Šta je uopšte talenat u politici, ko je talentovan političar i kako se ta osobina detektuje? Ko je najkompetentniji da prepozna talenat talentovanog političara: drugi talentovani političari?

Kada, recimo, Aleksandar Vučić pohvali politički talenat Milice Đurđević Stamenkovski i kaže da odavno želi da je vidi u svom orkestru za svadbe i sahrane, šta to tačno znači?

Ako, recimo, Leo Mesi kaže za nekog drugog fudbalera da je sjajan i da bi voleo da igraju za isti tim, tu nema nejasnoća. Zato što je priroda igre u kojoj sudeluje Mesi jasna.

Tako se, prilično jasno, meri i njegov talenat.

Da li to važi i za Aleksandra Vučića? U vreme kada je bio samo jedan od kandidata, gubio je sve izbore za inokosne političke funkcije, recimo za gradonačelničku.

U političkim debatama pokazivao se kao praznoreki plačljivi gnjavator, a izuzetnost je pokazivao jedino u pasivnoj agresivnosti najodbojnije vrste.

Talenat nije iskazivao ali upornost, doduše, jeste. A zna se u koje navodne prednosti upornosti „naš narod“ uporno veruje.

Otkad ga je Nikolić Tomislav izgrbio na vlast, naš Vučić A. kao da se pretvorio u nešto sasvim drugo: u opasnog političkog predatora koji s lakoćom rastrže sve što mu se prepreči na putu.

Zapravo, takva se slika o njemu sistematski stvara već celu deceniju, a najzabavnije od svega je što je baš on najodaniji vernik te vašarske iluzije, ne mnogo suptilnije od onoga kada uturite svoju glavu u onu rupu ispod koje se presijava kartonsko telo Arnolda Švarcenegera.

Jasno je, tako diletantski fazoni ne kupuju se više ni po tužnim jesenjim kirbajima najzabitijih sela Transilvanije, ali u Srbiji na taj štos možete i dan-danas da postanete predsednik.

Mehanizam prevare veoma je jednostavan i, mada se forme radi negira, zapravo jedva da se prikriva. Predator Vučić bori se isključivo protiv suparnika kojima su vezane i ruke i noge, a još su prethodno izbubecani sa svih strana.

I ne smeju skoro ništa da kažu, jer nemaju gde. Direktno za njega, a direktno protiv svih njih, uposleni su svi mogući javni resursi, institucije na kojima negde drugde počiva demokratski poredak: sudstvo, policija, nezavisne nadzorne institucije, mediji.

Svi smo utoliko robovi poretka koji služi samo jednome, i pri tome uredno i bogato finansiramo njegov opstanak.

Ovako, dakle, izgleda alfa-mužjak među „talentovanim političarima“ Srbije: kao biće lišeno skrupula koje bi ga sprečile da učini bilo šta, i lišeno stida mu ikada dopre do svesti i savesti da je u stvarnosti, izvan vašarske slike koju je stvorio pa se u nju zaljubio, besramni uzurpator jedne zemlje i miliona ljudskih života zaglavljenih u njoj.

Kako se ovakav težak zastoj otčepljuje? Ili tako da svi mi migriramo put mitskog juga, ali mi nismo ptice – ili tako da on aterira nazad u običan život, a tamo, kako mu bude. Sve je u redu, dok je po zakonu.

A Milica Zavetnica? Siroti izdanak devedesetih, „političko biće“ modelovano da obnavlja baterije uz pomoć nekoliko mizernih floskula na kojima stoji sav taj klecavi i krhki „srpski patriotizam“ kineske proizvodnje (original je odavno profućkan u idiotskim ratovima), ona zaista jeste neko ko će lako pripasti tom gnezdu, ako se na trenutak našalimo pa poverujemo da se nije u njemu i ispilila.

Naše je da se okrenemo nekima drugima, koji po merilima Uzurpatora možda i nisu tako talentovani i koji bi njegovo gnezdo samo uneredili, i da ih podržimo kako god umemo i možemo.

Jer će oni morati da pronađu načina da obave komunalni posao koji mi nikako ne uspevamo da oposlimo, iako je u osnovi jednostavan. Možda i suviše jednostavan za naraštaje ogrezle u gunđanju i cinizmu unapred.

(Danas, foto: NDNV)