„Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, a ne odražavati ga. Da, i odražavati ga, ali ne kao ogledalo, već kao štit. Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, to jest boriti se protiv devet desetina u njemu, kao što se borimo protiv devet desetina u svome prvome tekstu“, zapisala je pre stotinak godina pesnikinja Marina Cvetajeva u eseju „Pesnik i vreme“. Poezija Đorđa Šćepovića dete je našeg vremena, sačinjena je od realija i andramolja našeg doba, od nemira i lutanja savremenika, ali pesnik ne preuzima gotove znake vremena, već ih propušta kroz svoju specifičnu optiku, posmatra ih pod iskošenim uglom i tako stvara jedan originalan svet. Moglo bi se reći da Šćepović u knjizi „Kućni red logora“ (Crnogorski PEN centar & Otvoreni kulturni forum) revidira Bodlerov poklič kojim počinje moderna poezija, on se spušta na dno poznatog da bi pronašao novo.

Stvarnost nije unapred data, gotova i izrađena, kao što to naivno veruju oni kojima je sve na svetu jasno, već je zadata, a zadatak pesnika je da otkrije njeno pravo lice, bez šminkanja i ulepšavanja. Čak ni kada Šćepović stvara ready-made poeziju, kao u pesmi „Djevojčica je čitala knjigu”, to nije tek puki dokument nemoguće, neprihvatljive, neizlečive stvarnosti koju živimo, već umetničko svedočanstvo da se poezija može pronaći tamo gde bi je malo ko tražio, na primer u izveštaju harkovskog štaba odbrane:

Djevojčica je čitala knjigu
njena baba je radila u bašti
a komšinica Larisa Gurjeva
kuvala je džem kada je ruska
bomba pala na ukrajinsku
zemlju i ubila djevojčicu, njenu
babu i Larisu Gurjevu,
piše u izvještaju harkovskog
štaba odbrane.

Zločin bez kazne i krvnik bez lica

Šćepović ne beži od prolaznih manifestacija našeg vremena, već uranja duboko u previranja epohe, kako bi iz svakodnevnog iskustva izvukao čisto zlato poezije. U pesmi “Besmrtni” pesnik se direktno obračunava sa lažnim poetama koji na sve ovozemaljske pojave gledaju sa visine, iz kule od slonovače, sa onima koje je Predrag Lucić nazvao “ljepodusi i sinekuristi zaposleni u firmi Vječnost d.o.o.“. Slikajuću ovu pojavu Šćepović pribegava ubitačnoj ironiji koja razobličava jednu osobenu vrstu lažnog predstavljanja: “oni su iznad stvarnosti, na vrhovima Himalaja lebde / poput jogija iz zabačenog indijskog sela i njih se ne tiču / bitke potlačenih i njih se ne tiču želje tlačitelja”.

Sledeći misao Ane Ahmatova da poezija ne nastaje od lepih misli i uzvišenih osećanja, već od đubreta, Šćepović ispisuje pesmu “Zločin i kazna” koja zapravo predstavlja komentar na izjavu jednog ovdašnjeg demagoga i politikanta:

Holokaust se nije dogodio Jevrejima
već tamo nekim ljudima
i nije ga počinio Adolf
već tamo neka politika
zločin bez kazne i krvnik bez lica
matičnog broja i adrese stanovanja,
u redu je, u redu je, zar ne?
Kome je pobogu važno ime ubice?
izgovara čovjek za govornicom
jednog memorijalnog centra,
zemlja se ne otvara, žrtve slušaju u tišini

Nikada se pesnici nisu libili tematizovanja onog što se danas smatra prolaznim pojavama, nedostojnim uzvišenog imena poezije, ali veština pravog pesnika i jeste da pronađe ono što je u jednom vremenu istinski savremeno i trajno. Kad se razveju guste magle privida kojima nas moćnici zasipaju sa svih strana, kada današnji uzurpatori naših života potonu u zaborav, ostaće ova pesma Đorđa Šćepovića, kao podsetnik na jedno naopako vreme i sveopštu banalnost ljudskog zla.

Kao da govorim zidovima

Šira javnost Šćepovića zna kao eruditnog voditelja televizijske emisije “Knjiški ljudi” i oštrog, beskompromisnog kolumnistu koji se iz nedelje u nedelju obračunava sa političkim i društvenim manifestacijama zla. Ili ga je bar znala do nedavno, pre nego što su vršilac dužnosti direktora Gradske TV iz Podgorice i Savjet ove televizije odlučili da ukinu dve emisije, “Aritmiju” Tamare Nikčević i “Knjiške ljude” Đorđa Šćepovića, kao i pesnikovu kolumnu „Ravno do dna“ na portalu Gradske. U oslobođenoj, osveženoj Crnoj Gori nema mesta za kritičke glasove i principijelne ljude.

Pesma “Zid“ bi se mogla čitati i kao meditacija nad sopstvenim iskustvom borbe protiv vetrenjača: „Kao da govorim zidu / kao da govorim zidovima / jer vas je mnogo, vas je više / i previše za jedno grlo i jedan razum / koji moraju protivu vas / svih vas lišenih čûla i razuma“.

Nešto od vanknjiževnog angažmana sačuvano je i u Šćepovićevim stihovima, mada je pesnik retko ovako direktan, češće nam daje priliku da vidimo njegovu drugu, intimniju stranu. Njegov pesnički subjekt je melanholični posmatrač stvari i pojava, počesto rezigniran onim što mu se ukazuje pred očima, zamišljen nad promašenošću i uzaludnošću ljudskog bitisanja. Taj posmatrač govori u pesmi “Žal”:

Činim toliko toga zbog čega ću jednom žaliti,
ako bude vremena za žal, jer, s vremenom se
nikad ne zna, znate,
zagledan u zid skoro da i ne čujem ćerku koja mi
prepričava školsku priredbu, ushićeno objašnjava
koreografiju, vadeći iz crvene platnene torbe nove
baletanke i svečanu haljinu,
i dalje sam posvećen zidu okrečenom u boju
breskve, i dalje, kao u polusnu čujem samo dio
njene priče, samo nekoliko detalja radosti,
a dan tako brzo završi, na oči kopni,
a onda i sedmica, mjesec, godina,
ćerka je već žena, a ja sam starac, starac uskraćen
za jednu školsku priredbu.

Saznanje o konačnom ishodu puta

Pesnikov sukob sa vremenom nema samo političku i društvenu dimenziju, već je pre svega metafizičke prirode. Pregršt izvanrednih stihova Šćepović ispisuje kao refleksiju nad neumitnom prolaznošću svega što postoji, nad propadljivošću čak i onog što deluje trajnije od tuči, rugajući se dečačkom snu o besmrtnosti.

“Jednako su mrtvi i radnik iz fabrike raketa i / pjesnik iz kanona školskog programa“, varira pesnik staru istinu o smrti koja sve izjednačava i nema nimalo razumevanja za ovozemaljske titule, počasti i hijerarhije. Gorka ironija postaje neminovna u suočavanju sa definitivnim i potpunim iščeznućem, pa tako u pesmi „Izgubljeno vrijeme” Šćepović ironizira slogan turističke agencije “Ljepota je u putovanju”, prebacujući reklamnu poruku na metafizičku ravan, podsećajući da je konačan ishod ljudskog putovanja unapred poznat:

Je li vrijeme posvećeno traganju za razlogom
da revolverom svog mrtvog oca sebi ne prosvira mozak,
izgubljeno vrijeme? Pitao se sredovječni muškarac dok
je tromo prelistavao porodične albume,
albume u kojima počivaju generacije, zauvijek obilježene
objektivom lokalnog fotografa.
Je li izgubljeno vrijeme zuriti u mrtvo porijeklo
i živo, još uvijek malodobno potomstvo, i tragati
za fotografijom koja će prekinuti zao naum,
je li to vrijeme izgubljeno ili je nepovratno izgubljeno
vrijeme ipak ono posvećeno plovidbi od jedne do druge obale
uprkos saznanju o konačnom ishodu puta, i zar zaista još neko
vjeruje u slogan turističke agencije: ljepota je u putovanju?

Ako dugo gledaš u ljude

Iako je temeljno uronjena u savremenost, refleksivna lirika Đorđa Šćepovića jasno uspostavlja veze sa minulim epohama, sa pesničkim prethodnicima i filozofima. Neki put je to direktno i nedvosmisleno, kao u pesmi “Još jednom o Rejmondu Karveru”, ali češće se radi o skrivenom dijalogu sa klasicima poezije i filozofije. Tako u pesmi “Veliki svijet“ Šćepović piše o večnom nezadovoljstvu čoveka sopstvenim okruženjem, o čežnji za velikim gradovima i nepoznatim predelima.

Na kraju pesnik zaključuje: „naš mali / čovjek je jednako nesretan i u mjestu rođenja i u svijetu / u kojem bi mogao umrijeti, i tu se ništa ne može učiniti“, što je varijacija na pesmu „Grad“ Konstantina Kavafija, samo Šćepović još snažnije potcrtava uzaludnost i prazninu ljudske žudnje za daljinama. Kako veli Kavafi: „I svoj život kojeg si ništio ovdje / uništio u cijelom si svijetu“.

Pesma „Ponor“ napisana je kao kratka polemika sa čuvenim Ničeovim fragmentom iz knjige „S one strane dobra i zla“, iz poglavlja „O predrasudama filozofa“, koji glasi: „Ko se bori s čudovištima, mora paziti da pri tom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u bezdan, i bezdan gleda u tebe“. Pesnik spušta na zemlju filozofov misaoni uzlet, jer od ljudi ne treba očekivati previše, a bezdane je možda bolje potražiti na nekom drugom mestu:

Ako dugo gledaš u ljude oni neće
početi gledati u tebe
ne očekuj da budu ponor, jer mit
o ponoru nije mit o ljudima,
ako dugo gledaš u ljude u jednom
ćeš trenutku oboriti pogled i odustat
i to je sve

Mučna egzistencijalna pitanja

Mračna je vizija sveta Đorđa Šćepovića, premrežena slikama ljudskog zla koje se neprekidno preobražava i traži nove puteve kako bi razorilo sve oko sebe. Mračna su i mučna egzistencijalna pitanja koja pesnik postavlja sebi, ali i svima nama. Zadatak velike poezije nije da nudi jednostavne odgovore i laka rešenja, već da postavlja suštinska pitanja koja nas se tiču, koja satrepere sa nečim neimenovanim u nama. Za kraj, niz pitanja koja pesnik postavlja u naslovnoj pesmi zbirke “Kućni red logora”:

Nijesu li u logorima lomili kosti
izbijali zube iz mršavih vilica
nijesu li u logorima topili tijela
pripremajući sapun za kaplarske vratove
nijesu li u logorima rezali vratove onima
koji bi se oglušili o naređenje a naređenje
nijesu mogli čuti jer uši su im davno odśekli
i oči im živima povadili
nijesu li u logorima vaspitavali one bez manira
koji bi uz porciju pomija zaiskali i parče hljeba
nijesu li u logorima podučavali neuke i učili ih
poštovanju kućnog reda u logorima starim i davno
zamandaljenim, na čijim temeljima novi logor podižemo.

Tomislav Marković (Nomad.ba, foto: Pixabay)