „Anđelka Milić“. Sagovornica KUME uvek glasno progovara o društvenim anomalijama, bori se za bolji položaj LGBTQ plus osoba i generalno za ljudska prava, a nakon što je pre nekoliko godina postavila oglas u kojem traži posao čistačice, dodatno je dospela u fokus javnosti, želeći time da skrene pažnju na nepovoljan položaj književnika i književnica.

Taj oglas je bio poziv na solidarnost i empatiju koje našem društvu nedostaju, i kako si tada objasnila, želela si da poručiš važne stvari o prekarnom radu žena i nepovoljnom položaju radnika/ca u kulturi u Srbiji. Dakle, kakav je položaj književnika i književnica u našoj zemlji, koje bi bile ključne reči koje ga opisuju?

Potez koji navodiš bio je način da skrenem pažnju na nedostojanstven položaj radnika/ca u kulturi u Srbiji ali i da iskustveno proverim da li je moguće raditi i pisati. I zaključak je bio da nije moguće, pisanje je rad i zahteva organizovano radno vreme „od osam do četiri“, tu nema prostora za neke druge poslove. Asocijacija nezavisna kulturna scena Srbije koja okuplja na stotine radnika/ca u kulturi sa statusom samostalnosti i samim tim reprezentativnosti u kulturi, unazad godinama ukazuje na bedan položaj radnika/ca u kulturi, koji su prepušteni sebi, bez ikakve sistemske zaštite i mogućnosti da se ostvare osnovna prava, kao što su pravo na rad, zdravstveno i penziono osiguranje. Ta Asocijacija ukazuje na to da je u kulturnom polju u Srbiji prisutan niz strukturalnih problema. Budžet za kulturu Republike Srbije je procentualno izuzetno mali i – mereno po glavi stanovnika kao i procentualno – najmanji u regionu. Nasuprot trendu malog rasta u prethodnim godinama, prošle godine je smanjen na 0,67% ukupnog budžeta. Ogroman deo budžeta Ministarstva kulture se izdvaja za rad 26 republičkih ustanova kulture (ove godine 63,34%), a veoma mali za konkurs za savremenu kulturnu produkciju (3,26%) i međunarodnu saradnju (3,15%). Ove podatke namerno ovde pominjem ne bi li bilo jasno kolika je odgovornost države prema savremenom umetničkom stvaralaštvu. Roku dovijanja umetnika/ca se bliži kraj. Tužno mi je da gledam kako se udaljavamo od umetničkog kvaliteta i standarda. Još tužnije mi je da pratim migraciju naših umetnika/ca u druge sredine u kojima postoje uslovi za bavljenje umetničkim izrazom.

Možemo li uopšte govoriti o zanimanju književnik/ca? Kolji procenat pisaca i spisateljica može da živi od procenta ostvarenog od prodaje svojih knjiga?

Taj procenat je zanemarljiv, a razlog tome je „haj-ho“ javna politika u oblasti kulturnih praksi orijentisana na promociju nacionalnog identiteta u jednoj reprezentaciji svedenoj na banalnost. Ne govorim samo o položaju književnika/ca jer smo danas svi/e u istom košu, oduzeto nam je lično dostojanstvo ali i kulturi je oduzeto. U takvom (ne)sistemu malo je njih koji se izbore sa svoje sigurno mesto. Dodatni problem je u tome što postoji percepcija o umetnosti i kulturnim praksama kao perifernim i elitnim. Šta će kultura narodu koji nema ni za osnovne životne troškove? Potrebna je, još kako. Kultura ima taj emancipatorski karakter, preko potreban današnjoj Srbiji. Takođe, pisanje se na primer često doživljava kao hobi i nešto usputno, a ne kao posao u klasičnom smislu tog termina. To je ujedno i tragični pardoks današnje književnice/ka – osuđeni/e na prekarni rad da bi stvarali/e.

Da li je neophodno istaći rodnu dimenziju u ovoj analizi, koliko je književnicama teže, pa još ukoliko pripadaju nekoj manjinskoj grupaciji?

Uvek je neophodno istaći rodnu i ostale dimenzije sa margine. Prosperitet jedne zajednice meri se upravo položajem i statusom onih najnevidljivijih. Ženama je teže u svakom poslu pa tako i u književnosti. Vređanje književnica i omalovažavanje od strane njihovih kolega neretka je pojava na ovdašnjoj književnoj sceni. Književnici su naravno mnogobrojniji i mnogoprisutniji. Naša je scena i dalje duboko zaglavljena u binarnostima i predrasudama koje iz nje proističu. Nedavni „skandali“ su to i pokazali. Suština je da se muški rad više vrednuje kada se uklapa u dominantno većinske kulturne navike ucrtane u „večnost čiste književnosti i čiste umetnosti“, štagod to bilo. Da kažem i nešto pozitivno. Postoji jedna tiha ali prisutna regionalna mlađa i srednja generacija književnika/ca koje preuzimaju odgovornost i pišu rasterećeni/e (koliko je to moguće) teških lanaca prepoznatljive nacionalističke matrice. To mi daje nadu da imamo snage (i pameti!) da stvaramo drugačije svetove i prevazilazimo granice obeleženosti, istosti i praćenja poznatih i poželjnih obrazaca.

Svake godine u januaru u fokusu javnosti bude književnost zbog nekoliko nagrada koje se dodeljuju (Vitalova nagrada – Zlatni suncokret, Ninova, Beogradski pobednik) i ono što jeste činjenica da tada postoji medijsko interesovanje za konkretne knjige. Koji je značaj nagrada za pisce i spisateljice, ali u kontekstu radnih prava i položaja, postoje li benefiti?

Ranije je nagrada bila stvar prestiža, potvrda kvaliteta i književne vrednosti i uticaja dok je novčani iznos dolazio pride. Sada je situacija posve drugačija. Književnici/e koje žive od pisanja pokušavaju osvojiti te sume novca koji će vam doneti u najboljem slučaju jednogodišnji prostor za rad na rukopisu bez stalnih šljaki sa svih strana. Nagrade vas svakako pozicioniraju, otvore mnoga vrata i donesu u perspektivi mnogo više poslovnih šansi.

Između ostalog, ti si 2011. godine dobila nagradu Đura Đukanov za zbirku priča „Zlatni metak“, takođe roman „Papirne disko kugle“ 2017. bio u konkurenciji za Ninovu nagradu, da li si imala neke konretne profesionalne benefite od toga?

Što se konkretno mog pisanja tiče, iako ne živim od pisanja, ono mi je uvek donosilo i zaradu. Budući da radim kao građanska aktivistkinja osam sati dnevno, veoma malo vremena imam za pisanje i onda kada nešto i napišem čini mi se da lako imam izlazak do publike, tome su zasigurno i nagrade doprinele.

Jedan deo književnih kritičara/ki, pisaca, spisateljica, izdavača zastupa stav da nagrada nikada dosta upravo zbog benefita koje donose autorima/kama, ima međutim i mnogo onih koji smatraju da je „Srbija postala rasadnik književnih nagrada“, da ih je previše. Ako se zbroje sve nagrade i one na lokalu, ima ih više od stotinu, koji je tvoj stav po tom pitanju? Da li im je potrebna drugačija kategorizacija?

Neka nagrađuje hiljadu nagrada… To bi bio moj stav. Nagrada ima motivacionu i afirmativnu dimenziju. Naročito su važne lokalne nagrade. Naravno, bilo bi mnogo bolje kada bi postojala strategija na nacionalnom nivou za razvoj čitalačke publike i promociju književnosti. Kod nagrade kao forme promocije književnosti nemam nikakvu dilemu u vezi sa donošenjem dobra književnosti, ali kod vrednosnog sistema koji promoviše većina naših nagrada, itekako imam. Književnost je još uvek medij, iako ne toliko protočan i potreban, ali još kako ga je moguće zloupotrebiti za promociju različitih potreba vladajućeg režima, recimo. U Srbiji je to veoma česta pojava. Nagrade se dodeljuju istomišljenicima, po nekakvom izokrenutom ideološkom ključu koji treba da potvrdi ukorenjene mitove. Nas su na fakultetu učili da je najteže promeniti kulturološki obrazac, a u Srbiji se neumorno radi na uništavanju svake trunke drugačijeg i slobodnijeg glasa koji poziva na jednakost i građansku hrabrost.

Skoro pa svake godine imamo neku “situacija” uoči dodele NIN – ove nagrade, setimo se bojkota 2020. godine. Ove godine se odluka o nagrađenoj knjizi donosi u okolnostima u kojem veći deo redakcije NIN-a daje kolektivni otkaz. Hoće li to urušiti kredibilitet te nagrade koja se u javnosti i dalje percipira kao jedna od najznačajnijih?

Njen kredibilitet se od osnivanja često dovodio u pitanje. Uvek je neka frka sa NIN-ovom nagradom. Ona je u prošlosti bila poligon za vežbanje političkog integriteta i otpora kulturi mržnje i banalnosti. Danilo Kiš je vratio NIN-a, kada je to imalo smisla. Sada je ona više farsa, ispražnjena od pravog društvenog značaja. Ako uzmemo da je prošlo vreme velikih naracija, onda je definitivno prošlo vreme i velikih nagrada. Odlaskom dosadašnje redakcije, sigurno će doći do urušavanja objektivnosti i relevatnosti NIN-a. Ono što mene najviše brine jeste što će se i ono malo umetičkog kredibiliteta koji je NIN donosio osvetljavanjem pozorišnih, književnih i muzičkih dela, nestati sa radara. Čak i „neutralni“ NIN morao je u egzil.

Ne bih da ulazimo u kometarisanje postupka pisca Vladimira Tabaševića i njegovog obrazloženja zašto je povukao svoj roman iz konkurencije za Vitalovu nagradu. Pravo na to ima, ali je njegovo objašnjanje najblaže rečeno nedostojanstveno, mizogino i potpuno lično, da li u ovakvim situacijama fali neka jača, solidarna podrška struke koleginici?

„Ona je njegova bivša devojka“. Objektivizacija književnice gde se umesto o onome što piše, govori o njoj kao njegovoj. Klasičan primer svođenja žene na njeno telo i pripadanje muškarcu. Možda vam ove reči zvuče suviše strogo, a zaključak nagao, ali to je naša bolna istina. Patrijarhat ne poznaje klasu i ne bira žrtvu. Pod ovim režimom, patrijarhat postaje još snažnije oružje u potčinjavanju i održavanju vlasti. Sila sa kojom Tabašević samouvereno nastupa je nažalost još jedan pokazatelj da je moralni i vrednosni kompas okrenut na pogrešnu stranu. U srećnijim okolnostima, ovakav bi se njegov istup morao makar na simboličkom nivou kazniti, osudom književnog establišmenta. Za mene je politička odgovornost iznad svakog umetničkog izraza i stila.

Pokušala sam da nađem podatak da li postoji sindikat pisaca, jedno što sam našla je vest iz 2011. o osnivanju Samostalnog sindikata pisaca Srbije bez detalja o aktivnostima, agendi. Da li je potrebno bolje organizovanje struke? Imaju li umetnička udruženja snagu?

Već sam gore pomenula Asocijaciju nezavisne kulturne scene koja se najviše bori za radnička prava radnika/ca u kulturi i umetnosti. U Srbiji je na desetine umetničkih udruženja dobilo reprezentativnost ali je njihov uticaj ograničen usled nedostatka kapaciteta za ozbiljnijim organizovanjem. Potrebna je mobilizacija na svim poljima pa i u kulturi i umetnosti, možda tu i najviše. To nam je i jedina šansa: zajedništvo, razumevanje, solidarnost.

Da se vratimo knjigama i književnosti. U vreme kada bude objavljen tekst već ćemo znati dobitnika Ninove nagrade, ali kakav je sada utisak, da li ispratila i pročitala nešto od romana koji su se našli u užem izboru tri nagrade i shodno tome kakva je bila književna produkcija prošle godine?

Nisam čitala nijedan od naslova u užem izboru za NIN. Od domaće književnosti, u 2023. godini, pročitala sam samo roman Bojana Krivokapića „Vila Fazanka“, koji mi je ugrejao srce i šake. To je bilo sasvim dovoljno za mene od kvaliteta u književnoj 2023. bar kada je reč o produkciji u Srbiji.

Tamara Srijemac (Nezavisnost.org, Foto: N1)