Druge nam nema uz ovaj zapis o Vojvodini nego da se poslužimo onom ljupkom pesmom iz nekog sremskog šora.

Kada čovek prati sve ovo što se zbiva u Novom Sadu – posebno na relaciji s Beogradom – i oko Vojvodine, mora ostati zbunjen. I pored najbolje volje da racionalno prosudi o svemu što se zbiva. Tu više pomažu inostrana glasila, jer domaća su zbunjena. Nema neke određene politike o Vojvodini, ima toliko aktera da se zabuna samo uvećava. Neko u ovom teranju – teranju kera – kao da gura Vojvodinu da bude „republika“ i što je najčudnije to je onaj – ili oni – koji su za Srbiju iz dva dela kao pravnu državu – jer ono iz tri dela odavno ne znači ništa. Kao što ni Ustav republike ništa ne znači, a tek Statut Vojvodine – o tome je bolje i ne govoriti. Ništa drugo me preostaje nego ponoviti onaj divni bećarac čije je umetnička vrednost nesporna:

Teraj kera lutko moja bela,
teraj kera, kad si započela.

I tu ono bitno nije jasno – recimo, ni ko je kera, ni ko je započeo da radi ovo oko Vojvodine. U Ustavu piše da je AP Vojvodina ustavna kategorija, s tim se slaže i Statut, ali ne ide pa ne ide. Neko hoće da bude nešto drugo nego autonomija i niko ne zna pouzdano ko je to i kako će to ići.

Nema ničeg neobičnog u tom zahtevu da Vojvodina bude republika u sastavu neke federacije, bilo je toga decenijama. Titovi ustavopisci su daleke 1974. smislili bili da Vojvodina bude konstitutivni elemenat federacije. I to smo spiskali, kao i ono s Kosovom, koje sada niko i ne pominje. Oni na Kosovu su to razumeli i otišli su, još niko ne zna kuda, od „nadgledane nezavisnosti” idu dalje, a federacije nema pa nema – to nikog više i ne zanima.

No, pustimo prošlost, jer se od nje ne živi. Stvar su izgleda iskomplikovali poslednji đurđevdanski izbori. U Vojvodini je pobedu odnela DS i načas se poverovalo da će to biti dobro i za Vojvodinu i za centralnu Srbiju. No, ne leži vraže. Vlada u Beogradu sa policijskim ministrom na čelu bi da u Vojvodini bude kao u Beogradu, odnosno da svuda budu SNS ili neki slični, slično obučeni-presvučeni, a njih nije da nema. I tek sada ne znamo na čemu smo.

Kao da je pobedila politika legendarnog i neponovljivog doktora K. uz logističku duhovnu podršku visokopreosvećenoga mitropolita crnogorsko-brdskog i skenderijskog Amfilohija – to je Skadar tamo u Albaniji – i sve mu liči na to. A na vojvođanskim poljima ni suša nije smetala različku da se rascveta kao nikada do sada – sa onim čarobnim plavetnilom uz rumene latice pri dnu. Daj bože da ovo na dobro izađe, ali kako se krenulo s teranjem kera, teško da će.

Ova DS doktora B. Pajtića je naravno vojvođjanska partija, ali drugi ćute ili se jedva čuju. Utihnule su manjine kao zrikavci pred kišu, a njih uostalom malo ko nešto i pita. Oglase se ovi iz SVM ali ni to nije uvek jasno i politički prepoznatljivo artikulisano. Nema ekstremizma, i to je dobro, osim što se vajni “njilaši” katkad oglase, no oni i nisu neka važnija politička snaga. Baš kao ni oni “miletićevci” ili oni “dverovi”, kako šaljivdžije zovu i oslovljavaju pripadnike pokreta “Dveri”, koje nikako ne treba potcenjivati. U postparmalentarnim kombinacijama ni mali nisu uvek mali.

Neki ozbiljni komentatori kažu – “Vojvodina je praktično politički otcepljena” – no mi nismo sigurni da će to tako ići, ovde ništa ne ide lako.

Za sada je neka pauza, sve se kao umirilo, ali ovde ni pauze nisu to što bi trebalo da budu. U svetu one služe da se krene u razgovore i dogovore, a ovde ni u Beogradu ni u Novom Sadu još nema naznaka da će započeti neki razgovori. Opet kao da je nekom stalo da bude toga, ali da bude i po mogućnosti kasno, što kasnije. Otvorenih svađa i uvreda ovde se niko ne libi, ali u pristupu otvorenim problemima svi kasne. Bolje je ovako terati kera, pa ćemo videti posle kako ćemo. Vojvodina ima šanse da u svemu pomogne Srbiji – da je povuče napred ka EU – ali do te šanse nikom mnogo stalo nije. Ne pretržu se ni “autonomaši”. I oni čekaju nešto, a niko jasno da kaže šta je to. Vojvodina je nešto „drugo” od one Srbije, i to Dačićeve i vojvode Nikolića, a to može biti dobro za sve. Teško to u ovoj situaciji ide jer oni koji treba da imaju bukagije na nogama imaju neku „narukvicu”, oni koji treba da robijaju zbog ubistva tihuju po manastirima. Ima li nečeg lošeg u tome što je ovo „preko” nešto drugo, a to u svetu nikog ne čudi – i Provansa je nešto drugo u odnosu na Bretanju, pa nikog zbog toga ne boli glava. „U drugom i drugačijem je najpotpunija moja istina”.

Bojimo se da će ovde još dugo biti umesto ozbiljne politike legendarno teranje kera.

(Autonomija)