Vreme je da naučimo da demokratija ne znači ubacivanje papira jednom godišnje u kutiju, i to u Beogradu. Kažem „godišnje“, pošto su kod nas vanredni izbori postali norma. I kažem „u Beogradu“ jer se je fokus cele opozicije na ovom gradu, iako nas beogradski scenario čeka opet na proleće, i to ne samo u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, nego i gde god da je lokalni izbor ubuduće. O tome bi vredelo razmišljati iz nekoliko razloga.

U ovom trenutku je stvar još sveža. Iznutra, pravnici se bave pravnim pitanjima koja će ovu stvar odvesti do Ustavnog suda. S druge strane, poslato je pismo Evropskoj komisiji, Evropskom parlamentu i Evropskom savetu, od kojih je zatraženo da se sprovede međunarodna istraga pod okriljem OSCE – što je i jedini moguć ishod ovog procesa. No, u svetlu izbora van Beograda, ni Ustavni sud ni pritisci spolja ne mogu pomoći kod ostatka Srbije, niti je u mandatu Brisela da nadgleda svaki lokalni izbor u Srbiji. Ustavni sud i OSCE mogu da budu rešenja posle izbora, kao što kontrolori mogu da budu rešenja na dan izbora. No, nijedna od ova tri rešenja ne može zameniti aktivnost partija i građana pre izbora. I tu dolazimo do jedne velike prepreke koja će nas dočekati sledeće godine, a za koju je potrebno da se pronađe rešenje unapred: kako će partije kontrolisati uvođenje glasača i selidbe glasača i da li je ovo najava „godišnjih migracija“?

Aktivističke zeleno-leve partije (ZLF, Ćuta Jovanović, Zajedno), još od kada su na krilima pokreta protiv Rio Tinta ušle u Skupštinu (iako je za neke to išlo još od Savamale), imaju aktivističke krugove koji im pomažu u kontroli – što je bilo vidljivo na ovim izborima, i to je fantastično. Drugim rečima, tamo gde je bilo masovno uključivanje građana u aktivističke partije, promena je bila vidljiva u broju kontrolora – što je razumljivo. Ovo je bilo jasno svakom ko je bio na terenu, što mogu potvrditi i lično jer je u toku izbornog dana na mene palo da budem jedan od članova mobilnog tima koji je obilazio 9 biračkih mesta na Zvezdari. I mogu reći da je levo krilo opozicije uspelo da okupi aktivističke kontrolore koji su bili kičma ovih izbora. Nakon sakupljanja zapisnika u kvartu za koji je bio zadužen moj tim, i to od kontrolora koji su se dali sve od sebe da sve prođe u najboljem redu, videlo se da je to urodilo plodom: na Zvezdari je opozicija na gotovo svakom zapisniku imala i do 75% u odnosu na SNS. Zvezdara je oslobođena, zajedno sa Voždovcem i još nekoliko mesta gde je SNS izgubio. Čak i tamo gde SNS nije pobeđen, kontrola je pomogla da krađa ne bude još veća. I svako od nas može da posvedoči da je bilo tako. Tamo gde se nije okupila aktivistička mreža ljudi – rezultat je bio slabiji. Bez upiranja prsta, ali bilo je i masovnog nedolazaka kontrolora, kao i onih koji su svoj posao radili ofrlje. No, čak i uprkos ovakvim slučajevima, ona mreža ljudi, organizacija, studenata i grupacija koji se jesu pokazali, ujedno su bili i najglasnija grupa posle ovih izbora zbog krađe, jer su imali argument. I to je velika poruka ovih izbora.

Gvožđe se kuje dok je vruće, a pogotovo kad vam je neprijatelj SNS

Međutim, pravi problem je tek na pomolu. Pošto su vrata otvorena za nove malverzacije u Beogradu, možemo da pretpostavimo da će se isto dešavati i širom Srbije na proleće, a Ustavni sud i OSCE neće moći da pokrivaju sve, kao što nema ni dovoljno kontrolora. Jer, kako ćete znati da je neko useljen u vašu zgradu ako stanari nisu kadri da to prijave nekoj od partija? I koliko će kontrolora biti u Senti, Subotici, Zrenjaninu, Šapcu, Nišu, Pirotu ili nekim od drugih gradova širom Srbije? I kako ćete ući u ustanove bez kadrova? Pa ni Ustavni sud ni OSCE ne mogu zameniti izgradnju partije na aktivističkim osnovama, što se u toku ovih izbora pokazalo kao prednost. I zato bi poruku sa ovih izbora trebalo ne samo čuti, nego i dovesti do svog logičnog zaključka: Srbiji je uveliko potreban drugačiji tip partije da bi preživeli i živeli stabilno. Drugim rečima, mi kao partije bi trebalo da jačamo ne kao partije bogatog sloja lidera – jer takve partije već imamo u liku SNS-a i Aleksandra Vučića – nego da jačamo svoje lokalne odbore van Beograda i da ih popunjavamo stručnjacima i aktivistima na lokalu, jer će “sledeći Beograd” biti u Pančevu, Šapcu, Nišu ili Novom Sadu. Drugim rečima, u gradovima koji ne mogu da se mere po kapacitetima sa Beogradom. I zato je planski razvoj kadrova nužan. To je dugoročan i naporan rad bez kojeg je sav taj trud oko izbora apsolutno uzaludan. I on je pogotovo težak van Beograda. Zato se dosadašnje zapostavljanje zbog konstantne izborne trke u koju je Vučić ubacio opoziciju mora preseći jer se zbog nje politika često svodila na politički performans, a partijski kadrovi na sledbenike jeftinog kulta ličnosti – što apsolutno ne smeju da budu. Nama nije potreban novi lider nego bolji kadar. Liderizam SNS-a počiva na finansijskoj imperiji ljudi koji su svoj početni kapital stekli u doba devedesetih, potom ga širili kroz privatizacije i time još jednom osiromašili građane. Oni su ti koji mogu da priušte sebi striktno hijerarhijsko upravljanje strankom i državom kroz ucenjivanje ljudi. Mi to ne možemo niti želimo. Oni to čine ponekad u sprezi sa stranim investitorima i lokalnim moćnicima. Tu je potrebna promena jer je taj princip dignut na nivo cele države, i tu dolazimo do poente. Mi moramo činiti apsolutno sve suprotno od SNS-a i to ne samo po kozmetici.

Čija partija?

Budući razvoj političkih partija opozicije mora biti drugačiji jer ovaj Beograd od 17. decembra sa uvoženjem ljudi najverovatnije predstavlja samo uvod u tip poteza koji SNS može imati u budućnosti kako bi očuvao vlast. To je verovatno urađeno u sprezi sa lokalnom samoupravom i najverovatnije MUP-om i taj tip poteza je sve gori i sve dramatičniji. Zato svaka buduća partija opozicije mora biti različita od SNS-a, i to ne samo spolja nego i iznutra. Drugim rečima, lepa šminka ne interesuje više nikog. Zato jedino partija koja je decentralizovana, dakle jaka na lokalima da bi mogla da kontroliše izbore u čitavoj Srbiji. Demokratija tu nije samo lepa reč nego gradivno tkivo i materijal od kog će partije morati da se grade. Jer, dovoženje ljudi se može kontrolisati samo kroz decentralizovanu kontrolu na lokalu koju će morati da rade autonomno, od zgrade do biračkog mesta i to pre održavanja izbora. Drugim rečima, trenutna dešavanje upućuju na jačanje lokalnih odbora. I zato je potrebno da aktivističke partije od svog jezgra načine koren za neku buduću promenu, umesto da taj koren seku ili da kopiraju Vučićev liderizam koji im samo može naštetiti. Ovo je pogotovo bitno u manjim mestima jer se lokalni odbori koji se nalaze van Beograda zbog toga često suočavaju sa većim pritiskom od strane SNS-a koji nije zapostavio sela za razliku od opozicije. I to znači da je još jedno zapostavljeno polje – partijsko obrazovanje – ovde od ključnog značaja kako bi se prenelo znanje između lokala i centrale u oba smera. Ono će se morati prilagoditi novim uslovima i moraće se učiti kako da sprečimo beogradski scenario na osnovu današnjeg iskustva jer ćemo ubuduće svi morati da učestvujemo.

Autor je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka i član Zeleno-levog fronta.

(Autonomija)