Nekadašnji jugoslovenski funkcioner i jedan od osnivača autonomističkog pokreta koji je proletos na Četvrtoj vojvođanskoj konvenciji izneo platformu preuređenja Srbije po federalističkom modelu, Živan Berisavljević, upozorio je da nedavne odluke Ustavnog suda Srbije kojima je ukinut deo ingerencija Vojvodine predstavljaju „pokušaj dovršavanja srbonacionalističke kontrarevolucije, koja je počela ’jogurt revolucijom’ i dramom na Kosovu koja je tome prethodila“.

U intervjuu za portal Autonomija.info, Berisavljević je ocenio da će takav „bezobzirni udar na Vojvodinu“ prvi put nakon 1988. godine ujediniti vovjođasnku političku, kulturnu, i ciivilnu scenu u frontalnom otporu pokušaju apsolutnog zatiranja autonomije.

– Ove odluke Ustavnog suda nisu nimalo slučajne, one su zapravo dugo pripremane za slučaj da izbore dobiju ove političke snage koje su ih na nesreću i dobile. I usledilo je munjevito završavanje sudskog procesa koji je trajao tri godine. A na to ukazuje i činjenica da je tu odluku podržao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Još jedan razlog zašto se to desilo baš sad nalazi se u tome što ova vladajuća garnitura zna da ima podršku zapada u onoj meri u kojoj su dali garancije da će okončati kosovsko pitanje, pa u kompenzaciji za to očigledno da vlast ima potrebu i da intenzivira odnose sa Republikom Srpskom, čak i uz potencijalnu pretnju da se mogu napraviti i novi problemi u regionu ako pritisci oko Kosova prevrše meru koju oni mogu politički izdržati iznutra. Ali, tu situaciju žele da iskoriste i za dovršetak kontrarevolucije prema Vojvodini. A cilj je pretvaranje Vojvodine u anonimnu severnu pokrajinu, odnosno ekonomsku unutrašnju koloniju Srbije, a u političkom smislu – u ratni plen koji se više nikad neće vratiti svojoj samosvojnosti. Ali, to je veoma, veoma plitkoumna politika koja ne računa kakve će posledice proizvesti – ističe Berisavljević.

A koje su to posledice i da li se centralna vlast „igra vatrom u Vojvodini“ kao što je to ovih dana upozorio i potpredsendik republičkog paralemnta Žarko Korać?
– Srbija koja neće da prizna složenost svog bića sad trijumfuje zahvaljujući ogromnim greškama Demokratske stranke koje su činjene još od 2000. godine. Zato mi u ovoj zemlji danas imamo mnogo više miloševićevizma nego što smo u bivšoj Jugoslaviji imali titoizma posle Titove smrti. To je ista politika memorandumske Srbije koju smo gledali 90-ih, koja samo hoće onog drugog da baci na kolena, ona samo udara i onda joj se to vrati kao opasni bumerang. Tako se završio udar na Jugoslaviju, na Kosovo… Pravili su autonomije na teritorijama drugih repubilika, a ukidali ih na svojoj teritoriji. Sad su opet udarili na Vojvodinu, potpuno previđajući kakvi će biti efekti toga, i to čak na ono malo institucionalne autonomije koliko joj je dodeljeno poslednjim Ustavom. A iza ovog udara, bez sumnje, stoji i novi premijer, koji je i prilikom usvajanja ovog vojvođanskog Statuta, ogromnim pritiskom, i uz pristanak DS-a, naterao Skupštinu Vojvodine da izmeni nekoliko bitnih odredbi vojvođanskog Statuta. Tako da je ovo zapravo politička odluka zaodenuta u oblandu neprikosnovenosti odluka Ustavnog suda. I zato će to izazvati ogromne političke otpore u Vojvodinini, ali i delu one Srbije koja je svesna toga da se politička kriza generiše iz samog Ustava. I mislim da će Vojvodina zbog toga prvi put od 1988. godine dobiti političko jedinstvo i nevladinih organizacija i vanparlamentarnih i parlamentarnih stranaka, odnosno pokrajinskih institucija. Očigledno je da se sa centralnog nivoa i vojvođanska vlast pokušava staviti u sendvič, čemu svedoče i pokušaji smene demokratski formirane vlasti u najvećim gradovima u Pokrajini. A toga su svesni oni koji čine pokrajinsku vlast, koji, sad, pokušavaju da pruže otpor takvim nasrtajima, iako su gotovo svi oni do sada trgovali Vojvodinom – i LSV i DS. No, ne treba imati iluziju da će, ukoliko ne bude otpora ovom udaru, to rezultirati totalnim zatiranjem autonomije Vojvodine.

Na kakav otpor računate i u kojoj meri takav odnos centralne vlasti proizvodi i separatisitčke tendencije u Vojvodini kojima inače Beograd već decenijama plaši građane Srbije?
– Srbija nikako ne priznaje to da postoji deo evropskog naroda koji nesumnjivo pripada zajedničkoj državi, ali koji ima svoju posebnu istoriju koja jeste evropska, što se stalno i potvrđuje. Stranka koja sad upravljaju Vojvodinom naivno je verovala da je izboksovala Statut i da je to mera autonomije koja će omogućiti neki razvoj, ne shvatajući da je to samo faza u osvajanju Vojvodine. Verujem da će ovaj politički udar na Vojvodinu, vojvođanske stranke i vlast usmeriti da uđu u savez sa nevladinim sektorom i manjinskim partijama, odnosno onim akterima koji su bili nosioci Četvrte vojvođanske konvencije, a koja je izašla sa platformom i predlogom drugačijeg državnog ustrojstva koji podrazumeva da je Srbija složena država i da tako mora biti uređena, bilo da se njeni entiteti nazivaju republikama ili autonomijama. I ta platforma nije separatistička, već predlog koji ima svest o tome da je Srbija interes naroda u Vojvodini i da nam treba drugačija Srbija, a ne odlazak Vojvodine iz Srbije. Vojvodina je do sada otpor prema Ustavu demonstrirala pasivno, a ovakvi brutalni udari izazivaju danas i reakciju jačanja secesionističkih tendencija koje su sad svakako u porastu. Međutim, te tendencije nemaju istorijsku šansu jer je Vojvodini Srbija sudbina, ali ta Srbija mora biti drugačija da bi Vojvodina tu Srbiju mogla da podnosi, a ne da je doživljava kao zlopaćenje.

Mislite da je takav dogovor moguć? I šta je alterantiva?
– Logika političkog procesa je ta da je taj dogovor neminovan, jer Srbija sebe ne može ni definisati kao državu niti biti iznutra stabilna bez tog demokratskog dogovora. Nažalost, trenutno takav politički dogovor između Srbije i Vojvodine deluje nemoguć, ali on je objektivno neminovan. I između toga što je neminovan i toga što je trenutno nemoguć, vodiće se sve političke bitke koje neće jenjavati dok se on ne postigne. Dačić nudi konstruktivne političke dogovore oko vojvođanskog pitanja. Ali, šta to znači? Pa možete vi vratiti Vojvodini i NIS, ali dok ga vi možete i vraćati i prodavati dotle vojvođansko pitanje nije rešeno. A između prethodnih Tadićevih izjava o Vojvodini povodom Četvrte vojvođanske konvencije i sadašnjih izjava Tomislava Nikolića nema nikakve razlike. Ali, ima razlike između izjava koje sad daju vojvođanski čelnici, među kojima je i Bojan Pajtić, u odnosu na one izjave koje je su iznosili ranije. I tu vidim veoma pozitivne pomake.

Koliko su realna očekivanja da bi u rešavanje vojvođanskog pitanja mogla da se uključi i međunarodna zajednica?
– Četvrta vojvođanska konvencija i reakcije na nju pokazale su da se vojvođansko pitanje već internacionalizuje i da je to neizbežno. Neće njega internacionalizovati politički potezi ovih ili onih političkih aktera iz Vojvodine, već sam tok stvari. Ne znamo još kako će se završiti procesi unutar DS-a nakon ovih izbora, a i to je vrlo bitno i za celinu razvoja zemlje, pa i ustavnih promena. Sada već i deo vladajućih stranaka govori da su ustavne promene neminovne i Vojvodina se za njih mora spremiti, iako mislim da je ona idejno i platformski za to već pripremljena kroz osnovna načela Četvrte konvencije, a koja podrazumevaju priznanje političkog subjektiviteta, ravnopravnost dva entiteta i istorijski dogovor. I mora se voditi borba za stvaranje takvih pretpostavki i za promenu odnosa snaga da se do tog istorijskog dogovora dođe. Ovom odlukom USS srbijanski centralizam i memorandumska Srbija Vojvodinu osudili su nas na tu borbu i time potencijalno, posle dugo vremena, razrešili pitanje subjekta te borbe. Vojvodina se sad mora braniti i ja se nadam da će se taj subjekt profilisati u samom tom procesu. A inicijatori Četvrte vojvođanske konvencije svakako će konsolidovati akcioni odbor jer ne vidim da će Vojvodina imati u dogledno vreme potrebu za novom konvencijom. Ona je definisala šta hoće i to je dovoljno za promociju tih ideja, i ovde i u međunarodnoj javnosti. Sledi borba za odnos snaga u Vojvodini i Srbiji, a kad taj program u Vojvodini postane većinski, onda će i Srbija morati da se zapita „šta ćemo sa Vojvodinom“. Moraće da se pronađe modus jedne asimtrične i složene države u kojoj će Vojvodina imati odgovornost za saveznu državu, i biti i faktor i činilac te države, to je nesumnjivo isto koliko je i neminovno. Mi već imamo značajne pomake na političkoj sceni koji ukazuju da će autonomistička grupacija jačati. I očekujem stvaranje fronta otpora u kojem će učestvovati i političke i kulturne institucije Vojvodine, različite stranke i civilni sektor. A uveren sam i da će sve biti više nego dramatično „čupavo“, ali Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju.

Svetlana Ratkov (Autonomija)