Pitanje statusa mesnih zajednica je zanimljivo prevashodno zbog toga što otvara niz drugih problematičnih i akutnih pitanja u ovom društvu. Zbog toga ga je neophodno posmatrati na više različitih nivoa – prvenstveno kroz pravnu vizuru, pa i kroz politički, filozofski i niz drugih nivoa, ali ih ne treba poimati kao nešto što će popunjavati pukotine koje postoje u političkom sistemu u kojem građani zapravo ne znaju koga biraju i ko su njihovi predstavnici, ocenjuje za bilten STANAR Aleksandar Jovanović iz Akcije progresivne Vojvodine.

Participacija građana u političkom životu jedan od većih problema s kojim se globalno društvo suočava, pošto se decenijama građani odvajaju od donosilaca odluka.

Jovanović, koji je i nekadašnji predsednik Skupštine grada Novog Sada, u razgovoru za naš portal napominje da je participacija građana u političkom životu jedan od većih problema s kojim se globalno društvo suočava, pošto se decenijama građani odvajaju od donosilaca odluka. U tom smislu, ističe naš sagovornik, ništa drugačija situacija nije ni kada su u pitanju mesne zajednice.

Sve je to, dodaje Jovanović, posledica centralizacije, odnosno derogiranja nadležnosti na svim nivoima – od mesnih zajednica, preko gradova i lokalnih samouprava, pa sve do pokrajine. A problem je, ističe, što se nadležnosti ne centralizuju u skupštini, što bi bio najbolji od loših izbora, nego se ingerencije delegiraju na instituije koje imaju slabu ili nikakvu kontrolu građana, na izvršne organe – vladu i druge institucije i organizacije koje vlada osniva.

– Po Ustavu Republike Srbije građanin je suveren, a on svoj suverenitet predaje nekom predstavniku – gradu, pokrajini, republici ili predsedniku države zato što nema znanja, kapaciteta, vremena ili iskustva da se bavi svim poslovima. Nemojmo da poimamo mesne zajednice kao nešto što će puniti pukotine koje imamo u političkom sistemu, gde građani zapravo ne znaju koga biraju i ko su njihovi predstavnici. I to je potpuni paradoks, znaju jedino kada biraju predsednika, ostalo se ne zna i ti ljudi nikom nisu odgovorni sem, figurativno, par ljudi u centralama njihove stranke. I tu se javlja frustracija. Mesne zajednice su, pored predsednika, jedina mesta gde se bira imenom i prezimenom, ali ne smemo da zapadnemo u zamku da mesne zajednice mogu da nam nadomeste sve.

Je li građanima uopšte jasno kako bi mogli da koriste mesne zajednice u svakodnevnom životu?

– Mislim da svi prvo treba da odgovorimo na pitanje šta će nama mesne zajednice. Imamo mesne kancelarije koje su isturena odeljenja opštine ili gradske uprave, gde se vrše određeni uslužni poslovi i imamo mesne zajednice koje, po meni, imaju i dan-danas neku svrhu u prigradskim naseljima ili selima, dok gradske mesne zajednice imaju daleko veći problem u tome šta one treba da rade.

Iako su njihove nadležnosti prepisane iz zakona, zapravo mi jasno ne vidimo čime one treba da se bave. Da li su one neka vrsta savetodavnog organa? To je najniži oblik mesne samouprave, gde bi građani trebalo da direktnije iskazuju svoja mišljenja. Da li su one savetodavni organ prema jedinici lokalne samouprave ili su one neka vrsta samostalnijeg oblika samoorganizovanja, gde imaju veći uticaj sa manjim mogućnostima manipulisanja njihovim odlukama? Koliko su obavezujuće njihove odluke za organe višeg reda? Ili je to, što se danas dešava, organ koji treba da pasivizira i vrši pritisak vlasti od gore do najnižih pora? Treba da se pronađe to što ona treba da radi, koje su to njene nadležnosti.

Dakle, i pored utvrđenih nadležnosti ipak nije potpuno jasno čemu mesne zajednice uopšte služe?

– Jedna od stvari koju mogu jeste uređenje komunalnih delatnosti, i to je po meni dobar početak razgovora, mesne zajednice bi trebalo da imaju te nadležnosti. To znači da, ako imate neki problem u vašoj ulici možete da nazovete mesnu zajednicu i kažete: meni javna rasveta ne radi, a ne kao sada da zovete elektroprivredu. Kod mene ima situacija gde se trotoar koristi kao parking, pukle su ploče i sada se stvara blato. Kome se vi tu sada obraćate? Mesna zajednica treba da bude tu za takve stvari, treba neko oko toga da se pita i zauzme.

Koliko je realno da one opstanu kao mesta gde ljudi i dalje glasaju za komšiju koji će se, možda, izboriti u lokalnoj samopravi za popravku trotoara, ulične rasvete, a možda i za nešto više?

– Ja sam jednom bio odbornik po većinskom sistemu, znalo se koji su me građani birali. Oni su znali da ako imaju neki problem, a misle da ja mogu da ga rešim, kako da dođu do mene. Tada su odbornici bili ljudi sa nekim integritetom, dešavalo se da pobede ljudi iz stranaka koje nisu imale neki ugled, ali su kandidovale osobe koje jesu imale ugled.

U tom mandatu smo imali odbornike, najviše iz prigradskih naselja, koji su se lavovski borili za svoje mesne zajednice, odnosno za svoja sela. Bili su veoma uporni u tome jer je stvar bila vrlo jasna – mene je birao taj i taj komšija i mogu da mu kažem uspeo sam ili nisam uspeo, ali sam nešto uradio. Sada, koga vi birate? Koga biraju građani u republičkoj skupštini? Niko više ne zna kada uzme listu ko su ti ljudi, a sede u skupštini.

Nisam zagovornik većinskog sistema zato što ima užasno puno nedostataka, ali jedna od stvari jeste da mora da postoji preferencijalni proporcionalni sistem gde će se birati ličnosti. Kada bi se takav sistem uveo i u mesnim zajednicama i u opštinama, u pokrajini i republici, u roku od dva mandata mi bi imali potpuno transformisanu politički scenu u Srbiji, ali ne od gore ka dole kao što se sada dešava, nego promenu koja bi zaista išla od građana na gore.

Mesne zajednice treba da postoje, treba da imaju veći autoritet, treba da imaju veće nadležnosti, tako što će se znati šta su im poslovi. Nekada su saveti mesnih zajednica predlagali šta to treba da se uradi u toj mesnoj zajednici naredne godine od strane grada. Neće MZ kopati vodovod i kanalizaciju, ali je tu da nešto predloži i onda postoji neki vid pritiska.

SNS očigledno vidi neki interes u držanju MZ „pod šapom“ jer odnosom prema novosadskim mesnim zajednicama u kojima nije na vlasti jasno pokazuje da smatra da se nešto konkretno i danas može uraditi na tom nivou. Kako onda objasniti građanima da bi trebalo da se samoorganizuju i preuzmu stvari u svoje ruke?

– Verujem da 99 odsto stanovništva u zemlji ne zanima kakav je izborni sistem zato što ne misli da o tome treba da se razmišlja. Ja njih i ne krivim, o tome treba da razmišlja, uslovno rečeno politička elita, koja treba da kaže: ljudi ovo ne funkcioniše, hajde da neke stvari promenimo. A ovo je jedna od velikih promena koja nikom ne odgovara, jer zašto bi neko sedeo na nekoj grani i sekao je sa ove druge strane? A bitno je zato što su ljudi izgubili elementarno poverenje da se glasanjem i politikom nešto može promeniti. Zato su ljudi izgubljeni, besni, frustrirani i apatični, jer ne vide svrhu toga. Zato sam rekao da ne može mesna zajednica da kompenzuje sve to.

A da li bi mogla da se uspostavi praksa da mesna zajednica ostane prepuštena građanima, bez upliva političkiih partija i njihovih interesa? One i danas, formalno, ne smeju da se takmiče na tom nivou.

– Da, zakon ograničava da se stranke pojavljuju, ali uvek će se naći neka rupa da se neko favorizuje ili ne. Neke stvari je teško pravno regulisati. Smatram da bi u normalnom društvu neko ko bi dobio listić sa predlogom da glasa za nekoga i pored flajer Vučevića i Vučića verovatno trebalo da se nasmeje i kaže: e, sad za njega neću da glasam jer me ovaj ozbiljno ponižava i misli da sam potpuni idiot. Treba da postoji kao neka svest o tome. I mogli bi do nekog stepena da regulišemo, ali ne i u potpunosti da ukinemo korišćenje stranačke infrastrukture.

Mislim da većina ljudi koji se kandiduju za mesne zajednice i nema velike apsiracije da idu u skupštinu grada ili dalje. U tom smislu, druge su motivacije i drugi su razlozi zašto bi se oni uopšte uključivali i zašto bi radili taj posao koji treba da rade.

Da li bi i lokalnoj samoupravi bilo u interesu da ima mesne zajenice koje joj nisu konkurencija, ali jesu nekakav korektivni faktor? Ipak ljudi u Stepanovićevu ili na Salajci bolje poznaju svoju lokalnu problematiku od gradske uprave?

– Ne bih upotrebio reč korektivni faktor, ja bih pre rekao dopunjavajući faktor. Jednostavno, između građanina i vlasti postoji jako velika praznina. Ta vlast ima svoje pipke, to su javna i javno-komunalna preduzeća, to su uprave kroz koje sprovodi odluke, mislim da tu treba da se mesna zajednica dopunjava. Bavljenje komunalnim i lokalnim problemima je specifično i što idete na niži nivo problem je hitniji, traži kraći interval. Ako idete u politiku, vremenski intervali su duži, kada mislite o diplomatiji vremenski intervali mogu da se mere godinjama ili decenijama, a ovo se sad dešava i zato je mesna zajednica bitna. To je ključni značaj zašto bi ona trebalo da dopunjava taj deo.

Takođe, MZ može mnogo da pomogne udruženjima građana davanjem prostora u zakup ili iznajmljivanje. Važna je i kopča koja bi trebalo da se napravi između mesnih zajednica i skupština stanara. One su zakonom relativno dobro utvrđene, malo to izgleda ozbiljnije i mislim da tu treba da pravimo neku kopču koja bi morala da funkcioniše

U Novom Sadu lokalni izbori dolaze na proleće, nakon godinu dana slede novi izbori za mesne zajednice. Pod pretpostavkom da se promeni lokalna vlast, je li taj period dovoljan da se izmene sporne odluke i da se u nove izbore za savete mesnih zajednica uđe opuštenije, pa da na kraju dobijemo malo šareniji sastav tih saveta? Može li to da bude prvi korak u promeni političkog sistema, kako ste malopre naveli „u dva mandata“?

– Grad bi u ovom slučaju trebalo da delegira vrlo konkretne stvari. Mislim da se treba raditi na tome da mesne zajednice budu taj neko ko će da predloži gradu šta bi se trebalo u toj mesnoj zajednici uraditi što se tiče komunalnih nadležnosti. Može MZ da predloži i druge stvari, otvaranje ogranka bibilioteke, može da kaže hoćemo da se sredi kulturni centar ili nekakav sportski objekat da se izgradi, to su sve stvari koje moraju da se vrate kako bi to imalo elementarnog smisla.

Mesne zajednice su pravna lica, mogu da imaju žiro račun, mogu i da sprovode samodoprinose, imaju ta ovlašćenja. To je nekad tako i bilo, a mesne zajednice su mogle i da prozovu svog odbornika, ali to jednostavno više nije moguće zato što se ceo koncept političkog sistema promenio. Ali, možemo da vraćamo građanima poverenje i da im vraćamo veru da oni jesu deo zajednice i da taj stanovnik jeste aktivan politički subjekat, iako ne mislim da bi svi trebalo da budu niti to interesuje svakog, ali da se on ipak pita i da se oseća bitnim i da to njemu pripada.

Čovek kada ima taj osećaj, onda ima veću potrebu za solidarnošću i da pomogne drugima i da sebe da svemu tome, a ne da bude egoistička individua koja će samo gledati svoj interes. Mislim da nas je to i dovelo gde smo sad.

Dakle, prvo da politički obrazujemo građane, a onda će oni već tražiti sve šta im treba?

– Potrebno je ukazati im poverenje, mislim da je to ključno. Kroz taj način će oni početi da razvijaju svoju svest jer se sada apsolutno osećaju otuđeno kao ličnosti koje bilo šta mogu da politički promene.

(Bilten STANAR, foto: Autnomija)